Сава Лозанић
Сава Лозанић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1882 |
| Место рођења | Меленци, Аустроугарска |
| Датум смрти | 29. јул 1952. (69/70 год.) |
| Место смрти | Цеље, НР Словенија, ФНР Југославија |
| Религија | православни хришћанин |
| Занимање | индустријалац |
| Деловање | Ливница „Меркур“ у Београду, црквена звона широм Југославије, добротворни рад |
| Супружник | Јелена (дев. Рајковић) |
| Деца | Цвета, Радмила, Ружица и Милица |
| Родитељи | Драго и Марија Лозанић |
Сава Лозанић (Меленци, 1882 — Цеље, 1952) био је српски индустријалац и добротвор.[1]
Његова ливница „Меркур“ у Београду је направила многа црквена звона у Краљевини Југославији, укључујући и она у старој цркви у Јасеновцу (срушиле је усташе 1941), Дечанима, Милешеви итд.
Биографија[уреди | уреди извор]
Лозанић је рођен у насељу Меленци у Банату, као једино дете оца Драга и мајке Марије. Остао је сироче још у детињству. Егзистенција га је у младићком добу довела у Београд где је радио као мајстор у фабрикама.
Венчава се 1906. са Јеленом Рајковић, девојком из боље стојеће куће, са којом ће имати четири кћери: Цвета, Радмила (касније супруга сликара Косте Хакмана), Ружица и Милица. Током Првог светског рата цела породица је учествовала у одбрани земље.
Лозанић је имао надимак „Мајка Србија“ јер је, осим својих радника, материјално помагао сиромашне и болесне грађане, штићенике Дома слепих у Земуну, хорске певаче КУД „Абрашевић“, фудбалске играче БСК, уметнике, еснафске колеге-занатлије и друге.
Ливница „Меркур“ је уништена 6. априла 1941. у немачком бомбардовању Београда. После Другог светског рата Лозанићева имовина је национализована од стране нове власти. Такође је покушано да се Лозанић неправедно оптужи за ратно профитерство под окупацијом, али су радници „Меркура“ одбранили свог бившег газду од ове оптужбе, те је Лозанић поштеђен казне стрељањем или робијом.[2]
Радио-телевизија Србије је 2017. снимила документарни филм Звона Саве Лозанића (2017),[3] [4] , у режији Драгана М. Ћирјанића, премијерно емитован на Божић, 7. јануара 2018.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Петровић, Љиљана. „Остала су писма и сећања“ (чланак), Политика, уметак „Магазин“ бр. 984, Београд, 7. август 2016, pp. 27.
- ^ „Veliki dobrotvor Sava Lozanić iz Melenaca dobio nadimak "Majka Srbija"”. Zrenjaninski (на језику: српски). 2020-01-20. Приступљено 2023-01-28.
- ^ Петровић, Љиљана. „Звона добротвора Саве”, Политика (е-издање), Београд, 9. јануар 2018.
- ^ Звона Саве Лозанића, најава телевизијске премијере 7. јануара 2018, сајт РТС
Види још[уреди | уреди извор]
- Чланак о филму: Звона Саве Лозанића
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Досије Сава Лозанић - власник „Меркура“, звоноливац црквених звона и „Мајка Србија“ (1882—1952), уредила Милица Хакман, „Пројекат Растко”, 5. септембар 2016.
- Београдске приче: Чују ли се још „небеска” звона? („Вечерње новости”, 7. септембар 2016)
- Сава Лозанић: Индустријалац који је због своје хуманости прозван Мајка Србија (6. март 2017)
- Звона Саве Лозанића (2017), РТС Образовно–научни програм — званични канал на Јутјубу.
- МАЈКА СРБИЈА: Његова звона још одјекују са цркава (Нпортал, 20. децембар 2022)
