Привилегија
Привилегија (лат. privilegium — „властити закон”, од privus — „властити” и lex — „закон”)[1] је изворно закон о повластици која се односи само на поједину личност (код Римљана); искључиво право; предност, првенство, преимућство; природан дар; кум привилегио (cum privilegio ) са допуштењем, са дозволом, са повлашћењем.[2]
Етимологија[уреди | уреди извор]
У раном Римском царству „Privus lex“, властити или лични закон, од које настаје ријеч привилегија првобитно и превасходно показује значај личности која даје привилегију. Привилеговани је тек на другом мјесту. То је зато што систем привилегија има свој коријен у патримонијалном схватању апсолутне власти. [1] Повлаштени положај појединаца, каста, сталежа заснован је на привилегијама које даје владар и високи црквени и свјетовни поглавар. Некада, и сами отуђени моћници, себи дају одређене привилегије. У програмима готово свих свјетских ревилуција била је радикална борба против привилегија схватаних као најдиректнији трајни акт против једнакости и сваке демократичности. [1]
Данашњи смисао ријечи привилегија не подразумијева њено обавезно постојање у формалном смислу, тј. да се она остварује као друштвена норма под пријетњом санкције. Под овим појмом подразумијева се свака повлашћеност у односу на уобичајен ред ствари и вриједности (повлашћен ученик, повлашћена идеја, повлашћени новинари...).
Постоје и привилегије које се широко примјењују као средства позитивне дискриминације којима се штите друштвене мањине (расне, етичке, вјерске, сексуалне и сл.) од стране већине у неком друштву од злостављања и занемаривања. [3]
Привилегије за војне заслуге на Балкану кроз историју[уреди | уреди извор]
Асеријати су били илирско племе које је "уживало имунитет" [4] у Асерији, античком граду на узвисини над прометним путем. (стр. 23) [5] "Имунитет се у правилу стјецао посебним заслугама за Рим, понајприје у ратним околностима. Разумљиво, не можемо утврдити којом су приликом Асеријати стекли толике заслуге у очима Римљана." [6]
Сережани, погранични војни полицајци на простору Војне Крајине у 18. и 19. вијеки су били ослобођени било каквих радних обвеза и неких других пореза, а ако су се током године посебно истакли, добивали су награде као проценат од заплијењених предмета разбојника и кријумчара.
Срби су за привилегије насељавани као крајишници, граничари дуж аустријско-турске границе у вријеме Османског царства [7] Због губитка неких привилегија многи Срби из Баната, Бачке... су половином 18. века одлазили у Русију, као граничари, па су основали Нову Србију и Славеносрбију.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Лексикографски завод, Загреб, 1962. г.
- ^ Вујаклија М, Речник страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954. г.
- ^ Група аутора, Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982. г.
- ^ Чаче, Слободан (2002). Асерија у античким писаним изврима, pp. 11.
- ^ http://kula-jankovica.unizg.hr/files/file/Bukovica/Hrvatski_PRIPREMA_web.pdf
- ^ Чаче, Слободан (2002). Асерија у античким писаним изврима, pp. 13.
- ^ Грбић, Манојло (1891). Карловачко владичанство, књига прва, pp. 11, 16, 18, 24, 252, 310, 311, 313... Карловац.
