Славка Петровић Средовић
Славка Петровић Средовић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 22. март 1907. |
| Место рођења | Рума, Аустроугарска |
| Датум смрти | 8. јул 1978. (71 год.) |
| Место смрти | Рума, Социјалистичка Федеративна Република Југославија |
| Занимање | Вајарка и медаљерка |
| Супружник | Симеон Средовић |
| Родитељи | Ђорђе и Екатарина Петровић |
Славка Петровић Средовић (Рума, 22. март 1907 — Рума, 8. јул 1978) била је српска вајарка и медаљерка. Једне од њених најважнијих дела су плакете са ликом Вука Караџића и Исидоре Секулић. На њену каријеру значајно су утицали Урош Предић и Ђорђе Јовановић, који су јој били учитељи.
Биографија
[уреди | уреди извор]Славка је рођена 1907. године у Руми у грађанској породици, од оца Ђорђа и мајке Екатарине Петровић. Имала је три сестре и брата Војислава Петровића. У то време, Жарко Миладиновић, српски политичар, доктор правних наука и члан Српске народне радикалне странке, подржао је намеру Славкиног оца Ђорђа Петровића, да отвори штампарију, прву српску у Руми, поред немачке штампарије, која је држала сав монопол у том граду. Оснивањем штампарије почело је објављивање материјала на ћирилици, а деца у породици Поповић, између осталог и Савка, имали су прилику да се образују и од малих ногу сусрећу на интелектуалцима тог времена. Поред Славке, њена сестра Јелка такође је била уметница. Аматерски је сликала и прикупљала етниошке елементе Срема, које поклонила Завичајном музеју у Руми[1].
Славкин супруг је био Симеон Средовић, а кумови на њиховом венчању уметници Мира и Сава Сандић. Из брака са Средовићем има ћерку Мирну[1].
Образовање
[уреди | уреди извор]Након што је завршила основну и прва два раздреда Гимназије у родној Руми, Славка се упутила у Нови Сад, на даља усавршавања.
Још одмалена се заинтересовала за уметност, а чак иако се у то време уметници сматрани чудним, поготову жене, Славка је имала пуну подршку своје породице.
У Новом Саду учила је од изузетној искусних и познатих, Уроша Предића који ју је обучавао технике сликарства и Ђорђа Јовановића, који ју је учио техникама вајарства. Након тога, 1928. године Славка одлази у Париз, где је о вајарству подучава Едуард Кворток, а у Дижону учи о огранку вајарства, медаљарству, област коју је највише заволела.
Током свог усавршавања у Француској, учила је и од Аристид Мајола и Пола Гаска. Након Француске, боравила је и у Грчкој и Италији, где се такође усавршавала[2].
Рад
[уреди | уреди извор]
Након усавршавања широм Европе Славка се припремала за своје прво излагање у Београду 1933. године. Ипак, игром случаја, у Београд је стигла тек пред почетак Другог светског рата изнајмивши стан у центру града. Током бомбардовања Београд 1941. године, од бомби крила се у насељу Беле Воде, заједно са њеним пријатељицом Исидором Секулић. За време евакуације из града, Славка је са собом понела и спасила уништења скулптуру Сељанчица, која је 1955. године изложена у Руми[1].
Након завршетка Другог светског рата, одржала је своју прву изложбу у родној Руми у Градској библиотеци, 1955. године, када је Народни одбор откупио њену скулптуру Три детета за 550.000 динара. Након изложбе у родном граду, излагала је своја дела у Сплиту (1955), Паризу (1956), Сомбору (1957), Београду (957, 1959, 1962 и 1967), у Сремској Митровици (1957), Подгорици, и у Супетару (1974)[2]. Радила је портрете, бисте, медаље и и плакете, представљала своја и групна дела која је радила са својим колегама[1].
Током своје уметничке каријере никад није одустала од израде скулптура, иако је уметничку афирмацију остварила у медаљарству. Постављена је 1967. године за доживотног председника СФРЈ , Светске организације медаљара ФИДЕМ, чије је седиште у Паризу. Као њихов члан Славка је своје радове излагала широм Европе.
Славка је у то време била чланица готово свих уметничких друштава на простору СФРЈ, између осталог и члан Удружења ликовних уметника Србије, Нумизматичког друштва у Загребу, Друштва немачких љубитеља медаља и многих других. У родној Руми је у Борковачкој колонији од њеног оснивања окупљала уметнике и љубитеље уметности и излагала своја дела. Једни од њених најпознатијих радова су плакета са ликом Вука Караџића, рељеф плакете Исидоре Секулић, Споменик Слободи и Споменик Деца са књигом у Малом парку у Руми[3].
Своје радове готово никада није потписивала именом, већ иницијалима СПС и годином, а поред иницијала понекад само по месту настанка[3].
Смрт
[уреди | уреди извор]После тешке и дуге болести, Славка Петровић Средовић преминула је у 71. години 8. јула 1978. године у Руми. Сахрањена је на Градском гробљу у Руми, а иза себе оставила је велики број дела која су поклоњена Галерији Матице Српске[1].
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д „Slavka Petrović Sredović: "Medaljarki" iz Rume divila se Evropa”. Вечерње новости. Приступљено 10. 6. 2016.
- ^ а б „Petrović Sredović Slavka”. skulpture-srbija.com. Архивирано из оригинала 15. 11. 2017. г.
- ^ а б „Spomenik u Malom parku Deca s knjigom Ruma”. mojaavantura.com. Архивирано из оригинала 15. 11. 2017. г.
Литература
[уреди | уреди извор]- Медаље и плакете: Живојин Лукић, фран Менегело Динчић, Периша Милић, Славка Петровић Средовић : Галерија Културног центра Београда, 1965.
- Мишко Шуваковић, Јерко Денегри, Ана Бешлић, Topy, Дирекција за ИБИД, Војноиздавачки завод, Београд, 2008.
