Масовна глад

С Википедије, слободне енциклопедије
Од горе-лево до доле-десно, или (мобилни) са врха до дна: дете жртва глади у Индији (1943-44), Холандија (1944-45), Нигерија (1967-70), и гравура жене и њене деце током Велике глади у Ирској (1845–1849)

Масовна глад је широко распрострањена несташица хране,[1] коју може да узрокује неколико фактора, укључујући рат, инфлацију, неуспех усева, неравнотежа становништва или владина политика. Ову појаву обично прати регионална неухрањеност, гладовање, епидемија и повећана смртност. Сваки насељени континент у свету доживео је период глади током историје. У 19. и 20. веку, највише је била изложена масовној глади југоисточна и јужна Азија, као и источна и средња Европа. Број умрлих од глади почео је нагло да опада од 2000-их.

Неке земље, посебно у Подсахарској Африци, и даље имају екстремне случајеве глади. Од 2010. године Африка је најтеже погођени континент на свету. Године 2017, Уједињене нације су упозориле да је више од 20 милиона људи изложено ризику од масовне глади у Јужном Судану, Сомалији, Нигерији и Јемену. На дистрибуцију хране утицали су регионални сукоби. Већина програма сада усмерава своју помоћ према Африци.

Дефиниције[уреди | уреди извор]

Према хуманитарним критеријумима Уједињених нација, чак и ако постоји недостатак хране са великим бројем људи којима недостаје храна, глад се проглашава тек када се испуне одређене мере смртности, неухрањености и глади. Критеријуми су:

  • Најмање 20% домаћинстава на неком подручју суочава се са екстремним недостатком хране са ограниченом способношћу да се избори
  • Преваленција акутне неухрањености код деце прелази 30%
  • Стопа смртности прелази две особе на 10.000 људи дневно

Проглашење глади не обавезује УН или земље чланице, већ служи за усмеравање глобалне пажње на проблем.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Глобална историја глади

Циклична појава глади била је главна потпора друштава заснованих на самоодрживој пољопривреди од времена настанка саме пољопривреде. Учесталост и интензитет глади флуктуирали су током историје, у зависности од промена у потражњи за храном, попут раста становништва, и померања на страни понуде изазваних променљивим климатским условима. Глад је прво елиминисана у Холандији и Енглеској током 17. века, због комерцијализације пољопривреде и примене побољшаних техника за повећање приноса усева.

Умањење појава глади[уреди | уреди извор]

У 16. и 17. веку феудални систем је почео да се руши, а просперитетнији пољопривредници почели су да стичу сопствену земљу и побољшавају приносе да би вишак усева продали за профит. Ови капиталистички земљопоседници плаћали су својим радницима у новцу, повећавајући тако комерцијализацију сеоског друштва. На конкурентском тржишту рада у настанку, све боље технике за побољшање продуктивности рада све више су вредноване и награђиване. Пољопривреднику је било у интересу да се на њиховој земљи произведе што више како би се продало подручјима у којима је постојала потражња за тим производом. Они су сваке године производили вишкове својих усева ако је то било могуће.

Самостални паори такође су били у све већој мери принуђени да комерцијализују своје активности због повећања пореза. Порези који су морали да се плаћају централним владама у новцу приморали су сељаке да производе усеве за продају. Понекад су производили индустријске усеве. Они су проналазили начине да повећају своју производњу како би испунили своје егзистенцијалне потребе, као и пореске обавезе. Сељаци су нови новац користили и за куповину занатске робе. Пољопривредни и друштвени развој који подстиче повећану производњу хране одвијао се постепено током 16. века, али је почео да убрзано расте почетком 17. века.

До 1590-их, ови трендови су били довољно развијени у богатој и комерцијализованој провинцији Холандија, да је омогућено да њено становништво може да избегне општа избијања глади у западној Европи у то време. До тада је Холандија имала један од најкомерцијализованијих пољопривредних система у Европи. Узгајали су многе индустријске културе попут лана, конопље и хмеља. Пољопривреда је постајала све више специјализована и ефикасна. Ефикасност холандске пољопривреде омогућила је много бржу урбанизацију крајем XVI и почетком XVII века него било где другде у Европи. Као резултат, повећала се продуктивност и богатство, што је Холандији омогућило да одржи стабилну залиху хране.[3]

До 1650. године и енглеска пољопривреда постала је комерцијализована у много ширим размерама. Последња мирнодопска глад у Енглеској била је 1623–24. Још су постојали периоди умањене доступност хране, као у Холандији, али никада више није било глади. Заједничке површине за пашњаке биле су затворене за приватну употребу, а велике, ефикасне фарме су консолидоване. Остала техничка достигнућа су укључивала исушивање мочвара, ефикасније обрасце употребе на терену и шире увођење индустријских култура. Ова пољопривредна кретања довела су до ширег просперитета у Енглеској и све веће урбанизације.[4] До краја 17. века, енглеска пољопривреда била је најпродуктивнија у Европи.[5] У Енглеској и Холандији становништво се стабилизовало између 1650. и 1750. године, у истом временском периоду у коме су се догодиле велике промене у пољопривреди. Међутим, глад се и даље дешавала у другим деловима Европе. У Источној Европи глад се појавила и у двадесетом веку.

Покушаји ублажавања глади[уреди | уреди извор]

Скиберин, Ирска, током Велике глади, илустрација из 1847. године аутора Џејмса Махонија за магазин Илустроване Лондоске вести

Због озбиљности глади, то била је главна брига влада и других власти. У прединдустријској Европи, спречавање глади и обезбеђивање благовремених залиха хране био је један од главних задатака многих влада, иако су оне биле озбиљно ограничене у својим могућностима због ограничених нивоа спољне трговине и инфраструктуре, као и постојања бирократије која је генерално била превише рудиментарна да би произвела право олакшање. Већина влада била је забринута због глади, јер би могла довести до побуне и других облика социјалног поремећаја.

Средином 19. века и почетком индустријске револуције, владе су стекле могућност ублажавања ефеката глади кроз контролу цена, велики увоз прехрамбених производа са страних тржишта, складиштење залиха, рационализацију, регулисање производње и добротворне донације. Велика глад из 1845. године у Ирској била је једна од првих глади која је имала такву интервенцију, мада је владин одговор често био слаб. Првобитни одговор британске владе на рану фазу глади био је „брз и релативно успешан”, према Ф. С. L. Лајонсу.[6] Суочен са широко распрострањеним неуспехом усева у јесен 1845. године, премијер Сер Роберт Пил тајно је купио кукуруз и кукурузно брашно у вредности 100.000 фунти из Америке. Баринг Брадерс & Ко су у почетку деловали као куповни агенти премијера. Влада се надала да неће „угушити приватно предузетништво” и да њихови поступци неће деловати дестимулишуће на локалне напоре за помоћ. Због временских услова, прва пошиљка стигла је у Ирску тек почетком фебруара 1846.[7] Кукуруз је затим препродан за пени по фунти.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Келлy, Јамес (мај 1992). „Сцарцитy анд Поор Релиеф ин Еигхтеентх-Центурy Иреланд: Тхе Субсистенце Црисис оф 1782–4”. Ирисх Хисторицал Студиес. 28 (109): 38—62. ЈСТОР 30008004. дои:10.1017/С0021121400018575. 
  2. ^ „Соутх Судан децларес фамине ин Унитy Стате”. ББЦ Неwс. 20. 2. 2017. Приступљено 20. 2. 2017. 
  3. ^ Биелеман, Јан. „Дутцх Агрицултуре ин тхе Голден Аге, 1570–1660” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 1. 4. 2010. г. 
  4. ^ Цуртлер, W.Х.Р. „цх. 11”. А Схорт Хисторy оф Енглисх Агрицултуре. Етусеви Цомпанy. ИСБН 9781450515030. 
  5. ^ Бурнс, Wиллиам Е. (2001). Тхе Сциентифиц Револутион: Ан Енцyцлопедиа. АБЦ-ЦЛИО. стр. 7. ИСБН 978-0-87436-875-8. 
  6. ^ Лyонс, Францис Стеwарт Леланд (1973), Иреланд синце тхе фамине, Фонтана, стр. 30 
  7. ^ Кинеалy 1995, стр. 38.
  8. ^ Блаке, Роберт (1967), Дисраели, Университy папербацкс, Ст. Мартин'с Пресс, стр. 221, ЛЦЦН 67011837 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]