Торнадо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Торнадо у близини Анадарка (Оклахома). Левак је танка цев која иде од облака до земље. Доњи део овог tornadа је окружен прозрачним облаком прашине, који су подигли торнадови јаки ветрови на површини. Ветар торнада има знатно шири пречник од самог левка.
Торнадо у близини Идса у Колораду
Сва торнада у САД, 1950–2013, нацртана средњом тачком, највиша Ф-скала на врху, Аљаска и Хаваји су занемарљиви, извор NOAA Центар за предвиђање олуја.
Левак торнада

Торнадо је брзо ротирајућа олуја, карактеристична по обртању облака у облику левка који је у контакту са површином Земље и кумулонимбуским облаком, или у ретким случајевима, базом кумулусног облака. Реч „торнадо“ долази од шпанског или португалског глагола торнар, што значи „обртати се“.[1] Реч циклон се користи у метеорологији као назив за временски систем са облашћу ниског притиска у центру око кога ветар дува у северној хемисфери супротно казаљкама на сату и у смеру казаљки на сату у Јужној хемисфери.[2]

Торнадо настаје различитим физичким процесима у атмосфери, а за настанак торнада је потребно неколико услова: нестабилност атмосфере, механизми подизања и влага у средњим и доњим деловима атмосфере. У близини тла нестабилна ваздушна маса је топла и влажна а релативно сувља и хладнија у горњим деловима атмосфере. Топли и влажни делови ваздуха дижу се и састају са хладним и сувљим. Повећањем влаге започиње јаче кондензовање у капљице воде и тада се енергија (топлота) отпушта у околни ваздух, што је довољно да се узлазно струјање настави пењати. Ово се све догађа у грудасто-кишном облаку, најнестабилнијем и најопаснијем од свих 10 родова облака. Струјање топлог ваздуха се у облаку судара са осталим струјањима хладнијег силазног ваздуха и тада облак почиње показивати видљиве ротације које се због силе теже пружају до тла. Торнадо носи све пред собом, а може имати незамисливу јачину и трајати до сат времена. У том времену може разорити цели град.

Торнада долазе у много облика и величина, и она су често видна у облику кондензационог левка извире из основе кумулонимбуског облака, са облаком ротирајућег дебриса и прашине испод њега. Већина торнада имају брзине ветрова мање од 110 mph (180 km/h), они су око 250 ft (80 m) попречно, и путују неколико километара пре него што нестану. Најекстремнија торнада могу да остваре брзине ветра од више од 300 mph (480 km/h), да имају two mi (3 km) у пречнику, и да остану на земљи више од 100 km.[3][4][5]

Разни типови торнада обухватају торнадо са вишеструким вртлозима, копнени и водени. Тромба је карактерисана спиралном струјом ветра у облику левка, који је повезан са великим кумулусним или кумулонимбусним облаком. Они се генерално класификују као несуперцелуларна торнада која се развијају над воденим телима, мада постоји неслагање у погледу њихове класификације као истинских торнада. Ове спирални стубови ваздуха често се развијају у тропским областима близу екватора и мање су заступљени на високим латитудама.[6] Други торнаду слични феномени који постоје у природи су густнадо, прашински вртлог, огљени вртлози, и парни вртлог.

Торнада се формирају у олујама широм света, најчешће уз обале америчког средњег запада ("Алеја торнада"), као и на југу. Бројећи инциденте, САД погађају овакве олује чешће него било коју другу земљу.[7] Они се исто тако повремено јављају у јужно-централној и источној Азији, северној и источно-централној Јужној Америци, Јужној Африци, северозападној и југоисточној Европи, западној и југоисточној Аустралији, и Новом Зеланду.[8][9] Торнада се могу детектовати пре него што настану или док постоје користећи пулс-Доплерове радаре који препознаје обрасце брзине и рефрактивности, као што су кукасти ехои или крхотински потписи торнада, као и помоћу доприноса посматрача олуја.

Постоји неколико скала за рангирање јачине торнада. Фуџитина скала рангира торнада по узрокованој штети и она је била замењена у појединим земљама ажурираном побољшаном Фуџитином скалом. Један Ф0 или ЕФ0 торнадо, је у најслабијој категорији. Он оштећује дрвеће, али не и веће структуре. Један Ф5 или ЕФ5 торнадо је у најјачој категорији. Он чупа зграде из њихових темеља и може да деформише велике небодере. Слична ТОРО скала је у опсегу од Т0 за екстремно слаба торнада до Т11 за најмоћнија позната торнада.[10] Доплерови радарски подаци, фотограметрија, и обрасци земљипних вртлога (циклоидни трагови) се такође могу анализирати ради одрешивања интензитета и додељивања ранга.[11][12]

Референце[уреди]

  1. „merriam-webster.com”. merriam-webster.com. Приступљено 2012-09-03. 
  2. Garrison, Tom (2012). Essentials of Oceanography. Cengage Learning. ISBN 978-0-8400-6155-3. 
  3. Wurman, Joshua (2008-08-29). „Doppler On Wheels”. Center for Severe Weather Research. Архивирано из оригинала на датум 2007-02-05. Приступљено 2009-12-13. 
  4. „Hallam Nebraska Tornado”. National Weather Service. National Oceanic and Atmospheric Administration. 2005-10-02. Приступљено 2009-11-15. 
  5. Roger Edwards (2006-04-04). „The Online Tornado FAQ”. Storm Prediction Center. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 2006-09-08. 
  6. National Weather Service (2009-02-03). „15 January 2009: Lake Champlain Sea Smoke, Steam Devils, and Waterspout: Chapters IV and V”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 2009-06-21. 
  7. Sid Perkins (2002-05-11). „Tornado Alley, USA”. Science News. стр. 296—298. Архивирано из оригинала на датум 2006-08-25. Приступљено 2006-09-20. 
  8. „Tornado: Global occurrence”. Encyclopædia Britannica Online. 2009. Приступљено 2009-12-13. 
  9. Michael Graf (2008-06-28). „Synoptical and mesoscale weather situations associated with tornadoes in Europe” (PDF). Приступљено 2009-12-13. 
  10. Meaden, Terrance (2004). „Wind Scales: Beaufort, T — Scale, and Fujita's Scale”. Tornado and Storm Research Organisation. Архивирано из оригинала на датум 2010-04-30. Приступљено 2009-09-11. 
  11. „Enhanced F Scale for Tornado Damage”. Storm Prediction Center. National Oceanic and Atmospheric Administration. 2007-02-01. Приступљено 2009-06-21. 
  12. Edwards, Roger et al. (May 2013). "Tornado Intensity Estimation: Past, Present, and Future." Bulletin of the American Meteorological Society. pp. 641-653. Retrieved 2013-12-18.

Литература[уреди]

  • Howard B. Bluestein (1999). Tornado Alley: Monster Storms of the Great Plains. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-510552-4. 
  • Marlene Bradford (2001). Scanning the Skies: A History of Tornado Forecasting. Norman, OK: University of Oklahoma Press. ISBN 0-8061-3302-3. 
  • Thomas P. Grazulis (јануар 1997). Significant Tornadoes Update, 1992–1995. St. Johnsbury, VT: Environmental Films. ISBN 1-879362-04-X. 
  • Pybus, Nani, "'Cyclone' Jones: Dr. Herbert L. Jones and the Origins of Tornado Research in Oklahoma," Chronicles of Oklahoma 94 (Spring 2016), 4–31. Heavily illustrated.

Спољашње везе[уреди]