Циставрећица или џеп је свака патолошки настала шупљина, бенигне или малигне природе, испуњена течним садржајем и обложена епителом.[1] Може формирати у многим различитим деловима тела, укључујући кожу, гениталије и унутрашње органе у облику затворене кесице, која је мембраном различите структуре одвојена од околног ткива.[2]
Може се јавити у било ком животном добу, појединачно или у већем броју, на једном или на више локација истовремено. Не расте, уобичајено, размножавањем ћелија, већ се јавља због нагомилавања течности или ћелија у ткиву у коме настаје, или након међусобнго груписања ћелија које формирају џеп или врећицу (на сличан начин како то чине мехурићи воде када се групишу, формирајући велики мехур). Тако настала цистична шупљина је неправилног облика, попут неке врсте „љускасте творевине састављене од ћелија" изразито абнормалног изгледа (по облику и по понашању) у односу на околно ткиво и ћелије од којих је настала.
Циста се могу разликовати по изгледу и величини. Неке су попут мале кесице а неке попут велике вреће која садржи и неколико литара течности. Цисте које се формирају у лимфном систему или бубрези су испуњене флуидом. Одређени паразити, као што су неке врсте округлих црва и пантљичара, могу формирати цисте унутар мишића, јетре, мозга, плућа и очију.
Чест клинички симптом цисте је отицање ткива око подручја у коме је локализована, мада у великом броју случајева циста може бити асимптоматска, и открива се случајним прегледом. Понекад, у зависности од узрока и локације, циста садржи полукрути или чврсти материјал.
Типичан третман за било коју цисту је уклањање операцијом и рутински тест на рак, иако је већина циста бенигна природе. Ако се не лече, правовремено и адекватно бенигне цисте могу довести до низа озбиљних компликација, укључујући тровање крви (сепсу), а малигне до ђирења метастаза и смртног исхода.
Већина циста се формирна и настаје без очигледно доказаног разлога. Неки од познатих узрока који доводе до настанка циста укључују:[2]
Блокирање изводник канала неког органа — који узрокују накупљање течног садржаја изнад места садржаја и стварање цистичне шупљине (нпр жлезде).[3]
Дефект у ћелијама — који дооводи до њиховог груписања и формирања цистичне шупљине
Повреда — пенетрантне и непенетрантне, које доводе до цепања ткива, уноса инфекције и пуцања крвних судова са пратећом хеморагијом и инфламацијом око око које се ствара цистична шупљинба+.
Заражавање паразитима — које ствара цистичну шупљину, као један од прелазних облика у животу паразита, и ниховом ланцу, живота и размножаваја у природи.[4]
Циста је заправо шупљина најчешће испуњена течним садржајем. Ако је циста обложена епителом говоримо о правим цистама, док оне чије зидове чини везивно ткиво су лажне цисте.
Шупљина цисте је често лоптаста, али може бити и неправилна. Цисте које су испод коже или слузокоже често проминирају изнад површине тела, јер издижу кожу или слузокожу испод које леже, док цисте којележе дубље у ткиву, деформишу орган у коме се налазе и потискују околне структуре.[5]
Цисте које настају као последица запушења изводних канала малих мукозних жлезда на слузокожи усана, величине су коштице трешње а често и мање. Тако нпр. цисте настале као последица отежаног отицања пљувачке из великих пљувачних жлезда (нпр паротидне жлезде) могу достићи знатно веће димензије. Све такве цисте које настају услед отежаног или спреченог изливања течности (пљувачке, гноја, лоја), зову се ретенционе цисте.[6]
Бенигна циста локализована интракранијално или у кичменој мождини, испуњена течношћу сличној цереброспиналној.
Њен зид је састављен од арахноидалних ћелија.
Ова циста је најчешће пострауматска.
Интракранијалне арахноидне цисте се обично јављују у близини арахноидних цистерни, и понекад су удружене хидроцефалусом; и појавом фокалних неуролошки знацкова.[7]
Коштана циста
Бенигна унилокуларна литичка циста локализована у подручују проксималном краја дугачке кости са добро дефинисаним је и уским ендосталним рубовима.
Испуњена је течношћу, а зидови циста могу садржати и неке огромне ћелије.
Коштане цисте се обично јављају код мушкараца у узрасту од 3-15 година.
Познат и као тврдо зрно у капку ока или липогранулом Меибомових жлезда, је незаразно зачепљења Меибомове жлезда, у облику циста обично лоцирано на горњем очном капку.
Диференцијално дијагностички халацион је сличан чмичку, али се од њега разлукује по томе што је болнији, и већи.
Холедохална циста
Бенигна урођена анатомска малформација жучног канала, укључујући цистичну дилатацију екстрахепатичног жучног канала или велику интрахепатични жучни канал.
Класификација ових цисти се заснива на локацији и типу дилатације. Тип I је најчешћи.
Колоидна циста
Бенигне, конгенитална, неуроепителне цисте које се типично пуни вискозном слузи.
Обично се јавља у предњем делу вентрикула испод корпус калозума унутар дијенцефалона..
Једна је од могућих компликација у хирургији, која настаје због акумулација лимфне течности у облику цисте.
Настаје у подручју на коме је обављена операција — након пазушне дисекције, мастектомије или лимфаденектомије обављене током лечења рака простате или мокраћне бешике и трансплантације (на месту где је извршена транспланатција органа), нпр. бубрега. Најчешће се откривају унутар шест недеља од операције, али се могу пронаћи и до осам година након трансплантације органа. Спонтани развој хидрокеле је реткост.
Дијагностикују се рутинским ултрасонографијом. С обзиром да велика већина не узрокује сметње (асимптоматски облик) њихово лечење није потребно, јер се процес спонтано ресорбује, и само код пацијента треба пратити даљи ток болести.
Лечење симптоматских лимфокела требало би започети перкутаном, ултразвучном вођеном дренажом уз ињектирање склерозанса у шупљину лимфокеле. Лапароскопска фенестрација је алтернатива перкутаној дренажи, поготово код постдренажних рецидива и када локализација лимфокеле потенцијално може довести до стварање комуникације између лимфокеле и перитонеалне шупљине.
Медијастинална циста
Бенигна једноставна медијастиналне цисте обично је локализована у околини перикарда.
Циста може да захвати један од следећих делова медијастинума: горњи део — који садржи трахеју, једњак, торакални канал и тимус; доњи средњи део — који садржи перикард; доњи предњи део — који садржи неке лимфне чворове; и доњи задњи део — који садржи торакални канал и једњак.
Мезентерична циста
Редак интраабдоминални тумор у мезентеријуму
Мезентеричне цисте су обично бенигне и могу бити веома велике, понека испуњене великом количином флуида (2.000 мЛ).
Јавља се у заосталом делу урахусу, у облику екстраперитонеалне масу у пупчаном подручју.
Карактерише је бол у трбуху и грозница ако је упаљена.
Може пукнути (што доводи до перитонитиса), или исцурити кроз пупчаник
Бубрежна циста
Округла или овална формације испуњене бистром течношћу која се може појављивати на једном или оба бубрега, појединачно или у већем броју.
Уколико се ради о појединачним цистама њихова етиологија настанка није познат а претпоставља се да је узрок запушеност бубрежних цевчица (тубула).
Уколико се ради о присуству већег броја цистичних формација у оба бубрега тада се говори о адултној полицистичној болести бубрега или медуларној цистичној болести односно јувенилној нефронофтизи и у том случају главну улогу у настанку игра наследни фактор односно наслеђене или ређе спонтане мутације гена.
Тубуларна циста тестиса
Или тубуларна ектазија рете тестиса је цистично проширење истоименог каналног система услед механичке опструкције.
Може бити примарна или секундарна.
Примарна је на УЗВ-у видљива као симетрично проширење гранајуће мреже каналића уз одсутан обојено доплерски сигнал.
Секундарна опструкција може бити узрокована траумом, упалном, исхемијом или другом етиологијом.
Удружени налаз увећаног тестиса, хетерогена ехо структура тестиса или палпабилна творевина индикације су за детаљно откривање патофизиолошког тока болести при чему гтреба имати у виду да иста може бити узрокована и суседним екстратестикуларним променам попут варикокеле или тумора.
У 30% пацијената ради се о билатералној промени.[8]
Избочење, односно циста, у подручју пасеменика (епидидимиса) која настаје кад се прошире првобитно слепо затворени семени каналићи.
Тачан узрок настанка није познат, повезује се са траумом или инфламацијом пасеменика а могућност настанка расте са годунама, па је најчешћа код мушкараца између 40 и 60 година.
Најчешћа одонтогена циста која се може брзо развити из периапикалног гранулома, као последица нелеченог хроничног периапикалног пародонтитиса .
Дефинише се као ткиво која окружују врх корена зуба и као патолошка шупљина обложена епителом, која садржи течност или гасове, садржај који не настаје накупљањем гноја.
Најчешће се налази у предњем делу максиларне регије, а узрокованаје некрозом пулпе због секундарног каријеса или трауме.
У радиографијама циста се појављује као радиолуценција (тамно подручје) око врха кориена зуба.
Клиничке манифестације цисте зависе од њене врсте, локације, величине и природе компликација које настају (гнојна, руптура, малигнитет). Мале цисте не показују симптоме. [2]У случајевима када циста ствара неугодност, она може да:
Приликом палпације цисте под притиском се често може остити одређен осећај слићан оном при притискању лопте. Та појава је позната као феноипен балотмана или пинг-понг лоптице.[12]
Лечење цисте се врши се изодвајањем од околног ткива и одстрањивање цисте уз очување остатка здравог околног ткива, или се циста одстрањује заједно са органом (или диелом органа). Неке цисте, попут оних у бубрегу, јетри, панкреасу могу се изечити перкутаном пункцијом или дренажом под ултразвучном контролом.
Цкта може да прсне спонтано и ишчезна, након што се потпуно испразни и спласне. Међутим после краћег или дужег времена, кад сезатвори отвор кроз који је циста испражњена, циста ће се поново пуни и формира. Рецидивирање је једна од главних карактеристика циста,
_(14577351710).jpg)
.jpg)
