Славеносрбија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Славеносрбија
Славяносербия

New serbia slavo serbia-sr.png
Положај Славеносрбије у данашњој Украјини
Географија
Континент Европа
Регија Источна Европа
Земља Руско царство
Главни град Бахмут
Друштво
Званични језици руски
Религија Православље
Владавина
Облик владавине Војна провинција
Оснивање 1753.
Престанак 1764.
Статус Бивша покрајина
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Портал:Историја

Славеносрбија (слсрп. Славјаносербија, Славо-Сербиа) било је подручје у Руској Империји, административна област која је постојала од 1753. до 1764. године, на десној обали реке Доњец (између ушћа река Бахмут и Лугањ).

Историја[уреди]

Декретом Сената од 29. маја 1753. године се даје на слободно насељавање Србима, Бугарима, Мађарима и другим балканским народима православне вероисповести у намери да осигурају заштиту границе и напредовање јужних степа. Славеносрбија је била под непосредном управом Сената. Насељеници су служили у Бахмутској хусарској регименти.

Нова Сербија и Славјаносербија као граничарска подручја постојале су нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна као што се две деценије раније десило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству.

Руској Империји Срби су у време постојања граница, а и по њиховом укидању, добро послужили у ратовима који су на разним странама вођени другом половином 18. века.

Вести о Србима који су се одселили у Русију педесетих година 18. века било је и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда, упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су живели на бившем подручју Нове Сербије и Славјаносербије. Тако се помињу: Хорвати, Шевиши, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи и други. Сем реченог, Арсенијевић даје драгоцене податке и о насељима, упркос чињеници да у већини њих у то време готово да није било Срба. Прослава за обележавање стогодишњице сеоба је припремана у Славјаносербску у Јекатеринославској губернији. Планирало се да се у овом насељу подигне споменик Јелисавети Петровној, за чије су се владавине Срби овамо населили.

Одсечени од сопствене етничке матице, у православној и словенској средини, Срби су се убрзо претопили у локално источнословенско становништво. Тако је век и по после досељавања остало само око хиљаду Срба у овом подручју Украјине.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]