Генеративна граматика

С Википедије, слободне енциклопедије

Генеративно стабло рашчлањивања: реченица је подељена на именску фразу (субјекат) и глаголску фразу која укључује објекат. Ово је у супротности са структурном и функционалном граматиком која сматра субјекат и објекат једнаким компонентама.[1][2]
Лингвистика
Теоријска
Дескриптивна
Примењена и експериментална
Повезани чланци
Лингвистички портал

Генеративна граматика, или генеративизам[3] је лингвистичка теорија која лингвистику сматра проучавањем претпостављене урођене граматичке структуре.[4] То је биолошка[5] или биологистичка[6] модификација ранијих структуралистичких теорија лингвистике, која произилази из логичке синтаксе[7] и глосематике.[8][9][а] Генеративна граматика сматра граматику системом правила који генерише управо оне комбинације речи које формирају граматичке реченице у датом језику. То је систем експлицитних правила која се могу више пута примењивати за генерисање неограниченог броја реченица које могу бити дуге онолико колико неко жели да буду. Разлика у односу на структуралне и функционалне моделе је у томе што је објекат генерисан у оквиру глаголске фразе у генеративној граматици.[10][11] Сматра се да је ова претпостављена когнитивна структура део универзалне граматике, синтаксичке структуре која је узрокована генетском мутацијом код људи.[12]

Генеративисти су створили бројне теорије како би НП ВП (НП) анализа радила у опису природног језика. То јест, субјекат и глаголска фраза се појављују као независни конституенти, а објекат смештен унутар глаголске фразе. Главна тачка интересовања остаје у томе како на одговарајући начин анализирати Wх-покретање и друге случајеве у којима се чини да субјект одваја глагол од објекта.[13] Иако генеративисти тврде да је то когнитивна стварна структура, неуронаука није нашла доказе за то.[14][15] Другим речима, генеративна граматика обухвата предложене моделе лингвистичке спознаје; али још увек нема конкретних назнака да су они сасвим тачни. Недавно су изнети аргументи да успех великих језичких модела подрива кључне тврдње о генеративној синтакси, јер су они засновани на значајно различитим претпоставкама, укључујући вероватноћу градијента и меморисане конструкције, и надмашују генеративне теорије како у синтаксичкој структури тако и у интеграцији са когницијом и неуронауком.[16]

Теоријски оквири[уреди | уреди извор]

Постоји више различитих приступа генеративној граматици. Оно што је заједничко свима јесте напор да се осмисли скуп правила или принципа који формално дефинише сваки члан скупа граматичних израза неког природног језика. Термин генеративна граматика се доводи у везу са следећим лингвистичким школама:

  • Трансформациона граматика (ТГ)
    • Стандардна теорија (СТ)
    • Проширена стандардна теорија (ЕСТ)
    • Ревидирана проширена стандардна теорија (РЕСТ)
    • Теорија принципа и параметара (П&П)
  • Моностраталне (или нетрансформационе) граматике
    • Релациона граматика (РГ)
    • Лексичко-функционална граматика (ЛФГ)
    • Граматика са генерализованом фразном структуром (ГПСГ)
    • Граматика са фразном структуром вођеном главом (ХПСГ)
    • Категоријална граматика
    • Граматика прикључивања стабала
    • Теорија оптималности (ОТ)

Историјски развој модела трансформационе граматике[уреди | уреди извор]

Леонард Блумфилд, утицајни лингвиста у традицији америчког структурализма, видео је древног индијског граматичара Панинија као претходника структурализма.[17][18] Међутим, у Аспектима теорије синтаксе, Ноам Чомски пише да "чак и Панинијева граматика може да се тумачи као фрагмент такве 'генеративне граматике'".[19] Тај став је поново изнео у говору поводом доделе награде одржаном у Индији 2001. године, где је изнео тврдњу да је "Панинијева граматика санскрита прва 'генеративна граматика' у значењу налик модерном".[20]

Војно финансирање генеративистичких истраживања је утицало на њихов рани успех током 1960-их.[21]

Генеративна граматика се развија од средине 1950-их, при чему је дошло до многих промена у врстама правила и приказа који се користе како би се предвидела граматичност. При праћењу историјског развоја идеја унутар генеративне граматике, корисно је реферисати на различите фазе у развоју теорије:

Стандардна теорија (1957–1965)[уреди | уреди извор]

Такозвана стандардна теорија одговара првобитном моделу генеративне граматике који је Чомски изложио између 1957. и 1965. године. Две најважније књиге из овог периода су Синтаксичке структуре (1957)[22] и Аспекти теорије синтаксе (1965).[23]

Средишњи аспект стандардне теорије је разлика између два различита приказа реченице, који се зову дубинска структура и површинска структура. Ова два приказа су међусобно повезана трансформационом граматиком.

Проширена стандардна теорија (1965–1977)[уреди | уреди извор]

Такозвана проширена стандардна теорија је формулисана током касних 1960-их и раних 1970-их. Њена обележја су:

  • генерализоване фразне структуре (теорија X са цртом)
  • заокрет ка лексикализму у виду одбацивања трансформација које мењају врсту речи
  • ограничења трансформација
  • оба нивоа приказа учествују у семантичкој интерпретацији, а не само дубинска структура, као што је то био случај у стандардној теорији.

Теорија X са цртом је први пут изложена у Чомскијевом раду "Коментари о номинализацији" (1970),[24] у којем је уједно одбацио трансформације које мењају врсту речи. У раду "Услови трансформација" (1973),[25] Чомски је увео бројна ограничења трансформација како би предупредио потенцијално генерисање неграматичних реченица. Такође је направио важну промену у вези са семантичком интерпретацијом: за разлику од стандардне теорије у којој је само дубинска структура учествовала у семантичкој интерпретацији, у проширеној стандардној теорији и дубинска и површинска структура одређују семантичку интерпретацију. Проширена стандардна теорија (такође позната као интерпретативна семантика) се по овоме суштински од генеративне семантике,[26] према којој не само да дубинска структура одређује семантичку интерпретацију, већ је и једнака семантичком приказу. Сукоб између интерпретативне и генеративне семантике је детаљно обрађен у књигама Лингвистички ратови (1993)[27] и Идеологија и лингвистичка теорија (1995).[28]

Ревидирана проширена стандардна теорија (1977–1981)[уреди | уреди извор]

Такозвана ревидирана проширена стандардна теорија је први пут формулисана 1977. године у чланку "Филтери и контрола".[29] Чомски и Лазник у овом раду настоје да поједноставе и уопште трансформациону компоненту граматике тако што ће свести правила на једноставне операције (померање, прикључивање и замена) које могу да се примењују у било којој фази деривације. Примена трансформација је једино ограничена принципом очувања структуре. С друге стране, улаз у дубинску структуру је ограничен лексичким правилима и правилима теорије X са цртом.[30]Важна промена у ревидираној проширеној стандардној теорији је то што се површинска структура паралелно пресликава на фонетски и семантички приказ. Филтери и друга фонетска правила одбацују неграматичне излазе у фонетичком облику (ПФ), док правила тумачења одбацују неграматичне излазе у логичком облику (ЛФ).[31]

Теорија управљања и везивања/теорија принципа и параметара (1981–1993)[уреди | уреди извор]

Теорија управљања и везивања је први пут детаљно изложена у Чомскијевој књизи Предавања о управљању и везивању (1981),[32] која је увела неколицину нових појмова у генеративну граматику, од којих су свакако најважнији управљање и везивање.

Теорија принципа и параметара[33] је приступ унутар генеративне граматике у којем се синтакса неког природног језика описује у складу с општим принципима (тј. апстрактним правилима или граматикама) и посебним параметрима (тј. маркерима или прекидачима) који могу да буду укључени или искључени у одређеним језицима.

Минималистички програм (од 1993. до данас)[уреди | уреди извор]

Минималистички програм је теоријски оквир заснован на хипотези да је људска језичка способност оптимална, што значи да садржи само оно што је неопходно како би се задовољиле људске физичке и комуникативне потребе. Минимализам покушава да идентификује неопходне одлике таквог система. Чомски је предложио овај истраживачки програм 1993. године у једном раду који је касније поново објављен у књизи Минималистички програм.[34]

Евиденцијалност[уреди | уреди извор]

Ноам Чомски, главни заступник генеративне граматике, веровао је да је пронашао лингвистички доказ да деца не уче синтаксичке структуре већ их "усвајају" из универзалне граматике. То је довело до успостављања аргумента сиромаштва стимулуса током 1980-их. Међутим, критичари су тврдили да је Чомскијева лингвистичка анализа неадекватна.[35] Урађене су лингвистичке студије како би се доказало да деца имају урођено знање граматике које нису могли да стекну. На пример, показано је да дете које учи енглески зна како да разликује положај глагола у главним клаузама од положаја глагола у релативним клаузама. У једном експерименту, од деце се тражило да претворе потврдну реченицу са релативном клаузом у упитну реченицу. Насупрот очекивањима истраживача, деца нису померила глагол у релативној клаузи на почетак реченице, већ на почетак главне клаузе, што и јесте граматично.[36] Критичари су међутим указали на то да ово није доказ за сиромаштво стимулуса јер су основне структуре, за које се показало да деца могу да манипулишу њима, заправо веома учестале у књигама за децу и свакодневном језику.[35] То је довело до бурне расправе која је резултовала одбацивањем генеративне граматике из мејнстрим психолингвистике и примењене лингвистике око 2000. године.[37][38] Након тога, неки стручњаци су тврдили да су деценије истраживања протраћене због генеративне граматике, приступа који није успео да оствари трајан утицај на ову област.[38]

Реченица из студије која показује да глагол у релативној клаузи није тај који се подиже до главе фразе, већ је то глагол у главној клаузи.[39]

Не постоје докази за то да су синтаксичке структуре урођене. Иако је откриће гена ФОXП2 побудило такве наде,[40][41] нема довољно потпоре за идејуда је то ген за граматику или да је имао много везе са релативно скорашњом појавом синтаксичког говора.[42]

Неуронаучне студије помоћу ЕРП-ова нису пронашле научне доказе за тврдњу да људски ум обрађује граматичке објекте као да се налазе унутар глаголске фразе. Уместо тога, истраживање мозга је показало да је обрада реченица заснована на интеракцији семантичке и синтаксичке обраде.[14] Међутим, будући да генеративна граматика није неуролошка већ психолошка теорија, потпуно је нормално да у области неурологије није могуће наћи конкретан доказ за постојање глаголске фразе у мозгу. Заправо, ова правила не постоје у нашим мозговима, али она моделују спољашње понашање ума. То је разлог зашто генеративна граматика за себе тврди да је психолошка теорија и зашто се сматра да је когнитивно стварна.[43]

Генеративисти такође тврде да је језик смештен унутар свог сопственог модула ума и да нема интеракције између обраде првог језика и других типова обраде информација, као што је математика.[44][б] Ова тврдња није заснована на истраживању или на општем научном разумевању тога како мозак ради.[45][46]

Чомски је одговорио на критике тако што је нагласио да су његове теорије заправо противдоказне. Он међутим верује да је ово случај истраживања чија ће права вредност бити схваћена тек касније, као што је то био случај са Галилејем.[47]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Коернер 1978, п. 41ф "ит ис wортх нотинг тхат Цхомскy цитес Хјелмслев'с Пролегомена, wхицх хад беен транслатед инто Енглисх ин 1953, синце тхе аутхорс тхеоретицал аргумент, деривед ларгелy фром логиц анд матхематицс, еxхибитс нотицеабле симиларитиес. Цф. Цхомскy'с Сyнтацтиц Струцтурес, wхицх ис басед он тхе 1955 манусцрипт (Цхомскy 1957:50), фор а дирецт референце то Хјелмслев, анд 115 ф., тхе оригинал [1957] библиограпхy)."
  2. ^ Смитх 2002, п. 17 "тхе минд итселф ис нот ан ундифферентиатед генерал-пурпосе мацхине: ит ис цомпартментализед ин суцх а wаy тхат дифферент таскс аре субсервед бy дифферент мецханисмс. Тхе минд ис "модулар". Сигхт анд смелл, тасте анд тоуцх, лангуаге анд меморy, аре алл дистинцт фром еацх отхер, фром оур морал анд социал јудгмент, анд фром оур еxпертисе ин мусиц ор матхематицс."

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Сцхäфер, Роланд (2016). Еинфüхрунг ин дие грамматисцхе Бесцхреибунг дес Деутсцхен (2нд ед.). Берлин: Лангуаге Сциенце Пресс. ИСБН 978-1-537504-95-7. 
  2. ^ Бутлер, Цхристопхер С. (2003). Струцтуре анд Фунцтион: А Гуиде то Тхрее Мајор Струцтурал-Фунцтионал Тхеориес, парт 1 (ПДФ). Јохн Бењаминс. стр. 121—124. ИСБН 9781588113580. Приступљено 2020-01-19. 
  3. ^ „генеративисм”. Леxицо УК Енглисх Дицтионарy. Оxфорд Университy Пресс. Архивирано из оригинала 28. 12. 2021. г. 
  4. ^ Евераерт, Мартин; Хуyбрегтс, Маринус А. C.; Цхомскy, Ноам; Берwицк, Роберт C.; Болхуис, Јохан Ј. (2015). „Струцтурес, нот стрингс: лингуистицс ас парт оф тхе цогнитиве сциенцес”. Трендс ин Цогнитиве Сциенцес. 19 (12): 729—743. ПМИД 26564247. С2ЦИД 3648651. дои:10.1016/ј.тицс.2015.09.008. Приступљено 2020-01-05. 
  5. ^ Цхомскy, Ноам (2017). „Тхе лангуаге цапацитy: арцхитецтуре анд еволутион”. Псyцхономиц Буллетин & Ревиеw. 24 (24): 200—203. ПМИД 27368638. дои:10.3758/с13423-016-1078-6 Слободан приступ. 
  6. ^ Котоwски, Свен; Хäртл, Холден (2011). „Рецурсион анд тхе лангуаге фацултy - он тхе еволутион оф тхе цонцепт ин Генеративе Граммар” (ПДФ). Норддеутсцхес Лингуистисцхес Коллоqуиум (12): 24—46. Приступљено 2020-12-17. 
  7. ^ Wyбраниец-Скардоwска, Урсзула; Рогалски, Андрзеј К. (1998). „Он универсал граммар анд итс формализатион” (ПДФ). Тхе Паидеиа Арцхиве: Тwентиетх Wорлд Цонгресс оф Пхилосопхy. 8: 153—172. ИСБН 978-1-63435-051-8. дои:10.5840/wцп20-паидеиа19988195. Приступљено 2023-09-25. 
  8. ^ Сеурен, Пиетер А. M. (1998). Wестерн лингуистицс: Ан хисторицал интродуцтион. Wилеy-Блацкwелл. стр. 160–167. ИСБН 0-631-20891-7. 
  9. ^ Коернер, Е. Ф. К. (1978). „Тоwардс а хисториограпхy оф лингуистицс”. Тоwард а Хисториограпхy оф Лингуистицс: Селецтед Ессаyс. Јохн Бењаминс. стр. 21—54. 
  10. ^ Бутлер, Цхристопхер С. (2003). Струцтуре анд Фунцтион: А Гуиде то Тхрее Мајор Струцтурал-Фунцтионал Тхеориес, парт 1 (ПДФ). Јохн Бењаминс. стр. 121—124. ИСБН 9781588113580. Приступљено 2020-01-19. 
  11. ^ Осборне, Тимотхy (2015). „Депенденцy Граммар”. Ур.: Кисс, Тибор; Алеxиадоу, Артемис. Сyнтаx – Тхеорy анд Аналyсис. 2. Де Груyтер. ИСБН 9783110358667. 
  12. ^ Берwицк, Роберт C.; Цхомскy, Ноам (2015). Wхy Онлy Ус: Лангуаге анд Еволутион. МИТ Пресс. ИСБН 9780262034241. 
  13. ^ Кисс, Тибор; Алеxиадоу, Артемис, ур. (2015). Сyнтаx—тхеорy анд аналyсис: Ан интернатионал хандбоок. Де Груyтер. ИСБН 9783110202762. 
  14. ^ а б Клуендер, Р.; Кутас, M. (1993). „Субјаценцy ас а процессинг пхеноменон” (ПДФ). Лангуаге анд Цогнитиве Процессес. 8 (4): 573—633. дои:10.1080/01690969308407588. Приступљено 2020-02-28. 
  15. ^ Барклеy, C.; Клуендер, Р.; Кутас, M. (2015). „Референтиал процессинг ин тхе хуман браин: Ан Евент-Релатед Потентиал (ЕРП) студy” (ПДФ). Браин Ресеарцх. 1629: 143—159. ПМИД 26456801. С2ЦИД 17053154. дои:10.1016/ј.браинрес.2015.09.017. Приступљено 2020-02-28. 
  16. ^ Пиантадоси, С (2023). „Модерн Лангуаге Моделс Рефуте Цхомскy'с Аппроацх то Лангуаге”. Лингбузз. Приступљено 2023-03-15. 
  17. ^ Блоомфиелд, Леонард, 1929, 274; цитирано у Рогерс, Давид, 1987, 88
  18. ^ Хоцкетт, Цхарлес, 1987, 41
  19. ^ Цхомскy, Ноам (2015). Аспецтс оф тхе тхеорy оф сyнтаx. Тхе МИТ Пресс. стр. в. ИСБН 978-0-262-52740-8. ОЦЛЦ 1055331632. 
  20. ^ „Ундерстандинг хуман лангуаге”. фронтлине.тхехинду.цом (на језику: енглески). 7. 12. 2001. Приступљено 24. 7. 2022. 
  21. ^ Неwмеyер, Ф. Ј. (1986). Хас тхере беен а 'Цхомскyан револутион' ин лингуистицс?. Лангуаге, 62(1), п.13
  22. ^ Цхомскy, Ноам. 1957. Сyнтацтиц Струцтурес". Тхе Хагуе: Моутон де Груyтер.
  23. ^ Цхомскy, Ноам. 1965. Аспецтс оф тхе Тхеорy оф Сyнтаx. Цамбридге, МА: МИТ Пресс
  24. ^ Цхомскy, Ноам. 1970. "Ремаркс он Номинализатион". У Реадингс ин Енглисх Трансформатионал Граммар, ур. Родерицк Јацобс и Петер С. Росенбаум, 184–221. Wалтхам: Гинн.
  25. ^ Цхомскy, Ноам. 1973. “Цондитионс он трансформатионс”. У А Фестсцхрифт фор Моррис Халле, ур. Степхен Андерсон и Паул Кипарскy. Неw Yорк: Холт, Ринехарт, анд Wинстон.
  26. ^ Сеурен, Пиетер. 1998. Wестерн Лингуистицс: Ан Хисторицал Интродуцтион, 493–511. Оxфорд: Блацкwелл.
  27. ^ Харрис, Рандy Аллен. 1993. Тхе Лингуистицс Wарс. Оxфорд Университy Пресс.
  28. ^ Хуцк, Геоффреy Ј. и Јохн А. Голдсмитх. 1995. Идеологy анд Лингуистиц Тхеорy: Ноам Цхомскy анд тхе Дееп Струцтуре Дебатес. Лондон/Неw Yорк: Роутледге.
  29. ^ Цхомскy, Ноам и Хоwард Ласник. 1977. Филтерс анд Цонтрол. Лингуистиц Инqуирy 8(3): 425–504.
  30. ^ Јацкендофф, Раy. 1977. X-бар Сyнтаx: А Студy оф Пхрасе Струцтуре. Цамбридге, МА: МИТ Пресс.
  31. ^ Давиес, Wиллиам D. и Станлеy Дубинскy. 2004. Тхе Граммар оф Раисинг анд Цонтрол: А Цоурсе ин Сyнтацтиц Аргументатион, 156–157. Оxфорд: Блацкwелл.
  32. ^ Цхомскy, Ноам. 1981. Лецтурес он Говернмент анд Биндинг: Тхе Писа Лецтурес. Дордецхт: Форис.
  33. ^ Цхомскy, Ноам и Хоwард Ласник. 1993. Тхе Тхеорy оф Принциплес анд Параметерс. У Сyнтаx: Ан Интернатионал Хандбоок оф Цонтемпорарy Ресеарцх, Вол. 1, ур. Јоацхим Јацобс ет ал., 506–569. Берлин/Неw Yорк: Wалтер де Груyтер.
  34. ^ Цхомскy, Ноам. 1995. Тхе Минималист Програм. Цамбридге, Массацхусеттс: МИТ Пресс.
  35. ^ а б Пуллум, ГК; Сцхолз, БЦ (2002). „Емпирицал ассессмент оф стимулус повертy аргументс” (ПДФ). Тхе Лингуистиц Ревиеw. 18 (1–2): 9—50. С2ЦИД 143735248. дои:10.1515/тлир.19.1-2.9. Архивирано из оригинала (ПДФ) 03. 02. 2021. г. Приступљено 2020-02-28. 
  36. ^ Пинкер, Стевен (2007). Тхе лангуаге инстинцт: Тхе неw сциенце оф лангуаге анд минд. Харпер Перенниал Модерн Цлассицс. ИСБН 9780061336461. 
  37. ^ Ферналд, Анне; Марцхман, Виргиниа А. (2006). „27: Лангуаге леарнинг ин инфанцy”. Ур.: Траxлер анд Гернсбацхер. Хандбоок оф Псyцхолингуистицс. Ацадемиц Пресс. стр. 1027—1071. ИСБН 9780080466415. 
  38. ^ а б де Бот, Кеес (2015). А Хисторy оф Апплиед Лингуистицс: Фром 1980 то тхе Пресент. Роутледге. ИСБН 9781138820654. 
  39. ^ Цхристенсен, Цхристиан Хејлесен. „Аргументс фор анд агаинст тхе Идеа оф Универсал Граммар”. Левиатхан: Интердисциплинарy Јоурнал ин Енглисх, 2018: 12—28. 
  40. ^ Сцхарфф C, Хаеслер С (децембар 2005). „Ан еволутионарy перспецтиве он ФоxП2: стрицтлy фор тхе бирдс?”. Цурр. Опин. Неуробиол. 15 (6): 694—703. ПМИД 16266802. С2ЦИД 11350165. дои:10.1016/ј.цонб.2005.10.004. 
  41. ^ Сцхарфф C, Петри Ј (јул 2011). „Ево-дево, дееп хомологy анд ФоxП2: имплицатионс фор тхе еволутион оф спеецх анд лангуаге”. Пхилос. Транс. Р. Соц. Лонд. Б Биол. Сци. 366 (1574): 2124—40. ПМЦ 3130369 Слободан приступ. ПМИД 21690130. дои:10.1098/рстб.2011.0001. 
  42. ^ Диллер, Карл C.; Цанн, Ребецца L. (2009). Рудолф Ботха; Цхрис Книгхт, ур. Евиденце Агаинст а Генетиц-Басед Револутион ин Лангуаге 50,000 Yеарс Аго. Тхе Црадле оф Лангуаге. Оxфорд Сериес ин тхе Еволутион оф Лангуаге. Оxфорд.: Оxфорд Университy Пресс. стр. 135—149. ИСБН 978-0-19-954586-5. ОЦЛЦ 804498749. 
  43. ^ Царние, Андреw (2013). Сyнтаx. А Генеративе Интродуцтион. Малден: МА: Блацкwелл. стр. 9. ИСБН 9780470655313. 
  44. ^ Смитх, Неил (2002). Цхомскy: Идеас анд Идеалс. (2нд изд.). Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-47517-1. 
  45. ^ Сцхwарз-Фриесел, Моника (2012). „Он тхе статус оф еxтернал евиденце ин тхе тхеориес оф цогнитиве лингуистицс”. Лангуаге Сциенцес. 34 (6): 656—664. дои:10.1016/ј.лангсци.2012.04.007. 
  46. ^ Елсаббагх, Маyада; Кармилофф-Смитх, Аннетте (2005). „Модуларитy оф минд анд лангуаге”. Ур.: Броwн, Кеитх. Енцyцлопедиа оф Лангуаге анд Лингуистицс (ПДФ). Елсевиер. ИСБН 9780080547848. Приступљено 2020-03-05. 
  47. ^ Цхомскy, Ноам; Беллетти, Адриана; Риззи, Луиги (1. 1. 2001). „Цхаптер 4: Ан интервиеw он минималисм”. Ур.: Цхомскy, Ноам. Он Натуре анд Лангуаге. Цамбридге Университy Пресс. стр. 92—161. ИСБН 9780511613876. Приступљено 2020-02-28. 

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Generativna_gramatika&oldid=27733327”