Никола Плећаш Нитоња

Никола Плећаш
Никола Плећаш
	Никола Плећаш
Лични подаци
Надимак	Нитоња
Датум рођења	28. јул 1921.
Место рођења	Брувно, Краљевина СХС
Датум смрти	13. март 2005. (83 год.)
Место смрти	Хилсајд, Илиноис, САД
Војна каријера
Служба	Динарска дивизија Југословенске војске у Отаџбини
Чин	поручник
Учешће у ратовима	Други светски рат у Југославији

Никола Плећаш Нитоња (Брувно, 28. јул 1921 — Хилсајд, 13. март 2005) био је поручник Динарске четничке дивизије Југословенске војске у отаџбини и политички емигрант.

Биографија[уреди | уреди извор]

Порекло и предратни живот[уреди | уреди извор]

Рођен је 28. јула 1921. године у личком селу Брувно, код Грачаца, као прво од седморо деце Данета и Саве. Завршио је основну школу у родном месту и до Другог светског рата је чувао стоку.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Нитоња је у устаничке редове против окупације и усташког режима Независне Државе Хрватске, ступио 27. јула 1941. године. Априла 1942. године, његово село Брувно су заузели партизани, па им је и Нитоња пришао и постао водник. Убрзо је постао командир чете, а затим и батаљона Друге бригаде Шесте личке пролетерске дивизије. Рањен је у борби са усташама на Косињу.^[1]

Након што је од политичких комесара сазнао да је главни циљ партизанске борбе долазак на власт Комунистичке партије, организовао је мању групу истомишљеника и покушао да пребегне у четнике. Пошто се сазнало за план о бекству, Нитоња је ухапшен, мучен и саслушаван пуна три месеца у Подлапачи.

По окончању саслушања, пребегао је четницима и постао командант Лапачког четничког одреда, затим Четврте бригаде Првог личког корпуса и Комитског одреда. Завршио је официрску школу Динарске дивизије. За показану храброст му је додељена Медаља за храброст, а касније и Карађорђева звезда са мачевима. Указом министра војске, морнарице и ваздухопловства армијског генерала Драгољуба Михаиловића, унапређен је у чин поручника.

Емиграција[уреди | уреди извор]

Заједно са припадницима Динарске четничке дивизије, одлази у емиграцију у мају 1945. године. Најпре је смештен у логор Цезане, где је завршио гимназију код Станка Драгосављевића. Септембра 1945. године, премештен је у логор Еболи, где наставља гимназију. Ту се и венчао са Софијом Коком Ђукић.

Наредне године су добили сина Мишу, који је касније био добровољац у америчкој војсци током Вијетнамског рата. Априла 1947. године је пребачен у логор Гросенброде у Немачкој, а касније у логор Минстер и логор Бохолт.

У Сједињене Америчке Државе одлази септембра 1949. године. Живео је Белвуду код Чикага и тамо је 1975. године издао своје ратне мемоаре под називом Пожар у Крајини.

Преминуо је 13. марта 2005. године у Хилсајду.^[2] Сахрањен је на манастирском гробљу Манастира Светог Саве у Либертивилу.