Корисник:Баске17/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Мануел Пеллегрини[уреди | уреди извор]

Мануел Пеллегрини [1]
Пеллегрини као менаџер Бетиса
Пеллегрини као менаџер Бетиса
Лични подаци
Датум рођења 16. септембар 1953. [2]
Место рођења Сантијаго, Чиле
Висина 1,84 м[3]
Позиција Штопер
Јуниорска каријера
Аудакс италијано
Универсидад де Чиле
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1973–1986 Универсидад де Чиле [4] 315 7
Репрезентативна каријера
1986 Чиле [4] 1 (0)
Тренерска каријера
1988–1989
1990–1991		 Универсидад де Чиле
Палестино
1992–1993 О'Хигинс
1994–1996 Универсидад Католика
1998 Палестино
1999–2000 ЛДУ Кито
2001–2002 Сан Лоренцо
2004–2009 Ривер Плате
2009–2010 Реал Мадрид
2010–2013 Малага
2013–2016 Манчестер Сити
2016–2018 Хебеи Чина Фортуне
2018–2019 Вест Хем јунајтед
2020– Реал Бетис

Мануел Луис Пеллегрини Рипамонти (Пеллегрини презиме оца, Рипамонти презиме мајке) рођен је 16. септембра 1953. године у Сантијагу, Чиле. Пеллегрини је чилеански бивши фудбалер и тренер фудбалског клуба Реал Бетис. Као тренер, био је менаџер тимовима из Шпаније, Енглеске, Аргентине, Чилеа, Кине и Еквадора. Пеллегрини је освојио националне лиге у четири од шест држава у којима је тренирао клубове.

Пеллегрини се преселио у Европу 2004. године да постане менаџер Виљареала. За време његовог мандата, Виљареал је био трећи у Ла Лиги у сезони 2004-05, полуфинале Лиге шампиона у сезони 2005-06, и био је други у Ла Лиги у сезони 2007-08.

Пеллегринијеви константни рекорди су привукли пажњу Реал Мадрида и постао је њихов тренер 2009. године. Догурао је до невероватних 96 поена у сезони, што је био клубски рекорд који је тек касније оборио Жозе Мурињо у сезони 2011-12, али није освојио титулу завршивши други иза Барселоне за три бода. Он је отпуштен после једне сезоне и касније је изјавио да је разлог његовог одласка била полиса Галактикоса у Реалу, што га је спречило у креирању балансираног тима.

Пеллегрини је затим постао тренер Малаге у новембру 2010. године. Одвео је Малагу до четвртог места у лиги у првој сезони и квалификовао се за УЕФА Лигу Шампиона. Догурао је до четврт финала у сезони 2012-13, и тако постао једини тренер да води два тима до четврт финала Лиге шампиона у дебитантској сезони. На дан 22. маја 2013. Пеллегрини саопштава да напушта клуб на крају сезоне. 14. јуна 2023. године постаје тренер Манчестер Ситија,[5] и освојио је Лига куп и Премијер лигу у првој сезони као њихов менаџер. Тако је постао први тренер да освоји Премијер лигу, а да није са територије Европе. Његов тим је те сезоне био познат по броју датих голова, са невероватном бројком од чак 151 датог гола у свим такмичењима - Енглески фудбалски рекорд[6]. Пеллегрини је такође водио Манчестер Сити до њиховог првог полуфинала у Лиги шампиона у сезони 2015-16, што је уједно и била његова последња сезона у клубу јер је у лиги остварио само 66 поена.[7] Након овога је тренирао Хебеи Цхина Фортуне од 2016 до 2018, а затим одлази у мају исте године. Постаје тренер Wест Хем Јунајтеда исте године и мандат му је трајао 18 месеци пре него што је добио отказ у децембру 2019. године након серије лоших резултата.[8] На дан 9. јула 2020. године, шпански клуб Реал Бетис је озваничио да ће их од сезоне 2020-21 водити Мануел.[8]

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Рођен у Сантијагу[9], у италијанској породици, Пеллегрини је ишао у Понтифицал католички универзитет у Чилеу у Сантијагу,[10] где је дипломирао као грађевински инжењер 1979. године. Започео је своје фудбалске подухвате на омладинском нивоу Аудакс Италиано. Његова следећа станица био је Цлуб Универсидад де Цхиле, када се придружио њиховом професионалном тиму као дефанзивац, прецизније штопер. Играо је за тим током целе своје играчке каријере, наступио је у 451 утакмици и постигао седам голова у чилеанској Дивизији 1 — од којих је један био против главног ривала Универзитета де Чиле, Коло-Кола.

Због новонастале суше трофеја од 1969. године, Клуб Универсидад де Цхиле је прошао кроз једну од својих најтамнијих епоха 1970-их. Све се променило 1979. када је клуб победио свог горког ривала Коло-Коло да би освојио национални Куп Чилеа и квалификовао се за Копа Либертадорес 1980. године.

Пеллегрини је једном наступио за репрезентацију Чилеа, почевши на гостовању у пријатељској утакмици 1-1 са Бразилом 7. маја 1986. године.[11] Годину дана касније, у фебруару 1987., током утакмице против Трасандина, он је најавио повлачење као фудбалер, наводећи следеће: „Играли смо на Купу Чилеа против Трасандина. Када је наш голман одбио ударац противника, скочио сам да испуцам лопту, али иза мене се појавио 17-годишњи дечак и скочио пола метра изнад мене да би постигао гол. Тог дана сам донео одлуку да не могу даље да играм. Тај младић је био Иван Заморано, који је као позајмљени играч из Кобресала играо ту утакмицу. Он је касније прешао у Реал Мадрид где постаје Пићићи из Ла Лиге 1995. Да сам знао докле ће овај момак да догура, Пеллегрини је признао, не бих се пензионисао, играо бих још две године.

Пеллегрини је желео да помогне реконструкцији пројекта у Чилеанској централној зони након 1985 Алгарробо земљотреса, знајући да његово искуство као грађевински инжењер може итекако да послужи.

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Пеллегрини је у великој мери водио тимове у Чилеу, Аргентини и Шпанији током свог времена као селектор. Слично својој играчкој каријери, почео је да тренира Универсидад де Цхиле 1988. године. Међутим, он је напустио тим усред сезоне да би присуствовао семинарима фудбалских тренера у Европи. Слаб учинак тима те године резултирал је његовом првом релегацијом у Дивизију 2. Међутим, они су освојили титулу у другој дивизији 1989. године, и тако успешно направили повратак у Дивизију 1 , где су од тада.

Пеллегринија је 1990. године одабрао менаџер чилеанске репрезентације Артуро Салах да буде његов помоћник тренера и менаџер тима за млађе од 20 година. Пеллегрини је преузео место менаџера Палестино-а 1990. године, и на том месту је био до 1992. године. Затим је водио О'Хигинса годину дана почевши од 1992. године, а затим је 1993. постао тренер Универсидад Цатхолица, једног од најпознатијих чилеанских клубова. Тамо је тренирао познате играче као што су Алберто Акоста и Нестор Горосито и водио тим до тријумфа на престижном Цопа Интерамерицана 1994. и Цопа Чилеа 1995. Међутим, могао је само да се избори за друго место у локалном Цампеонато Националу. То је био шампионат, који је истовремено са Примером водио Фудбалски савез Чилеа, 1994. и 1995. године.

Пеллегрини се накратко вратио у Палестину 1998. пре него што га је преузео еквадорски тим ЛДУ Кито. Године 1999. предводио је тим до националног шампионата, успоставивши тренерску историју која се проширила и на еквадорски тим. Поред тога, Пеллегрини је довео тим до успеха у Копа Либертадорес, привлачећи интересовање других јужноамеричких менаџера.

Сан Лорензо[уреди | уреди извор]

У Копа Меркосуру, Пеллегрини је помогао Сан Лоренцу де Алмагру да освоји свој први међународни шампионат након што се придружио клубу 2001. Легенда Сан Лоренца Нестор Горосито, који је сарађивао са Пеллегринијем у клубу Цатхолиц Универсидад, дао је клубу своју препоруку. Савет је био од користи, јер је Пеллегрини водио Сан Лоренца до победа у Копа Меркосуру, јужноамеричкој верзији Купа УЕФА и аргентинској Клаусури.

Ривер Плате[уреди | уреди извор]

Пеллегрини је водио аргентински клуб Ривер Плате од 2002. до 2003. и обезбедио шампионат Клаусуре 2003. године, у којем је искористио таленте Андрéса D'Алесандра, једног од многих аргентинских плејмејкера ​​које су поредили са Дијегом Марадоном. Међутим, његова продаја ВФЛ Волфсбургу показала се тешком препреком коју је Пеллегрини морао да савлада, а његов тим се борио да одбрани свој статус аргентинског шампиона у Торнео Апертури 2003. године. На крају сезоне подноси оставку.

Виллареал[уреди | уреди извор]

1. јула 2004. Пеллегрини је преузео место менаџера Виљареала. Квалификовао се за УЕФА Лигу шампиона у својој првој сезони на челу тима тако што је био трећи у лиги и стигао до четвртфинала Лиге шампиона. Виљареал је изгубио од Арсенала у полуфиналу УЕФА Лиге шампиона следеће године. Виљареал је на крају те сезоне Ла Лигу завршио на седмом месту. У наредне две године, имао је најбоље резултате у лиги, пета и друга позиција, при чему је овај други резултат тим остварио први пут. Такозвану ,,жуту подморницу" је Мануел одвео у нокаут рунду Лиге шампиона, где су се још једном суочили са Арсеналом у четвртфиналу, изгубивши укупним резултатом 4-1.[12]

Виљареал је обновио Пеллегринијев уговор до 2011. на крају 2007. године. Након Виљареалове последње утакмице Ла Лиге 31. маја 2009, Пеллегрини је рекао следеће: „Нико из Реал Мадрида није разговарао са мном". Одговарајући на питања медија у вези са извештајима да је он у контакту са Мадридом, изјавио је: „Имам уговор са Виљареалом, данас смо завршили лигу, а сутра идемо на одмор. Пеллегринијев одлазак из Виљареала потврдио је извршни директор клуба 1. јуна 2009. године. Управа клуба из Валенсије је навела да ће Реал Мадрид морати да покрије Пеллегринијеву клаузулу о раскиду од 4 милиона евра како би ангажовао чилеанског тренера.[13]

Мануел пелегрини као тренер Реал Мадрида
Мануел Пеллегрини као тренер Реал Мадрида

Реал Мадрид[уреди | уреди извор]

Пеллегрини је ангажован као менаџер Реал Мадрида 1. јуна 2009. године и потписао је двогодишњи уговор.[14] Када су га представили на председничком балкону Сантјаго Бернабеуа, рекао је: „Тешко је рећи у неколико речи узбуђење и понос које човек осећа због тога што је изабран да води можда најважнији клуб на свету.”[15] Други мандат Флорентина Переза као председника Реал Мадрида је одпочео довођењем новог менаџера, Мануела Пеллегринија. После неколико дана, Пеллегрини је купио Каку из Милана уз образложење да „ако желимо да освојимо Лигу шампиона и будемо најбољи тим на свету, потребни су нам најбољи играчи на свету“. Касније су потрошили 80 милиона фунти за Кристијана Роналда из Манчестер Јунајтеда, 30 милиона за Карима Бензему из Олимпик Лиона и 30 милиона за Ћабија Алонса из Ливерпула.

Пеллегрини је учествовао у својој првој куп утакмици као менаџер клуба у јулу 2009, на Купу мира. Тим је изгубио од Јувентуса са 2-1 у полуфиналу такмичења и завршио као полуфиналиста. Пеллегрини је први меч у Ла Лиги као менаџер одиграо 29. августа против Депортива Ла Коруње, а Реал Мадрид је тријумфовао резултатом 3-2.

Мали тим Алкоркон из Сегунде елиминисао је клуб са Купа краља 27. октобра 2009. укупним поразом од 4-1. Шпанске новине Марца дале су овој игри надимак „Алкорконазо“ и многе су исмевале Пеллегринија током целог чланка. Мадрид је избачен из Лиге шампиона 10. марта 2010. од Лиона након што је претрпео укупни пораз од 2-1. Након овог пораза, Флорентино Перез је дао Пеллегринију ултиматум, рекавши му да ће, ако не освоји шампионат Ла Лиге, бити отпуштен.[16]

Тим Реал Мадрида под Пеллегринијем је завршио сезону Ла Лиге са 96 поена, што је највише бодова које је Реал Мадрид постигао у једној сезони Ла Лиге (откад га је надмашио тим 2011–12 који је предводио Жозе Мурињо), али су ипак завршили на другом месту. Ту титулу је освојила Барселона, која је имала 99 бодова. Директори Реал Мадрида су 26. маја 2010. објавили да је Пеллегрини отпуштен и да ће га заменити Мурињо, иако су додали да би задржали Пеллегринија да се није указала шанса да регрутују Муриња.[17]

Због филозофије Галактикоса у Реал Мадриду која је настала, Пеллегрини је касније изразио свој бес због немогућности да тамо окупи тим: „Нисам имао ни права ни гласа у Мадриду. Најбољи играчи су потписани, али не увек најбољи играчи који су потребни за неку позицију. Ако немам клавир, бескорисно је имати оркестар са 10 најбољих гитариста. Реал Мадрид има најбоље гитаристе, али они неће бити тако добри у свирању клавира ако их замолим. Неки од момака које је (Перез) продао су били круцијални у борби за трофеје. Пошто наш тим није био правилно организован да освоји Лигу шампиона, нисмо могли то да урадимо.[18]

Мáлага[уреди | уреди извор]

Пелегрини на тренингу Малаге
Пеллегрини на тренингу Малаге

Хавијер Агире је поднео оставку после пораза Мексика на Светском првенству 2010. у осмини финала у Јужној Африци, а Пеллегрини је добио понуду од Мексика када га је Реал Мадрид отпустио 22. јула 2010. године. Ипак, Пеллегрини је на крају пристао на трогодишњи уговор са Малагом из Ла лиге након што је Хесуалдо Фереира отпуштен. Званично је представљен као нови тренер Малаге 5. новембра на конференцији за новинаре са власником клуба Абдулахом бин Насером Ал Танијем, а касније тог дана је са трибина гледао како су изгубили од Еспањола са 1-0. [19]Након што су тимови одиграли нерешено 0-0 у првој утакмици на стадиону Јосе Рицо Перез две недеље раније,[20] он је дебитовао као тренер у Малаги против Херкулеса у победи од 3-2 у Купу Краља 11. новембра 2010. године. Наставио је свој победнички почетак као нови тренер Малаге победивши Леванте са 1-0 у свом дебију у лиги четири дана касније.[21] Малага је те сезоне једва успела да се пласира на 11. место.

Помогао је тиму да заврши на четвртом месту у лиги након своје прве комплетне сезоне са њима, постављајући клупски рекорд са 58 поена. Малага се под његовим вођством први пут у историји клуба пласирала у Лигу шампиона. Пеллегрини је званично изразио жељу да остане у клубу 10. августа 2012, упркос упорним финансијским проблемима клуба и одласку важних играча као што су Санти Казорла и Хозе Саломон Рондон.

Малага се пласирала у нокаут рунду Лиге шампиона и била је у пару са Миланом, Зенитом из Санкт Петербурга и Андерлехтом. Са три победе и три ремија током групне фазе, клуб је прошао даље без пораза у нокаут рунди. У осмини финала, Малага је савладала Порто резултатом 2-1. Изгубили су од Борусије Дортмунд у полуфиналу пошто су дали два гола у надокнади времена.[22]

На церемонији доделе награда на крају сезоне у Малаги 22. маја 2013, Пеллегрини је објавио да ће напустити тим после сезоне, упркос томе што је Малага завршила на шестом месту и што му је забрањено да се такмичи у Европи због финансијског фер-плеја.[23][24] Кружни ток у Малаги добио је његово име у октобру 2018.[25]

Манчестер Сити[уреди | уреди извор]

Мануел Пелегрини на клупи Манчестер Ситија, 2013. година
Мануел Пеллегрини на клупи Манчестер Ситија, 2013. година

Пеллегрини је 30. маја 2013. објавио да је усмено пристао да преузме дужност менаџера премијерлигаша Манчестер Ситија.[26] Трогодишњи уговор за Пеллегринијеву позицију новог менаџера првог тима Манчестер ситија званично је објављен 14. јуна 2013. године. Према извештају штампе, Пеллегрини је „са задовољством прихватио ову изузетно узбудљиву прилику“.[27] Пеллегрини је постао први чилеански менаџер у Премијер лиги и тек шести тренер ван Европе након што је дошао у Манчестер Сити.[28]

Свој мандат је започео експресним довођењем неколицине појачања. Та појачања су били Хесус Навас, Фернандињо, Алваро Негредо и Стеван Јоветић. Ово је служило као најбољи терен за тренинг новог менаџера, због чега Ситију завиде многи други тимови који су били на цедилу и којима је било тешко да потпишу играче. Ћики Бегиристаин, врхунски фудбалски директор Ситија, био је одговоран за већину тога, али Пеллегрини је очигледно консултован пре него што је одобрио листу мета, а његова процена се показала солидном. Са доласком Пелегринија и Бегиристаина, Сити је радикално променио свој списак и способност напада и предсезонске утакмице Ситија су биле беспрекорне.[29]

Са четири првенствена пораза до краја новембра, Пеллегринијев тим имао је климав почетак. Међутим, велике победе над Њукасл Јунајтедом, Манчестер Јунајтедом и Норич Ситијем откриле су потенцијал тима. Након четвртог лигашког пораза од Сандерленда 10. новембра 2013., Сити је кренуо у низ од 20 утакмица без пораза (у свим такмичењима), који је укључивао победе над Тотенхем Хотспуром (6-0), европским шампионом Бајерном из Минхена (3-2), и водећи Арсенал у лиги (6-3). Сити је други на табели после само 20 утакмица, а играли су најбољи фудбал од свих тимова у лиги, постигавши за то време 57 голова. Првобитно су били спутани због неколико разочаравајућих наступа у гостима, укључујући поразе од Кардифа и Астон Виле, али њихова фантастична недавна форма их је катапултирала да се прибију уз лидера табеле, Арсенала.[29]

Након ужурбане празничне сезоне, изгледа да се форма Ситија не успорава. Победа у полуфиналу Купа фудбалске лиге против Wест Хем Јунајтеда била је укупна 9-0 (рекорд турнира), а Ситијево демолирање Тотенхем Хотспура резултатом 5-1 на Вајт Харт Лејну је задржало њихов просек од више од три гола по утакмици. Само две од 20 утакмица — против Саутемптона и Блекбурн Роверса у ФА купу, од којих су обе завршене резултатом 1-1 — биле су нерешене. Неки ривали су отворено говорили о Ситију као о најбољем тиму на свету, а брзо су се појавиле медијске спекулације о невиђеном циљу, освајању четири трофеја у једној сезони.[30][31]

Пеллегрини је освојио награду за најбољег менаџера Премијер лиге за децембар 2013, и добио је велико признање за свој офанзивни стил вођства и смиреност у игри. Дејли телеграф је упоредио приступ Манчестер ситија са „смрти од прелепе геометрије” због њихове немилосрдности пред голом са свих аспеката, укључујући спретна додавања, центаршуте, појединачне продоре и прекиде.[32]

Најбржи до 100 голова у ери Премијер лиге Сити је постигао 18. јануара 2014, у свим такмичењима, у само 34 утакмице, надмашивши претходни резултат Челсија из сезоне 2012–13 за осам утакмица. Имали су 115 голова у свим такмичењима на крају јануара 2014. године, што је био највише голова које је постигао неки клуб у Европи. Они би премашили 143 гола које су постигли „Басби бејбси“ Манчестер јунајтеда у сезони 1957–58 ако би задржали тренутну стопу погодака.[33] Прва половина мандата Мануела Пелегринија на месту менаџера Манчестер ситија била је изузетан успех. Његова посвећеност нападачком приступу увела је фантастично флуидно доба фудбала у редове енглеског прволигаша. Под Чилеанцем су постигли 92 гола у 31 утакмици. Не бисте били против тога да освоје бар један трофеј у Пелегринијевој првој сезони као менаџер, јер су се борили на четири фронта у исто време и играчи су им били у ненормално доброј форми, и као такви нам помоћу својих непоновљивих наступа остављали неке премијерлигашке класике од утакмица. [29]

Пеллегрини је освојио своју прву значајну награду у европском фудбалу пошто је Манчестер сити победио Сандерленд са 3-1 у финалу Купа фудбалске лиге 2014. на стадиону Вембли. Пеллегрини је постао први тренер ван Европе који је освојио титулу првака Енглеске 11. маја када је Манчестер сити савладао Wест Хем Јунајтед са 2:0 на стадиону Ситија у Манчестеру захваљујући головима Самира Насрија и Винсента Компанија.[34]

Мануел Пелегрини на клупи Манчестер Ситија, 2016. година
Мануел Пеллегрини на клупи Манчестер Ситија, 2016. година

Њукасл Јунајтед је победио Сити са 2:0 у Лига купу 29. октобра 2014. спречивши Сити да успешно одбрани првенство.[35] Из ФА купа су испали од Мидлзброа 24. јануара 2015. године резултатом 2:0.[36]

Манчестер Сити је претрпео пад форме у другој половини сезоне и успео је да заради само 18 бодова од могућих 36 упркос томе што је на Нову годину делио прво место у Премијер лиги.[37][38] Након укупног пораза од Барселоне резултатом 3-1, Сити је другу сезону заредом елиминисан из Лиге шампиона у осмини финала.[39]

Пеллегрини је 7. августа 2015. договорио једногодишњи продужетак уговора, чиме ће остати са тимом до јуна 2016. године. ,,Срећан сам што водим Манчестер Сити, тако да сам одушевљен што сам пристао на овај уговор", рекао је Пеллегрини.

Пеллегринијев уговор са Манчестер Ситијем је истекао у јуну, а клуб је 1. фебруара објавио да ће га Пеп Гвардиола наследити у сезони 2016/17.[40] Све у свему, пети највећи проценат победа у историји Премијер лиге припада Пеллегринију, који је напустио Манчестер Сити, али је оставио траг који је дуго трајао, јер је доказао да овај тим може да јуриша напред, игра офанзиван и атрактиван фудбал, и настави да осваја трофеје за годинама које долазе.[41]

Хебеи Цхина Фортуне[уреди | уреди извор]

Пеллегрини је наследио Ли Тиеа на месту менаџера Хебеи Чајна Фортуна 27. августа 2016. у кинеској Супер лиги.[42] 10. септембра 2016. изгубио је своју дебитантску утакмицу са резултатом 3:0 од стране Гуангџоу Еверграндеа на домаћем терену.[42]

Хебеи Цхина Фортуне је објавио Пеллегринијев одлазак из тима 19. маја 2018.[43] Хебеи је победио Цхонгкинг Дангдаи Лифан резултатом 2-1 у Пеллегринијевој последњој утакмици за клуб.

Wест Хам Јунајтед[уреди | уреди извор]

Мануел као тренер Wест Хам Унитеда
Мануел као тренер Wест Хам Јунајтеда

Wест Хем Јунајтед, тим из Премијер лиге, ангажовао је Пеллегринија као свог следећег менаџера 22. маја 2018. на трогодишњи мандат.[44] Wест Хем је 12. августа играо са Ливерпулом у гостима и изгубио са 4-0.[45] То је била његова дебитантска партија на челу тима. 28. августа је победио АФЦ Wимблдон у сусрету ЕФЛ купа и остварио своју прву победу са тимом.[46] Након што је претрпео четири пораза за отварање сезоне Премијер лиге 2018–19, Пеллегрини је крунисан својом првом победом 16. септембра када је његов тим победио Евертон са 3–1.[47] Wимблдон је савладао Wест Хем резултатом 4-2, елиминисавши их из ФА купа у четвртом колу у јануару 2019. године. Wимблдон је први пут у историји клуба играо у четвртом колу турнира и био је пет бодова ван зоне испадања у то време.[48] У првој Пеллегринијевој сезони на челу, Wест Хем је завршио на 10. месту у Премијер лиги, означивши њихов први пласман у првих десет од 2016. године. [49]

Под Пеллегринијем, Wест Хем је два пута премашио свој претходни рекорд, потрошивши 36 милиона фунти на Фелипеа Андерсона 2018. и 45 милиона за Себастијана Халера, нападача, 2019. Док је он био на челу, потрошили су 155 милиона фунти на трансфере, укључујући 71 милион фунти током лета пре сезоне 2019–20. Пеллегрини је, међутим, изгубио прву овогодишњу утакмицу Премијер лиге од свог претходног тима, Манчестер ситија, резултатом 5-0.[50] Они су елиминисани из ЕФЛ купа у септембру 2019. након што су испали од тима који игра у трећој лиги енглеске, тј. у првој дивизији, Оксфорд Јунајтеда са 4-0.[51] Клуб га је 28. децембра 2019. отпустио након њиховог четвртог узастопног пораза код куће, пораза од Лестер Ситија резултатом 2-1, остављајући их на укупно 17. позицији са само пет победа у лиги.[52][53] Током свог боравка у Wест Хему, победио је на свега 38,98% свих утакмица.[52]

Реал Бетис[уреди | уреди извор]

Пре сезоне Ла Лиге 2020–21, објављено је 9. јула да ће Пеллегрини преузети место менаџера Реал Бетиса, наследивши Алексиса Трухила, који је био Рубијев привремени шеф месец дана раније.[54]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Од 2022. године, Мануел Пеллегрини Пучи, његов син, је трауматолог у медицинском особљу Аудак Италиано.[55] Он је био предмет истраге ХМРЦ-а о утаји пореза од 26. септембра 2022. ХМРЦ је поднео захтев за 816.579,80 фунти.[56]

Менаџерска статистика[уреди | уреди извор]

До утакмице одигране 29. априла 2023. године
Менаџерски рекорд по тиму и стажу
Тим Од До Записник Реф.
П W D L Победе %
Универсидад де Цхиле 1. јануар 1988. 31. јануар 1989. 30 7 12 11 23.3
Палестино 1. јануар 1990. 31. децембар 1991. 90 31 31 28 34.4
О'Хиггинс 1. јануар 1992. 31. децембар 1993. 74 30 21 23 40.5
Универсидад Цатóлица 1. јануар 1994. 30. јун 1996. 124 72 29 23 58.1
Палестино 1. јануар 1998. 31. децембар 1998. 21 4 7 10 19.0
L.D.У. Qуито 1. јануар 1999. 30. јун 2000. 76 35 16 25 46.1
Сан Лорензо 15. фебруар 2001. 30. јун 2002. 78 38 20 20 48.7
Ривер Плате 1. јул 2002. 31. децембар 2003. 77 42 14 21 54.5
Вилларреал 1. јул 2004. 1. јун 2009. 259 123 72 64 47.5 [14][57][58]
Реал Мадрид 1. јун 2009. 26. мај 2010. 48 36 5 7 75.0 [14][59][17]
Мáлага 5. новембар 2010. 14. јун 2013. 129 53 30 46 41.1 [57][60]
Манцхестер Цитy 14. јун 2013. 30. јун 2016. 167 100 28 39 59.9 [57]
Хебеи Цхина Фортуне 27. август 2016. 19. мај 2018. 52 21 12 19 40.4 [42][61]
Wест Хам Унитед 22. мај 2018. 28. децембар 2019. 64 24 11 29 37.5 [57]
Реал Бетис 9. јул 2020. до данас 142 70 34 38 49.3
Укупно 1,431 687 342 402 48.0

Трофеји[уреди | уреди извор]

Пелегрини диже трофеј Премијер лиге у сезони 2013-14
Пелегрини диже трофеј Премијер лиге у сезони 2013-14

Као менаџер[уреди | уреди извор]

Универсидад Цатóлица[уреди | уреди извор]

ЛДУ Qуито[уреди | уреди извор]

Сан Лорензо[уреди | уреди извор]

Ривер Плате[уреди | уреди извор]

Вилларреал[уреди | уреди извор]

Манцхестер Цитy[уреди | уреди извор]

Реал Бетис[уреди | уреди извор]

Индивидуалне награде[уреди | уреди извор]

Такође погледајте[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ * https://www.bdfutbol.com/en/l/l7360.html
  2. ^ * https://www.bdfutbol.com/en/l/l7360.html
  3. ^ „Manuel Pellegrini”. Goal.com. Архивирано из оригинала 23. 6. 2015. г. Приступљено 30. 12. 2014. 
  4. ^ а б „Pellegrini, Manuel”. National Football Teams. Приступљено 23. 9. 2019. 
  5. ^ Hunter, Andy (2013-06-14). „Manuel Pellegrini confirmed as Manchester City manager”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-05-04. 
  6. ^ „Manchester City need two more goals to erase United's record feat of 143 goals during Busby Babes days”. www.telegraph.co.uk. Приступљено 2023-05-04. 
  7. ^ „Real Madrid 1-0 Manchester City (agg 1-0)”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  8. ^ а б „West Ham manager Pellegrini sacked”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  9. ^ „Pellegrini, Manuel Luis Pellegrini Ripamonti - Manager | BDFutbol”. www.bdfutbol.com. Приступљено 2023-05-04. 
  10. ^ S.A.P, El Mercurio (2009-06-17). „Pellegrini no para: Ahora es elegido "ex alumno distinguido" de la PUC | Emol.com”. Emol (на језику: Spanish). Приступљено 2023-05-04. 
  11. ^ „Brazil v Chile, 07 May 1986”. 
  12. ^ AS, Diario (2009-06-01). „Pellegrini, el hombre al que retiró Zamorano”. AS.com (на језику: шпански). Приступљено 2023-05-04. 
  13. ^ „Pellegrini neuer Real-Coach | kurier.at”. web.archive.org. 2009-06-03. Приступљено 2023-05-04. 
  14. ^ а б в „Real appoint Pellegrini as coach” (на језику: енглески). 2009-06-01. Приступљено 2023-05-04. 
  15. ^ „Pellegrini unveiled as Real Madrid boss - CNN.com”. edition.cnn.com. Приступљено 2023-05-04. 
  16. ^ Lowe, Sid (2010-03-11). „Manuel Pellegrini's nightmare becomes Real as Madrid begin blame game”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-05-04. 
  17. ^ а б „Pellegrini sacked by Real Madrid” (на језику: енглески). 2010-05-26. Приступљено 2023-05-04. 
  18. ^ „Chelsea's veteran stars had better beware, Manuel Pellegrini is a man who likes to build teams his way”. www.telegraph.co.uk. Приступљено 2023-05-04. 
  19. ^ „Soccer-Malaga lose to Espanyol with Pellegrini looking on”. Reuters (на језику: енглески). 2010-11-06. Приступљено 2023-05-04. 
  20. ^ Published, App (2010-11-11). „Pellegrini leads Malaga to dramatic debut win”. fourfourtwo.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  21. ^ „Malaga v Levante live football scores | Soccer scores and live video | ESPNFC.com”. web.archive.org. 2014-01-18. Приступљено 2023-05-04. 
  22. ^ „Malaga owner blames racism for exit”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  23. ^ UEFA.com (2012-12-21). „CFCB adjudicatory chamber decisions | Inside UEFA”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  24. ^ „Pellegrini to leave Malaga”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  25. ^ „Malaga roundabout named after Pellegrini”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  26. ^ Staff (2013-05-29). „Manchester City have verbal agreement with me, says Manuel Pellegrini”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-05-04. 
  27. ^ „Pellegrini named Man City manager”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  28. ^ „Manuel Pellegrini set to become fourth South American to manage in the”. The Independent (на језику: енглески). 2013-05-15. Приступљено 2023-05-04. 
  29. ^ а б в Pollard, Rob. „Complete Analysis of Manuel Pellegrini's 1st 6 Months at Manchester City”. Bleacher Report (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  30. ^ „Man City best in the world, says Sherwood”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  31. ^ „Man City 5-0 Blackburn: Gary Bowyer hails 'best in world'”. Приступљено 4. 5. 2023. 
  32. ^ „Jose Mourinho's is right - Manchester City have a duty to win title - Telegraph”. web.archive.org. 2014-01-30. Приступљено 2023-05-04. 
  33. ^ „Technology, 100 Man City goals and did Suarez dive?”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  34. ^ „Manchester City 2-0 West Ham United”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  35. ^ „Manchester City 0-2 Newcastle United”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  36. ^ „Manchester City 0-2 Middlesbrough”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  37. ^ „Manuel Pellegrini: Man City's ageing squad an issue as pressure builds”. Sky Sports (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  38. ^ „Pellegrini faces an uncertain future”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  39. ^ UEFA.com (2015-03-18). „Barcelona get past City despite Hart heroics”. UEFA.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  40. ^ „Guardiola to succeed Pellegrini”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  41. ^ „Mourinho: Still the Special One?”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  42. ^ а б в „Pellegrini joins Hebei China Fortune”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  43. ^ Sport, Standard (2018-05-19). „Pellegrini leaves Hebei China Fortune paving way for West Ham move”. Evening Standard (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  44. ^ „West Ham appoint Pellegrini as manager”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  45. ^ Sport, Standard (2018-08-12). „Manuel Pellegrini reacts to offside incident in Liverpool defeat”. Evening Standard (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  46. ^ „AFC Wimbledon 1-3 West Ham United”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  47. ^ Hunter, Andy (2018-09-16). „Yarmolenko double against Everton helps West Ham to first league win”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-05-04. 
  48. ^ „League One AFC Wimbledon stun West Ham”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  49. ^ „West Ham secure clinical win at Watford”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  50. ^ „West Ham United 0-5 Manchester City”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  51. ^ „Pellegrini takes blame for shock defeat”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  52. ^ а б McGrath, Niall. „West Ham sack Manuel Pellegrini after 2-1 home defeat to Leicester City”. OffTheBall (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  53. ^ „West Ham manager Pellegrini sacked”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  54. ^ „Betis appoint Pellegrini as manager”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  55. ^ „Manuel Pellegrini, hijo del "Ingeniero", es la nueva incorporación de Audax Italiano”. En Cancha (на језику: шпански). Приступљено 2023-05-04. 
  56. ^ „Current list of deliberate tax defaulters”. GOV.UK (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  57. ^ а б в г „Manuel Pellegrini | Latest Betting Odds | Soccer Base”. www.soccerbase.com. Приступљено 2023-05-04. 
  58. ^ „Managers Villarreal | BDFutbol”. www.bdfutbol.com. Приступљено 2023-05-04. 
  59. ^ „Managers Real Madrid | BDFutbol”. www.bdfutbol.com. Приступљено 2023-05-04. 
  60. ^ „Managers Málaga | BDFutbol”. www.bdfutbol.com. Приступљено 2023-05-04. 
  61. ^ „China PR - Hebei FC - Results and fixtures - Soccerway”. uk.soccerway.com. Приступљено 2023-05-04. 
  62. ^ а б „uefa.com - UEFA Intertoto Cup - Fixtures & Results - Match Specific”. web.archive.org. 2004-08-29. Приступљено 2023-05-04. 
  63. ^ а б „Manuel Pellegrini Manager Profile, Record & Stats | Premier League”. www.premierleague.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 
  64. ^ „Real Betis beat Valencia to win Copa del Rey”. BBC Sport (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-04. 

Spoljne veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Baske17/песак&oldid=25993656”