Метаболизам лекова

С Википедије, слободне енциклопедије

Метаболизам лекова су биохемијске модификације фармацеутских супстанци у живим организмима, кој се обично одвијају путем специјализованих ензимских система.[1] Он је облик ксенобиотичког метаболизма. Метаболизам лекова често конвертује липофилна хемијска једињења у поларне производе који се лакше излучују. Брзина метаболизма је важна одредница дужина и интензитета фармаколошког дејства лека.

Метаболизам лекова може да доведе до токсикације или детоксикације - активације или деактивације хемикалије. Док су оба случаја могућа, главни метаболити већине лекова су продукти детоксикације.

Скоро сви лекови су ксенобиотици. Друга често кориштена органска једињења су такође ксенобиотици, и она су метаболисана истим ензимима као и лекова. Тиме се ствара могућност за лек-лек[2] и лек-хемикалија интеракције или реакције. Оне могу било до активирају или инактивирају лек.

Реакције фазе I (не-синтетичке реакције) као што су оксидација, редукција, хидролиза, циклизација, и дециклизациона адиција кисеоника или уклањање водоника, се изводе путем оксидаза мешовите функције, често у јетри. Те оксидативне реакције типично посредују цитохром П450 монооксигеназе (CYP), и користе NADPH и кисеоник. Примери класа које подлежу овом методу метаболизма су фенотиазини, парацетамол, и стероиди. Ако су метаболити реакција фазе I довољно поларни, они могу бити лако излучени. Међутим, многи производи фазе I се не елиминишу брзо и подлежу накнадним реакцијама у којима се ендогени супстрат комбинује са ново инкорпорисаним функционалним групом да бу се формирали високо поларни конјугати.

Реакције фазе II — обично познате као конјугационе реакције (нпр., са глукуронском киселином, сулфонатима (сулфација), глутатионом или аминокиселинама) — су обично детоксикационе природе, и обухватају интеракције поларних функционалних група метаболита фазе I. Места на леку где долази до конјугационих реакција су карбоксил (-COOH), хидроксил (-OH), амино (NH2), и сулфхидрил (-SH) групе. Производи реакција конјугације имају повећану молекулску тежину и обично су неактивни, за разлику од реакција фазе I које често производе активне метаболите.

Литература[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хардман ЈГ, Лимбирд ЛЕ, Гилман АГ (2001). Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (10. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071354697. дои:10.1036/0071422803. 
  2. ^ Сханнон Ф. Манзи, Мицхаел Сханнон (2005). „Друг Интерацтионс—А Ревиеw”. Цлиницал педијатриц емергенцy медицине. 6 (2): 93—102. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]