Манастир Високи Дечани

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Високи Дечани
Visoki Dečani, exterior view, Julian Nitzsche.jpg
Светска баштина Унеска
Званично име Средњовековни споменици на Косову
Medieval Monuments in Kosovo
Место Дечане, Општина Дечани, Србија Уреди на Википодацима
Координате 42°32′49″ СГШ; 20°15′59″ ИГД / 42.54694° СГШ; 20.26639° ИГД / 42.54694; 20.26639
Критеријум културна: ii, iii, iv
Референца 724.
Упис 2004. (28. седница)
Додатни упис 2006.
Угроженост 2006.
Манастир Високи Дечани на мапи Србије
Манастир Високи Дечани
Location of Манастир Високи Дечани

Манастир Високи Дечани је српски средњовековни манастир - задужбина краља Стефана Дечанског и цара Душана. Градња је завршена 1335. године, а фреске су завршене око 1348. године. Манастир је посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем - Спасовдану. Главни неимар био је мајстор Вито Которанин.

Манастирска црква представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. Манастир се налази у једној удолини поред речице Дечанска Бистрица југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетије. Мошти Светог Краља Стефана Дечанског и Свете Јелене Дечанске почивају у Манастиру. Када су Турци хтели Дечане да претворе у џамију 1692. године догодило се чудо којим су у томе спречени и које се приписује њој.

Манастир припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Изградња манастира[уреди]

Изградња цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године ктиторством српског краља Стефана Уроша Трећег Дечанског. Главни мајстор био је фра Вита из Котора, иначе католички монах, а радове је надгледао архиепископ Данило Други који се трудио о „саздању и утврђењу“ цркве скупивши „велико мноштво уметничких и вештих мајстора“. Сам Стефан Дечански је сазидао угаони камен на овој цркви а још 1330. године издао је ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је његов син Стефан Урош Четврти Душан и окончао градњу Дечана 1335. године. У време турског робовања ова царска лавра је опстала, али у врло тешким околностима.

1912 Manastir Visoki Dečani.JPG

Осликан је знатно касније 1347-1348. године. Саме пропорције овог манастира (дуг 36 m, а висок 30 m), за оно време потпуно неуобичајене допринеле су да се овај манастир назива „Високим“ (Високи Дечани). Племенито једноставан, складних пропорција овај манастир представља највећи српски средњовековни споменик. По легенди, сам Стефан Дечански је изабрао место на којем манастир сада лежи. Он је у ту сврху доста места обилазио, а онда је изненада наишао на ово место које га је очарало својом лепотом.

"А сам, поставивши шаторе, ту пребиваше дивећи се красноме месту, јер лежи на највишим местима, сачишћено сваким дрвећем, многогранатим и многоплодним, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде. Ту извиру велики извори и напаја га бистра река, чија вода пре укуса даје велико руменило лицу, а после укуса велико добро растворење телу, тако да се нико не може наситити насладе воде. Са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира" (Григорије Цамблак).

Период после 16. века[уреди]

Турски војници и албанске војводе испред капије манастира 1904. године.

У време обнове Пећке патријаршије, у другој половини 16. века, настају боља времена. У то време, па и кроз цео 17. век, манастирска ризница, библиотека и остала манастирска здања су обогаћена вредним драгоценостима. Посебно је значајан рад манастирске скрипторије где су преписиване богослужбене и богословске књиге. У време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, манастир су опљачкали Турци. Поново су настала тешка времена за манастир Дечане и његово братство које се тих година једва одржало.

Кнез Милош подиже 1836. године један конак, а кнез Александар 1849. године поклања ћивот за мошти светог краља Стефана Дечанског. Мошти су последњи пут пресвучене 1964. године у одећу коју је сашио тадашњи епископ, каснији патријарх српски Павле.[1] Током 19. века обновљена су манастирска здања.

При манастиру се још од 18. века налазила српска школа, која није прекидала рад.[2]

Турска војска чува Дечане, око 1904.

Године 1900. манастир је преживео тешко, опсадно стање јер се неколико пута нашао на мети једне разбојничке банде Шиптара. Први напад "рђавих људи" је био 15. августа те године, али безуспешан. Турска царска власт је одмах реаговала и у манастир послала регуларну војску. Ту су се уселили као заштита: јузбаша, мулазим и 100 војника. "Од тог времена па до данас (октобар 1900) неваљали људи који не поштују ни своју ни туђу веру, ударили су два пута на овај наш стари манастир - 27. августа и 20. септембра (по мраку)". Царски војници су одлучно се држећи одбранили српску светињу, а ови су успели само да запале сено.[3]

Почетком 1903. године игуман Симеон Ђорђевић је пред претњама по живот отишао у Ниш. Жалио се да су се Арнаути острвили у последње време на манастир често га пљачкајући. Највећи напад се десио 9. септембра 1902. године, када турска војска није желела да улази у борбу са разбојницима. У манастури су остала само два монаха и три ђака, а игуман је премештен у манастир Соколицу, код Митровице. Да би спречили пропаст манастира Високих Дечана, 1. фебруара 1903. године у њега су се усели руски калуђери. Изабрали су за новог игумана Кирила, из светогорског манастира Св. Јована. Мада је то забринуло многе Србе патриоте што стара српска Немањићка задужбина прелази у руке странаца (Руса), у време када су и Хиландар отимали Бугари, то је био једини начин да се српска светиња спаси од уништења.[4]

Црква[уреди]

Дечански монах и гост са турским официром и албанским стражарима-војводама

Дечанска црква Христа Пантократора, спада међу највеће грађевине средњовековне Србије.

Црква манастира Дечана грађена је од мермерних квадара у две боје. По својој градитељској сложености црква представља складно прожимање елемената западног - романике и готике, и источног - византијског стила са већ постојећим традицијама српске уметности. Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. па све до 1350. године и радило је неколико група најбољих сликара Душановог царства. По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске предњаче у српском сликарству средњег века. Манастир је 1903. године захватио пожар и све би изгорело да у помоћ нису притекли Арнаути. Манастир су свагда доживљавали као неки свој понос, по писању Гаврила Дожића. [5]

Велике заслуге за одржање те велелепне манастирске цркве имао је дугогодишњи настојатељ, архимандрит Рафаило. Он је променио "на своју руку" сав темељ, те тада 600 година старе цркве, јер је био од влаге пропао. Темељ цркве је иначе био за пола метра шири од црквеног зида, и од давнина споља обложен оловом. Када је временом олово скинуто, остали су голи (мада камени) темељи, које је међутим уништио "зуб времена", са водом (кишом и снегом), ветром и мразом. Темељ је почео да личи на гомилу камења, а црква могла пасти. Упустио се међутим храбро калуђер у велики подухват спасавања цркве. Прво што је урадио учинило му се као добар знак; шетајући уз реку Бистрицу, случајно је открио добар мајдан за вађење камена. Са манастирским мајсторима архимандрит је вадио и довозио целе зиме на колицима тај чвршћи камен. Од пролећа 1882. године, старац је учествовао у деликатном задатку; замењивали су ситно са крупним камењем, корак по корак, ојачавали нови темељ и заливали га оловом. Није било као некада (толико олова), али спасили су цркву од воде, која ју је опасно нагризала. Утрошено је за заливање црквене основе целих 3.000 ока или 3.840 килограма, растопљеног олова. Звучи као анегдота, да је за манастирском црквом највише стрепео и бунио се један Шиптар, војвода Руста, неустрашиви чувар манастирски. Он прво није смео никако да дозволи, да је после више 200 година непрекидног чувања светиње (оружјем његове породице) од спољних нападача, сада сруши нико други до честити Рафаило. Рафаило се мушки одважно прихватио ћускије и кренуо да вади прво камење, необазирући се, добацивши само ужаснутом војводи: "Ти моске гаљ!" (Ти ништа не брини!). За то време мајстори су још стајали, плашећи се да почну, од опасних наоружаних манастирских чувара. Али божја срећа их је послужила и ствар су успешно окончали.[6]

Колекција рукописних књига манастира Дечани по значају и богатству је одмах иза хиландарске.[7]

Косовска пошта је на пролеће 2009. издала поштанске маркице, на којима је приказан манастир Високи Дечани као „архитекстонско благо Косова“, без напомињања да је део српске културе и историје.[8]

Уз манастирски комплекс се налази 24 хектара земљишта, око којег се 16 година водио судски спор - завршен тек 2016. године - потврђивањем власништва.[9][10][11]

Светска баштина[уреди]

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову“.

УНЕСКО је прогласио манастир Дечани за место светске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највреднијих примера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцен запис о животу у XIV веку.

Галерија слика[уреди]

Документарни филм[уреди]

Видети још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Све већи број верника и туриста посећује Високе Дечане („Вечерње новости“, 27. новембар 2013)
  2. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
  3. ^ "Цариградски гласник"
  4. ^ "Застава", Нови Сад 20. фебруар 1903. године
  5. ^ Дожић, Гаврило (1908). Високи Дечани под туђином, стр.33., 35., 56. Јагодина: Издање монашког удружења. 
  6. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  7. ^ Раскош ћириличних књига („Вечерње новости“, 22. новембар 2011), Приступљено 8. 4. 2013.
  8. ^ Дечани на поштанским маркама Косова. Радио-телевизија Србије, 4. мај 2009., Приступљено 4. 5. 2009.
  9. ^ Дечанима отимају 23 хектара (РТВ, 23. јул 2015)
  10. ^ Стопирана одлука о одузимању земљишта Високим Дечанима („Политика“, 9. децембар 2015)
  11. ^ Саопштење за јавност Епархије рашко-призренске (СПЦ, 21. мај 2016)
  12. ^ Високи Дечани - први део на сајту Јутјуб, Званични канал РТС-а.
  13. ^ Високи Дечани - други део на сајту Јутјуб, Званични канал РТС-а.
  14. ^ Високи Дечани - трећи део на сајту Јутјуб, Званични канал РТС-а.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]