Изборна крађа

С Википедије, слободне енциклопедије
Изборна кутија

Изборна превара, или изборна крађа, јесте противзаконито мешање у изборни процес, повећањем броја гласова одређеном кандидату, смањивањем броја гласова његовим противкандидатима, или пак оба. Шта чини изборну превару зависи од земље до земље.

Многе врсте изборне преваре забрањене су на основу закона о изборима, међутим, неке врсте превара представљају кршење других закона, попут оних који забрањују претње, узнемиравање или застрашивање.

Иако термин "изборна превара" технички покрива само оне акте који су противзаконити, он се понекад користи да опише и акте који су легални, али се сматрају морално неприхватљивим, ван духа избора, или су у супротности са принципима деморатије.[1]

Изборне представе, у којима постоји само један кандидат, понекад се класификују као изборна превара, иако су можда у складу са законом и представљени су више као референдуми.

На националним изборима, успешна изборна превара може имати ефекат државног удара или корупције демократије. На неизвесним избора, превара малих размера може бити довољна да промени резултат.

Чак иако превара нема утицаја на крајњи исход избора, откриће исте може имати штетне последице уколико нико због ње не одговара, будући да се тако смањује поверење бирача у демократију.

Специфичне методе[уреди | уреди извор]

Манипулација бирачким списковима[уреди | уреди извор]

Изборна превара се може десити пре самог гласања, нпр. ако се измени састав бирачког тела. Легалност оваквог манипулисања зависи од државе до државе. Намерна манипулација изборним резултатима сматра се кршењем принципа демократије.[2]

Манипулација демографијом[уреди | уреди извор]

Власти могу вештачки да контролишу састав бирачког тела како би постигле одређени резултат.

Један од начина на који то чине јесте пресељење великог броја бирача у одређену изборну јединицу пре самих избора, нпр. тако што им привремено додељују земљу или тако што их смештају у јефтина преноћишта.[3][4]

Многе земље спречавају овакву врсту преваре тако што прописују правила да гласач мора одређени период да живи у изборној јединици, нпр. минимум шест месеци, како би могао да гласа у њој. Међутим, такви закони такође могу да се користе у сврху демографске манипулације, будући да они обесправљују оне без сталне адресе, попут бескућника, путника, Рома, студената (оних који студирају далеко од своје куће) или неке раднике.

Друга стратегија јесте трајно пресељење људи у одређену изборну јединицу, и то углавном путем система јавног становања. Ако се верује да ће градјани квалификовани за јавно становање гласати за неку опозициону партију, онда их власти могу сконцентрисати у једну област, и тиме умањити утицај њихових гласова на крајњи резултат. Међутим, уколико су они симпатизери владајуће странке, власти их могу преместити у маргиналне изборне јединице где би онда странка на власти однела превагу. Пример овакве праксе забележен је у Вестминстеру, у време када је Ширли Портер[5] била на челу Скупштине града.

Закон о имиграцијама се такође може искористити у сврху манипулисања демографијом изборне јединице. Примера ради, Малезија је једном приликом дала држављанство и право гласа имигрантима из Индонезије и са суседних Филипина, с циљем да успостави доминацију владајуће странке над државом Сабах. Овај контроверзни процес познат је као "Пројекат ИЦ".[6]

Метод за манипулисање страначким предизборима и изборима страначких лидера повезан је с овим. Они који подржавају једну партију могу привремено да се учлане у другу како би за лидера изабрали најслабијег кандидата. Крајњи циљ јесте пораз слабог кандидата на општим изборима од стране лидера партије кога гласач заправо подржава. Постојале су тврдње да је овај метод коришћен при избору страначког лидера Радничке партије Уједињеног Краљевста, када је новинар политички конзервативног Дејли Телеграфа Тоби Јанг подстицао своје читаоце да се учлане у Радничку партију и подрже Џеремија Корбина, којег је Јанг сматрао најслабијим кандидатом.[7][8] Након тога је хештег "ТориесФорЦорбин" (#ТоријевциЗаКорбина) био у тренду на Твитеру.[9]

Одузимање изборног права[уреди | уреди извор]

Састав бирачког тела такође може бити измењен одузимањем изборног права некој класи људи. У неким случајевима су државе уводиле главарину, тестове писмености и разумевања и захтеве за вођење евиденције, што је у пракси било примењивано дискриминаторно према мањинским популацијама.

Од краја 19. века, па све до касних 60-их, већина Афроамериканаца у јужним државама бивше Конфедерације била је погођена оваквим мерама. Корумпирани изборни званичници могу да злоупотребе гласачке прописе као што су тест писмености, доказ о идентитету или адреси како би некима отежали или потпуно онемогућили гласање.

Ако таква пракса дискриминише припаднике одређене религијске или етничке групе, онда она угрожава политички процес тако што политички поредак постаје крајње нерепрезентативан, као у периоду након Реконструкције или у ери Џима Кроуа, па све до Закона о праву гласа из 1965.

Некада власти доносе законе који одређеним групама онемогућују гласање или га чине непрактичним. На пример, захтев да се гласа у својој изборној јединици може дискриминисати војна лица, затворенике, студенте, пацијенте у болницама или било кога другог ко се не налази близу своје изборне јединице.

Гласање такође може бити заказано за неки незгодан дан, као на пример усред радне недеље или на разник одређене религијске групе, на пример на Шабат или у време других празника религијских група чија учења забрањују гласање на тај дан. Право гласа читавих заједница може бити угрожено ако се бирачка места налазе у областима које гласачи сматрају несигурним или се пак не налазе у разумној близини (руралне заједнице су посебно рањиве на ово).

У неким случајевима бирачи могу без икаквог основа бити лишени права гласа, што представља праву изборну превару. На пример, легитиман гласач може "случајно" бити уклоњен са бирачког списка, што гласачу отежава или онемогућава да гласа.

На канадским федералним изборима 1917, у току Првог светског рата, Унионистичка влада дала је на усвајање Закон о гласачима у војсци и Закон о изборима за време рата. Закон о гласачима у војци је дозвољавао активним војним лицима да гласају само за партију, не за одређеног кандидата као што налаже стандардна процедура, и омогућио тој партији да одлучи у ком ће изборном округу тај глас бити искоришћен. Овај закон је такође дао право гласа женама које су директно повезане или су у браку са активним војником.

Веровало се да су ове групе углавном подржавале Унионистичку владу, будући да је партија подржавала увођење војне обавезе. Закон о гласачима у војсци је, обратно, одузео право гласа одређеним етничким групама за које се сматрало да већином подржавају опозициону Либералну партију.

Подела подршке опозицији[уреди | уреди извор]

Професорка Универзитета у Стандфорду Беатриц Мегалони описала је модел који управља понашањем аутократских режима. Она је сугерисала је да владајуће партије могу да одрже политичку контролу у демократском систему без активног манипулисања гласовима или застрашивања бирачког тела. У адекватним условима, демократска држава се може претворити у државу у којој завађене опозиционе партије постају несвесни саучесници једнопартијској владавини. Ово омогућава владајућем режиму да се уздржи од незаконите изборне преваре.[10]

Преференцијални изборни системи као што су систем евалуативног гласа, систем алтернативног гласа, систем једног преносивог гласа направљени су тако да спрече системске изборне манипулације и политички дуопол.[11][12]

Застрашивање[уреди | уреди извор]

Застрашивање гласача укључује стављање непримереног притиска на гласача или групу гласача да гласају на одређен начин или да не гласају уопште.

Гласање у одсуству такође може бити отворено за неке форме застрашивања, с обзиром на то да гласач нема заштиту, нити приватност као на бирачком месту. Застрашивање може бити вербално, физичко, а може се јавити и у облику принуде.

  1. Насиље или претња насиљем: У свом најједноставнијем облику, гласачи из одређеног дела популације, или они за које се зна да подржавају одређену партију или кандидата, добијају претње од стране присталица друге партије или кандидата, или од стране оних које су ови унајмили. У другим случајевима, присталице одређене партије објављују да, уколико дође то тога да одређено село или део града гласа за "погрешну" опцију, онда ће доћи до одмазде над том заједницом. Други метод је генерална претња насиљем, на пример претња бомбом, која као последицу има затварање одређеног гласачког места, што отежава људима у тој области да гласају.[13]
  2. Напад на бирачка места: Бирачка места у области у којој живе присталице одређене партије или кандидата могу да постану мета вандализма, уништења или претњи, што отежава или онемогућује људима у тој области да гласају.
  3. Законске претње: У овом случају се људи убеђују да по закону немају право гласа, или да су по закону у обавези да гласају на одређени начин. Гласачи који нису сигурни да ли имају право гласа могу такође да буду мета застрашивања од стране правих или претпостављених представника власти који наводе да они који гласају, а на то немају право, могу бити ухапшени, депортовани или на неки други начин кажњени.[14] -На пример, 2004. године у Висконсину и на неким другим местима, гласачи су наводно добијали флајере на којима је писало "Ако сте већ гласали на неким изборим ове године, не можете гласати на председничким изборима", што је значило да они који су гласали на претходним изборима за страначког лидера сада нису имали право да гласају. Такође је писало: „Ако је неко у Вашој породици осуђиван, не можете гласати на овим изборима". I на крају: "Ако прекршите неко од ових правила, можете бити осуђени на 10 година затвора, а деца ће вам бити одузена".[15][16] -Други метод, наводно коришћен 2004. у општини Кук у савезној држави Илионис, укључивао је лажно саопштење одређеним људима да немају право гласа.[17]
  4. -Принуда: Део популације који је контролисао гласачке листиће покушавао је да натера остале да следе њихов пример. Издвајајући оне који су против већине, људи би покушали да промене одлуку гласача. Њихов аргумент може да буде то да, пошто је већина уз одређеног кандидата, остали треба да признају пораз и придруже се победничкој страни. Ако ово није функционисало, онда је долазило до претњи насиљем, што је виђено безброј пута за време избора. Принуда, изборно застрашивање је виђено у морнарици. Године 1885 је Вилијам К. Витни започео истрагу која је укључивала људе из морнарице. Као што је рекао Витни: Људи у бродоградилишту су практично контролисани и принуђени од стране надзорника да гласају на одређен начин. Овај пример показује како чак и у морнарици постоје људи који су спремни на све како би одређени кандидат победио.

Погрешни или збуњујући гласачки листићи[уреди | уреди извор]

Гласачки листићи могу да буду искоришћени тако да одврате људе од гласања за одређену партију или кандидата користећи дизајн или друге карактеристике које збуњују гласаче и наводе их да гласају за неког другог кандидата.

На пример, на Председничким изборима у Америци 2000. године у Флориди критикован је гласачки листић због лошег дизајна, због чега су неки гласачи грешком гласали за погрешног кандидата. Листић је дизајнирао члан Демократске партије, међутим управо је та партија била највише оштећена услед грешака гласача.[18] Лоше дизајнирање гласачког листића углавном није нелегално и стога технички не представља изборну превару, али може кршити основне принципе демократије.

Како би умањила могућност да се гласачи збуне при гласању, Шведска је осмислила систем са одвојеним гласачким листићима за сваку партију. Међутим, дешавало се да се листићи партије "Шведске Демократе" мешају са листићима веће "Социјалдемократске партије" због сличног фонта којима је исписано име ових партија на врху гласачког листића.

Још један начин за збуњивање гласача јесте кандидовање људи са сличним именом, или оснивање партија са сличним именом и симболима као што имају неки постојећи кандидати и партије. Циљ је обманути гласаче тако да они гласају за погрешног кандидата или партију и тиме утичу на исход избора.[19] Та тактика је посебно ефикасна ако велики део популације поседује ограничено познавање језика који се користи на гласачком листићу. Оваква пракса углавном није нелегална, али јесте у сукобу са демократским принципима.

Гласаче може збунити и постојање различитих врста изборног система. Ово може може довести до тога да листић буде проглашен неважећим уколико гласач на изборима, на којима се користи пропорционални систем, испред имена кандидата уместо броја стави крстић (који се иначе користи у већинском изборном систему).

Примера ради, у Шкотској и у другим деловима Уједињеног Краљевста користи се и до четири различита изборна система и врста гласачких листића, зависно од нивоа на ком се одржавају избори. За изборе на локалном нивоу користи се систем једног преносивог гласа; На парламентарним изборима у Шкотској користи се систем додатног члана. На парламентарним изборима у Уједињеном Краљевсту користи се систем релативне већине, док се за изборе за Европски парламент користи систем партијских листа.

Пуњење гласачких кутија[уреди | уреди извор]

Пуњење гласачких кутија јесте нелегални акт једног гласача који, уместо једанпут, гласа више пута. Израз "пуњење гласачких кутија" потиче из времена када су неки гласачи заиста убацивали више од једног гласачког листића у кутију. Слична радња је и данас могућа, иако се гласа преко модерних гласачких машина. На пример, једна верзија гласачке машине "Сеqуоиа" са екраном осетљивим на додир има жуто дугме на задњој страни које омогућава поновно гласање. При притиску на дугме, машина испушта два гласна звучна сигнала како би изборне посматраче упозорила на нелегално гласање.[20]

Погрешно евидентирање гласова[уреди | уреди извор]

На многим изборима се догађа да корумпирани службеници или "помагачи" евидентирају бирачев глас супротно од његове воље. Гласачи којима је потребна асистенција при гласању су посебно рањиви на овакав вид преваре. Примера ради, слепу особу или особу која не може да прочита оно што је написано на гласачком листићу могуће је навести да гласа за погрешног кандидата. Ово је слично злоупотреби гласања преко пуномоћника, међутим, у овом случају бирач има утисак да је гласао уз помоћ друге особе, а не преко друге особе.

Тамо где се користе гласачке машине, гласове који су намењени једном кандидату могуће је забележити као гласове за другог кандидата.

Злоупотреба гласања преко пуномоћника[уреди | уреди извор]

Ова врста гласања је посебно подложна изборним преварама због количине поверења коју бирач има у особу која гласа у његово име. У неколико држава су постојали наводи о преварама које су се догађале у старачким домовима. Наиме, након што становници старачког дома попуне и потпишу образац о гласању ван бирачког места, присутни службеници их покупе, а затим преформулишу тако да изгледају као обрасци за гласање преко пуномоћника. Следећи корак јесте именовање партијских активиста, њихових пријатеља или родбине за пуномоћнике.

Ови људи, потпуно непознати бирачу, гласају за партију по сопственом избору. Трик се ослања на чињеницу да у старачким домовима живе углавном одсутни и дементни људи. У Уједињеном Краљевству је овај превара позната под називом "граннy фарминг". Донет је и закон у коме се забрањује да једна особа као пуномоћник гласа у име две особе које нису из његове породице. Сврха закона јесте да умањи могућност да једна особа почини превару.

Уништавање или понишавање гласачких листића[уреди | уреди извор]

Један од најједноставнијих начина на који се врши изборна превара јесте уништавање гласачких листића на којима је заокружен "погрешан" кандидат или "погрешна" партија. Ово није толико често у функционалним демократијама 21. века, будући да је то тешко урадити неприметно.

Међутим, на изборима са неизвесним исходом, могуће је неприметно уништити мали број гласачких листића и тако утицати на крајњи резултат. Уколико неко буде откривен у оваквој превари, то може водити до поништавања, а потом и понављања избора.

Партија која није умешана у превару, може и те како да има корист од поновљених избора, с обзиром на велику вероватноћу да ће на следећим изборима освојити више гласова.

Други начин јесте да онај ко пребројава гласове заокружи још једног кандидата на гласачком листићу, како би изгледало да је бирач сам заокружио више кандидата него што је дозвољено и тиме учинио листић неважећим. Овако нешто би било мало теже урадити на више гласачких листића, а да то нико не примети.

Ометање електронских гласачких машина[уреди | уреди извор]

Сви гласачки системи се суочавају са претњама од неке врсте изборне преваре. Типови претњи које утичу на гласачке машине варирају.[21] Истраживања у Аргон Националним Лабораторијама су открила да је довољна једна особа с физичким приступом машини попут "Диеболд Аццувоте ТС" да инсталира јефтину и доступну електронску компоненту и манипулише функцијама машине.[22][23]

Други примери су[уреди | уреди извор]
  • Ометање хардвера гласачке машине како би се променио резултат неке од ових машина захтевају смарт картицу како би се активирале и омогућиле гласање. -међутим уз помоћ лажне картице је могуће гласати више пута.[24]
  1. Злопотреба административног приступа машини од стране изборних званичника, што такође може омогућити неким људима да гласају више пута.
  2. Изборни резултати који се из окружног центра за пребројавање гласова шаљу директно преко интернета држаном центру за пребројавање гласова подложни су тзв. "нападу посредника" у коме треће лице преусмерава изборне резултате на један веб сајт на којем мења резултате у корист одређеног кандидата, а затим их одмах шаље државном центру за пребројавање гласова.

Сви гласови који се шаљу преко интернета крше надзорни ланац, те би стога ту праксу требало избегавати. Меморијску картица треба да буде закључана у металној кутији и достављена државном центру за пребројавање гласова било авионом или аутомобилом.[25]

Криптоване гласове је могуће послати преко интернета у сврху достављања прелиминарних резултата током изборне ноћи, али коначне званичне резултате би требало објавити наредног дана, тек након што стигне меморијска картица и након су сви гласови пребројани.

Лажно представљање[уреди | уреди извор]

Ова превара укључује гласача која гласа предсављајући се лажно као неко други. Неки коментатори, попут бившег члана Федералне изборне комисије Ханса вон Спаковског, тврде да је лажно представљање гласача широко распрострањено, али је документација оскудна, а кривично гоњење редак случај. Многи други, попут професора Ларија Сабата, али и различите студије показали су да је оваква пракса релативно ретка.[26] Од 2013, када је Врховни суд САД-а одлучио да једна одредба Закона о изборним правима није више применљива, многе државе су донеле законе о идентификацији бирача, како би се наводно супротставиле изборним преварама.

Међутим, многи експерти сматрају да закон о идентификацији бирача није веома ефикасан против неких облика лажног представљања. Неке мањинске групе су се нашле у неповољном положају након доношења овог закона. Августа 2016. године, четири федерална суда су поништила законе или делове закона због стављања непотребног терета на мањинске популације, укључујући Афроамериканце и домородачко становништво.[27] У Тексасу, Северној Каролини, Висконсину и Северној Дакоти су ови закони негативно утицали на мањинско становништво. Државе су добиле обавезу да прихвате алтернативе до новембарских избора 2016. Очекује се да ће ови случајеви завршити у Врховном суду САД-а.

Фалсификовани резултати[уреди | уреди извор]

У посебно корумпираним режимима, изборни процес често може бити обична представа за јавност. Званичници би једноставно објавили резултате који њима одговарају, понекад чак ни не пребројавајући гласове.

Оваква пракса често изазива међународну осуду. Међутим, гласачи углавном немају на кога да се ослоне, с обзиром на то да је, осим револуијом, уклонити "победника" с власти скоро па немогуће.

Гласачка превара у законодавном телу[уреди | уреди извор]

Изборна превара се такође може одвијати и законодавним телима. Неки облици преваре коришћени на националним изборима такође могу бити искоришћени и у парламентима, а ту се пре свега мисли на застрашивање и куповину гласова. Међутим, због много мањег броја оних који гласају, изборна превара у законодавном органу је квантитативно другачија на више начина. Мање људи је потребно да би се резултати преокренули и стога је могуће таргетирати одређене особе на начине на које би то било непрактично на општим изборима. Примера ради, Адолф Хитлер је 1933. добио диктаторске овласти након усвајања амандмана на Вајмарски устав. Хапшењем чланова опозиције покушао је да добије потребну двотрећинску већину како би измена устава била изгласана, али се на крају испоставило да је за добијање неопходне већине овај потез био беспотребан.

Касније је Рахјстаг, препун чланова Нацистичке партије, гласао за продужење важења амандмана.

За разлику од већине савремених општих избора где је гласање тајно, у многим законодавним органима је гласање јавно. Зато је њихово гласање веома рањиво на неке облике преваре, будући да се посланик може наћи под притиском других политичара који ће знати на који начин је он гласао. Међутим, јавно гласање може такође заштитити политичаре од подмићивања и уцена, с обзиром на то да ће јавност и медији бити свесни уколико политичар гласа на неочекиван начин. Пошто гласачи и партије имају право да врше притисак на политичаре да гласају на одређен начин, граница између легитимног и незаконитог притиска није увек јасна.

Као и на општим изборима, гласање преко пуномоћника је посебно подложно превари. У неким системима, партије могу да гласају у име било ког члана који није присутан у парламенту. Ово штити оне чланове који су спречени да присуствују седници, али такође омогућава њиховој партији да их спречи да гласају против воље партије. У неким законодавствима је гласање преко пуномоћника забрањено, али политичари могу и нелегално да гласају у одсуству манипулишући дугметом за гласање, или на неки други начин.[28]

Спречавање[уреди | уреди извор]

Две главне стратегије за спречавање изборних превара у друштву укључују:

1) Одвраћање од преваре доследним и ефикасним процесуирањем оних који прекрше изборна правила

2) Неговање обичаја који обесхрабрују корупцију

Ове две главне превентивне тактике се могу сумирати у две речи: тајност и отвореност. Тајни листић спречава многе облике застрашивања и продају гласова, док транспарентност на свим нивоима спречава и открива ометање изборног процеса.

Обрасци конвенционалног понашања у друштву, тј. обичаји, ефикасно су средство за спречавање изборних превара и корупције генерално. Добар пример јесте Шведска, где култура има јак утицај у неговању позитивних вредности, што као резултат има ниску стопу корупције. До недавно је и Канада имала сличну репутацију, али након скандала 2008. и 2011. године, та репутација је укаљана.

Предност неговања позитивних обичаја као превентивне стратегије лежи у томе што је она ефикасна у свим изборним системима.

Тајно гласање[уреди | уреди извор]

Многи сматрају да је тајно гласање, на коме само гласач зна за кога је гласао, круцијална ствар за спровођење слободних и фер избора и за заштиту гласача од застрашивања и одмазде.[29] Други тврде да тајно гласање омогућава изборну превару (зато што отежава верификацију избројаних гласова)[30][31] и обесхрабрује гласаче да учествују у гласању. Иако је тајно гласање практиковано понекад у Античкој Грчкој и било део Устава Француске из 1795, тек је у 19. веку овакво гласање постало уобичајено. Тајно гласање је прво спроведено у бившој британској колонији, а садашњој аустралијској држави, Тасманији, 7. фебуара 1856. До краја века се практиковање тајног гласања проширило и у већину западних демократија.

У САД је популарност аустралијског гласања расла како су реформатори касног 19. века покушавали да реше проблеме изборних превара. Групе попут "Греенбацкерс", "Натионалист" и други су се борили за оне који су желели да гласају, али нису били у могућности. Џорџ Валту, члан "Гринбек партије", био је један од иницијатора једног од првих тајних гласања у Америци, у Мичигену, 1885. године. Његов партијски колега и претходник, Џон Сеитс, борио се за доношење новог закона који би сачувао "чистоту избора" након открића преваре на изборима за Конгрес 1879.

Труд се исплатио и тајно гласање се проширило по целој земљи.

Као што је речено на вестима 18. фебруара 1890. "Аустралијски начин гласања је дошао да би остао". Тајно гласање штити независтност гласача и спречава куповину гласова. Пре овога, често се дешавало да кандидати застрашују или подмићују гласаче, будући да су увек знали ко је гласао на који начин.

Транспарентност[уреди | уреди извор]

Већина превентивних метода укључује потпуну транспарентност изборног процеса, од номинације кандидата, преко гласања, до презентовања резултата.[32] Кључна ствар за осигуравање интегритета изборгног процеса јесте стриктни надзорни ланац.

Каоо помоћ при спречавању изборне преваре, у многим земљама се користе изборни посматрачи. Они су ту да увере гласаче да је изборни процес фер и поштен. Међународни посматрачи (билатерални и мултилатерални) могу бити позвани да посматрају изборе (нпр. изборни посматрачи ОЕБС-а, посматрачке мисије ЕУ, посматрачке мисије Заједнице независних држава, као и посматрачи различитих невладиних организација, попут ЦИС-ЕМО, Европске мреже организација за посматрање избора – ЕНЕМО, итд.) Неке државе позивају посматраче само из једне државе.

Уз то, национална законодавства држава често дозвољавају домаће посматрачке мисије. Домаћи посматрачи могу да буду пристрасни (заступају интересе једног или више кандидата) или непристрасни (углавном организације цивилног друштва). Различита законодавства дозвољавају различите форме и обим међународних и домаћих посматрачких мисија.

Различити међународни правни инструменти предвиђају посматрање избора. На пример, став 8 Копенхашког документа из 1990 прописује да "државе чланице сматрају да ће присуство посматрача, и домаћих и страних, побољшати изборни процес у државама у којима се одржавају избори. Оне стога позивају посматраче из свих других држава чланица КЕБС-а и свих одговарајућих институција и организација које то желе, да посматрају ток њихових државних изборних процедура, у мери у којој закон то дозвољава. Они ће такође настојати да олакшају приступ изборним процедурама на нижим нивоима од државног. Такви посматрачи се неће мешати у изборне процедуре."

Критичари примећују да посматрачи не могу да уоче неке врсе изборних превара као сто су манипулација софтвером гласачке машине или циљано спречавање гласача да се појави на бирачком месту.

Статистички индикатори[уреди | уреди извор]

Различите статистике могу бити показатељ изборне преваре, нпр. излазне акнкете које одступају од финалних резултата.

Добро спроведене излазне анкете могу спречити изборну превару. Међутим, излазне анкете су често непрецизне.

Примера ради, у Чешкој се неки гласачи стиде или се плаше да признају да су гласали за Комунистичку партију (излазне анкете из 2002. су предвиђале да ће Комунистичка партија освојити 2-3% мање гласова него што је заправо освојила на изборима).

Кад се изборни процес угрози пуњењем гласачких кутија (пример су Председничлки избори у Јерменији 1996. и 1998), подаци са бирачког места на којем је превара изведена показиваће абнормално високу излазност са резултатима који фаворизују једног кандидата. Када се графички прикаже број гласова заједно с процентом излазности, одступање од нормалне дистрибуције ће наговестити размере изборне преваре.[33][34][35]

Да би се проценила исправност изборних резултаза, приступа се посебном методу који укључује ручнопребројавање узорака гласачких листића.

Кривично гоњење[уреди | уреди извор]

Бил Стинсон је добио изборе у Пенсилванији користећи лажне гласове одсутних гласача. Судови су због тога одлучили да, уместо њега, његов противник добије место у државном сенату. На Филипинима је бивша председница Глорија Макапагал-Аројо ухапшена 2011. након подизања оптужнице против ње због изборне саботаже 2007. године. Оптужена је за подмићивање изборних званичника с циљем да осигура победу изборне листе њене партије у провинцији Магуинданао.[36]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мyагков, Микхаил Г.; Ордесхоок, Петер C.; Схакин, Димитри (31. 5. 2009). Тхе Форенсицс оф Елецтион Фрауд: Руссиа анд Украине. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-76470-4. Алварез, Мицхаел; Халл, Тхад; Хyде, Сусан (2008). Елецтион Фрауд: Детецтинг анд Детерринг Елецторал Манипулатион. 
  2. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 11. 11. 2007. г. Приступљено 4. 6. 2018. 
  3. ^ Wиллиамсон, Цхилтон (1968). Америцан Суффраге фром Пропертy то Демоцрацy. Принцетон, Њ: Принцетон У. Пресс. АСИН Б000ФМПМК6. 
  4. ^ Салтман, Роy Г. (јануар 2006). Тхе Хисторy анд Политицс оф Вотинг Тецхнологy. Палграве Мацмиллан. ИСБН 1-4039-6392-4. Архивирано из оригинала 22. 02. 2010. г. Приступљено 05. 06. 2018. 
  5. ^ Магилл в. Портер Магилл в. Wеекс, Х=Хоусе оф Лордс Јудгементс, 13 Децембер 2001. Приступљено 2012-02-16.
  6. ^ Садиq, Камал (2005). „Wхен Статес Префер Нон-Цитизенс Овер Цитизенс: Цонфлицт Овер Иллегал Иммигратион инто Малаyсиа” (ПДФ). Интернатионал Студиес Qуартерлy. 49: 101—22. дои:10.1111/ј.0020-8833.2005.00336.x. Архивирано из оригинала (ПДФ) 14. 6. 2008. г. Приступљено 23. 4. 2008. 
  7. ^ Yоунг, Тобy (17. 6. 2015). „Wхy Ториес схоулд јоин Лабоур анд бацк Јеремy Цорбyн” — преко www.телеграпх.цо.ук. 
  8. ^ „Лабоур’с респонсе то #ТориесФорЦорбyн схоwс тхеy реаллy хаве лост тхе плот - Цоффее Хоусе”. 24. 6. 2015. Архивирано из оригинала 28. 08. 2017. г. Приступљено 04. 06. 2018. 
  9. ^ „Лабоур’с респонсе то #ТориесФорЦорбyн схоwс тхеy реаллy хаве лост тхе плот - Цоффее Хоусе”. 24. 6. 2015. Архивирано из оригинала 02. 07. 2015. г. Приступљено 04. 06. 2018. 
  10. ^ Магалони, Беатриз. „Аутоцратиц Елецтионс, Вотерс, анд тхе Гаме оф Фрауд” (ПДФ). Yале Университy. Приступљено 10. 12. 2015. 
  11. ^ Поундстоне, Wиллиам (2009). Гаминг тхе Воте: Wхy Елецтионс Арен'т Фаир (Анд Wхат Wе Цан До Абоут Ит). Мацмиллан. стр. 170. ИСБН 9780809048922. 
  12. ^ Биалик, Царл (14. 5. 2011). „Латест Иссуе он тхе Баллот: Хоw то Холд а Воте”. Wалл Стреет Јоурнал. Приступљено 29. 6. 2012. 
  13. ^ „Дид бомб тхреат стифле воте? (Цапитал Тимес)”. Мадисон.цом. Архивирано из оригинала 4. 3. 2009. г. Приступљено 3. 5. 2012. 
  14. ^ Сулливан, Јосепх Ф. „Флорио'с Дефеат Ревивес Мемориес оф Г.О.П. Ацтивитиес ин 1981, 13. 11. 1993.”. Неw Yорк Тимес. Приступљено 7. 10. 2008. 
  15. ^ „Интимидатион анд Децептиве Працтицес ЕП365”. Wеб.арцхиве.орг. Архивирано из оригинала 21. 01. 2008. г. Приступљено 23. 4. 2018. 
  16. ^ „Инцидентс Оф Вотер Интимидатион & Суппрессион”. Wеб.арцхиве.орг. 8. 11. 2006. Архивирано из оригинала 4. 4. 2007. г. Приступљено 3. 5. 2012. 
  17. ^ [1] Архивирано 2006-10-26 на сајту Wayback Machine
  18. ^ Lacayo, Richard. „Florida recount: In the eye of the storm”. CNN. Архивирано из оригинала 22. 6. 2011. г. 
  19. ^ Hicks, Jonathon (24. 7. 2004). „Seeing Double on Ballot: Similar Names Sow Confusion”. The New York Times. The New York Times Company. Архивирано из оригинала 4. 3. 2009. г. Приступљено 18. 12. 2008. 
  20. ^ „VoteTrustUSA – Sequoia: Button On E-voting Machine Allows Multiple Votes”. votetrustusa.org. Архивирано из оригинала 19. 06. 2018. г. Приступљено 04. 06. 2018. 
  21. ^ „Threat Analyses & Papers”. National Institute of Standards and Technology. 7. 10. 2005. Архивирано из оригинала 21. 10. 2006. г. Приступљено 5. 3. 2011. 
  22. ^ Vijayan, Jaikumar (28. 9. 2011). „Argonne researchers 'hack' Diebold e-voting system”. Computerworld. Приступљено 3. 5. 2012. 
  23. ^ Layton, J. „How can someone tamper with an electronic voting machine”. Приступљено 27. 2. 2011. 
  24. ^ Kohno, T. „Analysis of Electronic Voting System” (PDF). Приступљено 27. 2. 2011. 
  25. ^ „"Man in the Middle" Attacks to Subvert the Vote”. Electiondefensealliance.org. Архивирано из оригинала 21. 7. 2015. г. Приступљено 29. 5. 2015. 
  26. ^ Mayer, Jane (29. 10. 2012). „The Voter-Fraud Myth”. The New Yorker. Приступљено 9. 12. 2015. 
  27. ^ Barnes, Rober (1. 8. 2016). „Federal judge blocks N. Dakota’s voter-ID law, calling it unfair to Native Americans”. Washington Post. Приступљено 2. 8. 2016. 
  28. ^ „Is "Ghost" Voting Acceptable?”. Writ.lp.findlaw.com. 8. 4. 2004. Приступљено 3. 5. 2012. 
  29. ^ „Why You Should Expect Challenges To Secret Ballots”. The Federalist. Приступљено 16. 7. 2016. 
  30. ^ „Scrap the "secret" ballot – return to open voting”. 
  31. ^ Davies, Todd. „Consequences of the Secret Ballot” (PDF). Symbolic Systems Program, Stanford University. 
  32. ^ Lundin, Leigh (17. 8. 2008). „Dangerous Ideas”. Voting Fiasco, Part 279.236(a). Criminal Brief. Приступљено 7. 10. 2010. 
  33. ^ „podmoskovnik: Статья о выборах из Троицкого Варианта”. Podmoskovnik.livejournal.com. Приступљено 29. 5. 2015. 
  34. ^ 27 октября 2009 года. (27. 10. 2009). „Статистическое исследование результатов российских выборов 2007–2009 гг. : Троицкий вариант – Наука”. Trvscience.ru. Архивирано из оригинала 23. 4. 2013. г. Приступљено 29. 5. 2015. 
  35. ^ Mebane, Walter R., Jr.; Kalinin, Kirill. „Comparative Election Fraud Detection” (PDF). Personal.umich.edu. Приступљено 29. 5. 2015. 
  36. ^ Andrade, Jeannette I. (18. 11. 2011). „Electoral sabotage case filed vs Arroyo, Ampatuan, Bedol”. Philippine Daily Inquirer. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Izborna_krađa&oldid=26754609”