Динарска дивизија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Динарска дивизија
DinarskaDivizija1.jpg
Време постојања 1941.
Место оснивања Динара
Кроз јединицу прошло око 3.400 бораца[тражи се извор од 05. 2013.]
Формација Пук „Гаврило Принцип“, Пук „Краља Александра“, Пук „Петар Мркоњић“, Пук „Краља Петра 2.", Пук „Онисм Поповић“ Буковачки четнички одред
Команданти
Командант Момчило Ђујић

Динарска дивизија је била четничка дивизија која је постојала током Другог светског рата. Добила је име по планини Динари у данашњој Хрватској. Динарска дивизија била је једно време активни део италијанске Добровољачке антикомунистичке милиције. Поред тога, дивизија је добијала помоћ од Милана Недића, шефа српске квинслишке Владе народног спаса и Димитрија Љотића, вође Српског добровољачког корпуса.[1] Дивизија се крајем 1944. и почеком 1945. повукла са Немцима у Словенију.

Организација[уреди]

Момчило Ђујић са италијанским официром.

Након Априлског рата, силе Осовине су поделиле Југославију. На подручју данашње Хрватске и Босне и Херцеговине проглашена је Независна Држава Хрватска. Италија је анектирала дио јадранске обале (зона I), док су од границе анектираних територија до демаркационе линије са њемачком зоном НДХ успоставили зону II (демилитаризована зона) и зону III.[2]

После консолидације власти, усташе су у прољеће и љето започеле са масовним хапшењима и убиствима Срба na подручјима Лике, сјеверне Далмације, Кордуна и Баније.[3][4] Због тога су Срби бежали у италијанску окупациону зону надајући се заштити. Центар окупљања српских избеглица било је село Кистање. Ту су се крајем маја окупили представници предратних грађанских странака међу којима су Нико Новаковић и Стево Рађеновић, као и свештеник Момчило Ђујић.[3] Они су од италијанских власти захтевали да Италијани заштите Србе од усташког терора.

Паралелно са овим догађајима текле су припреме КПЈ за подизање устанка. Устанак у НДХ је избио 27. јула и ускоро су устаници протјерали усташе из знатних дијелова западне Босне, Лике и сјеверне Далмације. Ширење устанка, у ком су главну улогу имали комунисти је забринуло и Италијане, због страха да се он може пренети и у њихову окупациону зону.

Међу устаницима је дошло до раскола око тога треба ли се борити само против НДХ или и против окупатора. Фракција око Ђујића је закључила да с Италијанима треба сарађивати у замјену за оружје, опрему и заштиту од усташке одмазде.

Динарска дивизија је образована почетком јануара 1942. пошто је Ђујић ступио у контакт са Илијом Трифуновићем Бирчанином. Бирчанин је добио задатак да организује четничке јединице у западној Босни, Лици и сјеверној Далмацији и у те крајеве је слао официре бивше југословенске војске да помогну. Дивизија је обухватала четничке одреде на тромеђи Далмације, Лике и северозападне Босне (Босанске Крајине). Поп Ђујић је номинално прихватао генерала Драгољуба Михаиловића као свог врховног команданта, али није дозвољавао професионалним официрима да преузму команду над његовом дивизијом. За капетана Иванишевића, којем су Бирчанин и Михаиловић доделили титулу војводе динарског, Ђујић је тврдио да је „Динару видео само из брзог воза“.[5]

Командант Динарске дивизије (са око 3.400 бораца[6]) био је четнички војвода Момчило Р. Ђујић (1907—1999). Дивизија је организована је уз велику помоћ Италијана и Илије Трифуновића-Бирчанина. Прве борбе и почетак устанка против усташа кренуле су у јулу 1942. године.[7]


По свом саставу и дејству Динарска дивизија била је готово независна војна формација на тлу Југославије у 2. светском рату (1941—1945) са лабавим или никаквим везама са централном командом.

Главне ударне песнице дивизије у току целокупних ратних дејстава биле су борбене јединице под командом војвода Бранко-Брене И. Богуновића (1911—1945) и Мане Роквића (19??-1944).

Ратна дејства[уреди]

Задатак Динарске дивизије био је одбрана српског народа масовних покоља усташког режима квислиншке Независне Државе Хрватске (скр. НДХ), односно на подручјима у њеној оперативној зони. Овај задатак она је веома успешно обављала, јер су чак и усташе страховале од одмазде ове најборбеније јединице Југословенске војске у отаџбини. Највећи део рата јединица је провела у борби против усташа[8][9] и много више против партизана, тј. следбеника комунистичког покрета.

Wiki letter w.svg Овај чланак или један његов део треба још да се прошири.
Погледајте страницу за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Капитулација Италије и сарадња са немачком војском[уреди]

Месецима пре италијанске капитулације њемачки генерали и дипломате на Балкану су били увјерене да борба против партизана чисто војни приступом не може успјети, већ да је потребно наћи новог савезника. Међутим, Хитлер и њемачки врх нису на то пристајали чак и по италијанској капитулацији.

Wiki letter w.svg Овај чланак или један његов део треба још да се прошири.
Погледајте страницу за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Немачки капетан Мерем из војне обавештајне службе Абвер забележио је у свом извештају од 5. јула 1944. да је сарадња са четницима изванредна и да они замењују једну до две дивизије.[10]

Заробљени припадници Динарске дивизије у Книнској операцији.

Партизанске јединице нису могле да изађу на крај са Динарском дивизијом, све до уласка (1944) Совјетског Савеза, тј. Руса у рат на простору Краљевине Југославије (1929—1945).[11]

Војвода Момчило Ђујић (1907-1999) и припадници ДЧД са љотићевским генералом Костом Мушицким и љотићевцима, приликом сусрета 1945. године са савезницима у Трсту (Италија).

Снажне партизанске јединице, потпомогнуте ратном техником коју су добиле од Британаца, кренуле да стежу обруч око динарских четника. Борбе су се водиле од 1. новембра до 5. децембра 1944. године и познате су под називом Книнска операција 1944.. До краја 1944. године, због партизанских победа и све веће деморализације својих трупа, Ђујић се обратио Немцима да дозволе четницима да се повуку у Словенију. Када су немачки представници у Загребу одбили, Димитрије Љотић, сада у бегу у Словенији, је отпутовао у Беч и издејствовао одобрење од Хермана Нојбахера.[12][13] Првих дана децембра 1944. године надмоћније ослободилачке партизанске снаге опкољавају Ђујићеве четнике. У зору, 3. децембра, после тешких борби током Книнске операције Ђујић, уз сагласност збора команданата, доноси одлуку о пробоју према Лици.

Након што је Ђујић затражио писмену гаранцију, Анте Павелић је 21. децембра 1944. наредио Хрватске оружане снагеоружаним снагама НДХ дозволе слободан пролаз. Међутим, Ђујић се другим путем повукао до Истре. У Словенији су се Динарска дивизија удружила са четницима Доброслава Јевђевића, Љотићевим Српским добровољачким корпусом и остацима Недићеве Српске државне страже формирали једну јединицу која је била под командом вишег сс и полицијског вође Одила Глобочника у оперативој зони Јадранско приморје.[14] Динарска дивизије се повукла на крају рата (1945) у Италију (преко Трста), где је веома добро прихваћена од стране западних Савезника (Американаца и Енглеза).


Преживели припадници дивизије настанили су се у Америци, Енглеској, Италији, Аустралији, …итд.

Јединице динарске четничке дивизије[уреди]

Локација јединице Назив јединице Јачина (људи) Митраљез Пушкомитраљез Заповедник
Босанско Грахово Пук „Гаврило Принцип“ 800 4 8 Бранко Богуновић
Дрвар Пук „Краља Александра“ 600 2 6 Мане Роквић
Стрмица Пук „Петар Мркоњић“ 700 6 12 Момчило Ђујић
Срб Пук „Краља Петра 2." 500 2 6 Мирко Марић
Косово Пук „Онисм Поповић“ 600 2 6 Владо Новаковић
Пађене Буковачки четнички одред 200 1 3 Марко Црљеница
Укупно - 3400[15] 17 41 -


Напомене[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Поповић (1988). стр. 268.
  2. Tomasevich (2002). стр. 247.
  3. 3,0 3,1 Јелић-Бутић (1986)
  4. Поповић (1988). стр. 19-21.
  5. Петрановић (1992). стр. 370.
  6. „Izvještaj komandanta zapadnosbosanskih ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojnočetničkih odreda od 16. srpnja 1942. Draži Mihailoviću o četničkim jedinicama u Hercegovini, Dalmaciji, Lici i zapadnoj Bosni“; Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije: „Narodnooslobodilačka borba u Dalmaciji 1941-1945“, Knjiga 2, Zbornik dokumenata (Split: Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije, (1986). pp. 1154-1155)
  7. Кривошић. стр. 9.
  8. Кривошић. стр. 22.
  9. Историја Книнске крајине, Тромеђа
  10. Tomasevich (2002). стр. 311.
  11. Кривошић. стр. 137.
  12. Milazzo (1975). стр. 178–79.
  13. Стефановић (1984). стр. 307.
  14. Tomasevich (1975). стр. 442.
  15. „Izvještaj komandanta zapadnosbosanskih ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojnočetničkih odreda od 16. srpnja 1942. Draži Mihailoviću o četničkim jedinicama u Hercegovini, Dalmaciji, Lici i zapadnoj Bosni“; Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije: „Narodnooslobodilačka borba u Dalmaciji 1941-1945“, Knjiga 2, Zbornik dokumenata (Split: Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije, (1986). pp. 1154–1155)

Литература[уреди]