Mečja leska
| Мечја леска | |
|---|---|
| |
| Лист и плод | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | C. colurna
|
| Биномно име | |
| Corylus colurna | |
Мечја леска (лат. Corylus colurna L.), је високо листопадно дрво из породице Betulaceae или Corylaceae [а][1]. Често се гаји као парковска врста,[2] али и као подлога за калемљење обичне леске.[3] Други домаћи називи за ову врсту су медвеђа леска, дивља леска, дивљи лешник, дивољеска.
Распрострањеност[уреди | уреди извор]
Ареал мечје леске обухвата Румунију, Балканско полуострво, Малу Азију, Иран, и Индо-хималајску област. У Србији је карактеристична врста за Ђердапско подручје, где улази као едификатор у већи број фитоценоза, заједно са буквом, храстом и другим врстама (Фагето-хyрцането-цолурнетум Јов., Фаго-цолурнетум миxтум Миш., Qуерцо-цолурнетум Миш. и др).[2]
Опис врсте[уреди | уреди извор]
Мечја леска је листопадно једнодомо дрво висине до 25, ређе и до 30 м, прсног пречника дебла до 75 цм (ређе и до 1 м). Крошња је правилна, купаста до широко заобљена. Кора дебла је сивкасто бела до тамно сива, плутаста, уздужно плитко испуцала. Једногодишњи изданци су длакави, жућкасте боје, а касније посиве и постају плутасти.[2]
Пупољци су крупни, дуги 6-7 мм. Листови широко јајолики до округласти, дуги 7-12 цм и широки 5-10 цм. С лица су тамно зелени, а с наличја длакави дуж нерава. По ободу су двоструко тестерасти, нешто сужени при врху, док је основа листа срцолико урезана. Први пар бочних нерава наставља се на петељку и није обрастао лиском. Лисна петељка дуга је до 2,5 цм и често жлездасто маљава.[2]
Мушки цветови у цвастима - ресама, по 2-3 ресе заједно, формирају се у јесен и тако презимљују. Женски цветови јављају се у пролеће. Ситни су и неугледни, као код обичне леске.[4] Плодови, лешници, јављају се по 3-8 заједно. Округласти су, нешто спљоштени, дуги 17-20 мм и 12-18 мм у пречнику. Перикарп је дебео и тврд, а језгро ситно. Листолики омотач плода је жлездасто длакав и меснат, обухвата читав плод и 2-3 пута премашује величину плода својим неправилним кончастим наставцима, који су повијени на све стране.[2]
-
Кора дебла -
Пупољак -
Мушке цвасти - ресе -
Женски цветови -
Незрели плодови -
Зрели плодови -
Хабитус -
Листови и незрели плод -
Незрели плод -
Дебло и листови -
Дебло и листови -
Лист
Услови станишта[уреди | уреди извор]
Мечја леска доживи старост и преко 200 година. Расте брзо и отпорна је на мраз. Подноси веће засењивање од обичне леске. Тражи дубља и свежија земљишта, на кречњаку. Претежно је налазимо од 100-1200 метара, а пење се и до 1700 м надморске висине. Еколошка амплитуда је широка. Мечија леска је заступљена у већем броју реликтних заједница (фитоценоза) топлијих предела.[4] У свим овим заједницамапоказује широк еколошки дијапазон и изграђује посебне екотипове који се међусобно разликују.[2]
Употреба[уреди | уреди извор]
Дрво мечје леске има високе техничке вредности.[5] Чврсто је и жилаво. Добро се полира и употребљава се у индустрији намештаја.[2]
Карактеристично је да мечја леска не даје изданке, те се користи као подлога за гајење племенитих сорти обичне леске, где служи као стаблотворац.[5] У Србији се мечија леска узгаја у воћарским расадницима посебно за ову намену.[3]
Значај у озелењавању[уреди | уреди извор]
У Србији се мечја леска често гаји у расадницима и као украсна врста. Декоративности доприноси целокупан хабитус овог дрвета, али и правилна густа крошња чије лишће остаје зелено до дубоко у јесен. Због правилног облика дебла и крошње нарочито је погодна за дрвореде, а изузетно је лепа и као солитерно стабло. У градским срединама добро успева.[6] Добро везује терен, па је погодна за пољозаштитне појасеве, а густа крошња чини је добрим избором и за ветрозаштитни појас.[2]
Види још[уреди | уреди извор]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ У зависности од систематизације род лески се понекад сврстава и у подпородицу или посебну породицу Цорyлацеае
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „фамилy Бетулацеае”. тхефреедицтионарy.цом/. Фарлеx. Приступљено 30. 4. 2016.
- ^ а б в г д ђ е ж Вукићевић, Емилија (1982), Декоративна дендрологија (2. изд.), Београд: Привредно финансијски водич, стр. 307—310
- ^ а б Церовић, Слободан; et al. (2005). „ПРОИЗВОДЊА САДНИЦА ЛЕСКЕ КАЛЕМЉЕЊЕМ НА ПОДЛОЗИ МЕЧЈЕ ЛЕСКЕ” (ПДФ). Летопис научних радова. бр. 1: 164—168. Приступљено 27. 4. 2016.
- ^ а б „ЦОРYЛУС ЦОЛУРНА L.”. www.мојабаста.цом. Моја башта. Архивирано из оригинала 13. 05. 2016. г. Приступљено 27. 4. 2016.
- ^ а б „Мечја леска (див лешник) (C. цолурна L.)”. воцарство.рс. Воћарство Србија. Архивирано из оригинала 27. 04. 2016. г. Приступљено 27. 4. 2016.
- ^ Јовановић, Бранислав; Југа, Светлана (1878). „Дендрофлора Беле цркве и околине” (ПДФ). Гласник Института за ботанику и ботаничке баште Универзитета у Београду. (XII) XV. 1—3: 131—160. Приступљено 27. 4. 2016.
Литература[уреди | уреди извор]
Вукићевић, Емилија (1982), Декоративна дендрологија (2. изд.), Београд: Привредно финансијски водич, стр. 307—310
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
„ЦОРYЛУС ЦОЛУРНА L.”. www.мојабаста.цом. Моја башта. Архивирано из оригинала 13. 05. 2016. г. Приступљено 27. 4. 2016.
