Пређи на садржај

Шарл Ермит

С Википедије, слободне енциклопедије
Шарл Ермит (Хермит)
Лични подаци
Датум рођења(1822-12-24)24. децембар 1822.
Место рођењаДјез, Француска
Датум смрти14. јануар 1901.(1901-01-14) (78 год.)
Место смртиПариз, Француска
ОбразовањеПолитехничка школа
Научни рад
ПољеМатематичар
УченициМихајло Петровић Алас
Анри Поенкаре
Томас Ститјес
Анри Паде
Познат поЕрмитеови полиноми
Ермитска функција
Ермитски оператори
Ермитска матрица
Ермитеова интерполација

Шарл Ермит или Шарл Хермит (фр. Charles Hermite /ʃaʁl ɛʁˈmit/; Дјез, 24. децембар 1822Париз, 14. јануар 1901) је био француски математичар, који је допринео теорији бројева, квадратичним формама, теорији инваријантности, ортогоналним полиномима, елиптичким функцијама и алгебри. У његову част именовани су Ермитеови полиноми, Ермитеова интерполација, Ермитеова нормална форма, Ермитска матрица, Ермитска функција, Ермитски оператори и кубични Ермитски сплајнови.[1][2] Први је доказао да је е трансцедентан број, а његовим методама касније је доказано да је π трансцедентан број. Био је ментор српскога математичара Михаила Петровића Аласа и Анрија Поенкареа.

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Шарлов отац је пре брака радио као инжењер у руднику соли близу Дјеза, а касније се посветио трговини текстилом а онда и уметности. Шарл је рођен као шесто од седморо деце. Када је Шарл имао око седам година цела породица се преселила у Нанси. Иако образовање деце није било на врху приоритета ипак је Шарл био добро образован. Шарл се кретао са потешкоћама због мане у десној нози. Похађао је колеџ у Нансију, а у Паризу се уписао на колеџ Анри. Током 1840-41 похађао је гимназију Луја Великога и већ тада је објавио два рада.

Због инвалидитета му не дозвољавају да студира

[уреди | уреди извор]

Припремао се годину дана уз помоћ Ежена Шарла Каталана да би се уписао на париску Политехничку школу. Уписао се на париску Политехничку школу 1842. године. Међутим након годину дана студирања због инвалидности нису му дозволили да настави студиј. Била је то неправедна одлука, тако да су се неки утицајни људи побунили и заузели за њега, па му је одобрена наставак студија, али под стриктним условима. Пошто се Ермит није слагао са тим условима одлучио је да напусти Политехничку школу.

Напредак

[уреди | уреди извор]

Ермит се у међувремену спријатељио са значајним математичарима. Често је посећивао Жозефа Бертрана, са чијом сестром се касније током 1848. оженио. Почео је да се дописује са Карлом Јакобијем и дошао је до значајних открића, па је Јакоби своје радове проширио са два Ермитеова рада. Око 1843. Ермите је својим идејама помогао Жозефу Лијувилу да дође до значајнога Лијувилеовога теорема. Након петогодишњега приватнога учења дипломирао је 1847, а током 1848. примљен је да ради на Политехничкој школи.

Десетогодишњи плодан период

[уреди | уреди извор]

Значајно је допринео теорији бројева, алгебри, ортогоналним полиномима и елиптичким функцијама. Најзначајније математичке резултате открио је од 1848. до 1858. Доказао је да се двоструко периодичне функције могу представити ако квоцијенти периодичких функција. Дао је значајан допринос теорији квадратичних форми,[3][4][5] па је након тога проучавао теорију инваријантности и нашао је закон реципроцитета повезан са бинарним формама. Захваљујућии раду на формама и инваријантностима осмислио је 1855. теорију трансформација. Изабран је 1856. у Академију наука. Током исте године преболио је богиње. Огистен Луј Коши помагао му је током болести. Под Кошијевим утицајем постао је религиозан и монархиста. Током 1858. Ермит је доказао да се алгебарска једначина петога степена може решити уз помоћ елиптичких функција.

Професор

[уреди | уреди извор]

Током 1863. постао је испитивач на Политехничкој школи. Током 1869. изабран је за професора и на Политехничкој школи и на Сорбони. На Политехничкој школи одустао је 1876. од места професора, а положај на Сорбони задржао је до 1897. Током 1873. доказао је да је е трансцедентан број. Користећи Ермитеову методу Фердинанд фон Линдеман је 1882. доказао да је пи трансцедентан број. Умро је у Паризу 1901. године.

Следи листа његових радова:[6]

  • "Sur quelques applications des fonctions elliptiques", Paris, 1855; Page images from Cornell.
  • "Cours d'Analyse de l'École Polytechnique. Première Partie", Paris: Gauthier–Villars, 1873.
  • "Cours professé à la Faculté des Sciences", edited by Andoyer, 4th ed., Paris, 1891; Page images from Cornell.
  • "Correspondance", edited by Baillaud and Bourget, Paris, 1905, 2 vols.; PDF copy from UMDL.
  • "Œuvres de Charles Hermite", edited by Picard for the Academy of Sciences, 4 vols., Paris: Gauthier–Villars, 1905,[7] 1908,[8] 1912[9] and 1917; PDF copy from UMDL.
  • "Œuvres de Charles Hermite", reissued by Cambridge University Press. 2009. ISBN 978-1-108-00328-5..

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Frankel, Theodore (2004). The Geometry of Physics: an introduction. Cambridge University Press. стр. 652. ISBN 0-521-53927-7. 
  2. ^ Physics 125 Course Notes Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2022) at California Institute of Technology
  3. ^ „Combinatorics”, Proceedings of the NATO Advanced Study Institute, Held at Nijenrode Castle, Breukelen, the Netherlands, 8–20 July 1974, D. Reidel: 456—457, 1975 [1]
  4. ^ Sesquilinear form at EOM
  5. ^ Simeon Ball (2015), Finite Geometry and Combinatorial Applications, Cambridge University Press, стр. 28 [2]
  6. ^ Linehan 1910.
  7. ^ Pierpont, James (1907). „Review: Oeuvres de Charles Hermite, publiées sous les auspices del'Académie des Sciences par EMILE PICARD. Vol. I” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 13 (4): 182—190. doi:10.1090/S0002-9904-1907-01440-4. 
  8. ^ Pierpont, James (1910). „Review: Oeuvres de Charles Hermite. Vol II” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 16 (7): 370—377. doi:10.1090/s0002-9904-1910-01920-0. 
  9. ^ Pierpont, James (1912). „Review: Oeuvres de Charles Hermite. Vol III” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 19 (2): 83—84. doi:10.1090/s0002-9904-1912-02290-5. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]