Динарска дивизија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Динарска дивизија

DinarskaDivizija1.jpg

Време постојања 1941.
Место оснивања Динара
Јачина око 3.400 бораца[тражи се извор од 05. 2013.]
Формација Пук „Гаврило Принцип“, Пук „Краља Александра“, Пук „Петар Мркоњић“, Пук „Краља Петра 2.", Пук „Онисм Поповић“ Буковачки четнички одред
Команданти
Командант Момчило Ђујић





Ангажовање
Војвода Момчило Ђујић (1907-1999) и припадници ДЧД, приликом сусрета 1945. године са савезницима у Трсту (Италија).

Динарска дивизија је била четничка дивизија која је постојала током Другог светског рата. Добила је име по планини Динари у данашњој Хрватској. Динарска дивизија била је једно време активни део италијанске Добровољачке антикомунистичке милиције. Поред тога, дивизија је добијала помоћ од Милана Недића,[тражи се извор од 08. 2015.] шефа српске квинслишке Владе народног спаса и Димитрија Љотића,[тражи се извор од 08. 2015.] вође Српског добровољачког корпуса. Дивизија се крајем 1944. и почеком 1945. повукла са Немцима у Словенију.

Организација[уреди]

Командант Динарске дивизије (са око 3.400 бораца[1]) био је четнички војвода Момчило Р. Ђујић (1907—1999). Дивизија је организована је уз велику помоћ Италијана и Илије Трифуновића-Бирчанина. Прве борбе и почетак устанка против усташа кренуле су у јулу 1942. године.[2]

Дивизија обухватала четничке одреде на тромеђи Далмације, Лике и северозападне Босне (Босанске Крајине).

Поп Ђујић је номинално прихватао генерала Драгољуба-Драже М. Михаиловића (1893—1946) као свог врховног команданта.

По свом саставу и дејству Динарска дивизија била је готово независна војна формација на тлу Југославије у 2. светском рату (1941—1945) са лабавим или никаквим везама са централном командом.

Главне ударне песнице дивизије у току целокупних ратних дејстава биле су борбене јединице под командом војвода Бранко-Брене И. Богуновића (1911—1945) и Мане Роквића (19??-1944).

Ратна дејства[уреди]

Задатак Динарске дивизије био је одбрана српског народа масовних покоља усташког режима квислиншке Независне Државе Хрватске (скр. НДХ), односно на подручјима у њеној оперативној зони. Овај задатак она је веома успешно обављала, јер су чак и усташе страховале од одмазде ове најборбеније јединице Југословенске војске у отаџбини. Највећи део рата јединица је провела у борби против усташа[3][4] и много више против партизана, тј. следбеника комунистичког покрета.

Партизанске јединице нису могле да изађу на крај са Динарском дивизијом, све до уласка (1944) Совјетског Савеза, тј. Руса у рат на простору Краљевине Југославије (1929—1945).[5] Тада су снажне партизанске јединице, потпомогнуте ратном техником коју су добиле од Енглеза, кренуле да стежу обруч око Динарских четника. Борбе су се водиле од 1. новембра до 5. децембра 1944. године и познате су под називом Пађенска битка.[5]

Готово целокупна дивизија уз пратњу око 10.000 људи са Тромеђе, повукла се на крају рата (1945) у Италију (преко Трста), где је веома добро прихваћена од стране савезника (Американаца и Енглеза).

Преживели припадници дивизије настанили су се у Америци, Енглеској, Италији, Аустралији, …итд.

Јединице динарске четничке дивизије[уреди]

Локација јединице Назив јединице Јачина (људи) Митраљез Пушкомитраљез Заповедник
Босанско Грахово Пук „Гаврило Принцип“ 800 4 8 Бранко Богуновић
Дрвар Пук „Краља Александра“ 600 2 6 Мане Роквић
Стрмица Пук „Петар Мркоњић“ 700 6 12 Момчило Ђујић
Срб Пук „Краља Петра 2." 500 2 6 Мирко Марић
Косово Пук „Онисм Поповић“ 600 2 6 Владо Новаковић
Пађене Буковачки четнички одред 200 1 3 Марко Црљеница
Укупно - 3400[6] 17 41 -

Сарадња са немачком војском[уреди]

Немачки капетан Мерем из војне обавештајне службе Абвер забележио је у свом извештају од 5. јула 1944:

ВикицитатиСарадња са четницима изванредна. Они замењују једну до две дивизије (фуснота у оригиналу: У северним пределима Далмације насељеним српским становништвом војвода Ђујић са 8.000 људи, од тога 7.000 наоружаних; добро организовани; непријатељски оријентисани према Енглезима и без енглеске помоћи; упитно је да ли би се ови четници борили против нас у случају енглеског искрцавања.). Само се они боре - усташе неактивне...
({{{2}}})

[7]

Напомене[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Izvještaj komandanta zapadnosbosanskih ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojnočetničkih odreda od 16. srpnja 1942. Draži Mihailoviću o četničkim jedinicama u Hercegovini, Dalmaciji, Lici i zapadnoj Bosni“; Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije: „Narodnooslobodilačka borba u Dalmaciji 1941-1945“, Knjiga 2, Zbornik dokumenata (Split: Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije, 1986, pp. 1154-1155)
  2. Кривошић, Петар: „Записи са Цетине - моје ратне успомене 1941-1945“, pp. 9
  3. Кривошић, Петар: „Записи са Цетине - моје ратне успомене 1941-1945“, pp. 23
  4. Историја Книнске крајине, Тромеђа
  5. 5,0 5,1 Кривошић, Петар: „Записи са Цетине - моје ратне успомене 1941-1945“, pp. 137
  6. „Izvještaj komandanta zapadnosbosanskih ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojnočetničkih odreda od 16. srpnja 1942. Draži Mihailoviću o četničkim jedinicama u Hercegovini, Dalmaciji, Lici i zapadnoj Bosni“; Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije: „Narodnooslobodilačka borba u Dalmaciji 1941-1945“, Knjiga 2, Zbornik dokumenata (Split: Institut za historiju radničkog pokreta Dalmacije, 1986. pp. 1154–1155)
  7. Национална архива Вашингтон, T311, ролна 195, фрејмови 770-86: Извештај капетана Мерема (Merrem) о путу по Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској у периоду 20. јун - 4. јули 1944.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]