Никола Радојчић

С Википедије, слободне енциклопедије
Никола Радојчић
Никола Радојчић
Лични подаци
Датум рођења29. август 1882.
Место рођењаКузмин, Аустроугарска
Датум смрти12. новембар 1964.
Место смртиБеоград, СФР Југославија

Никола Радојчић (Кузмин, 29. август 1882 — Београд, 12. новембар 1964) био је српски историчар и академик.

Биографија[уреди | уреди извор]

Етнографско-историјска секција на мировној конференцији у Паризу

Основну школу је учио у родном месту, гимназију у Сремској Митровици и Сремским Карловцима. Студирао је на факултетима у Грацу, Загребу, Јени и Минхену. Имао је веома значајне учитеље какви су били Матија Мурко, Хајнрих Гелцер, Константин Јиречек, Карл Крумбахер.

Студије је заокружио 1907. у Загребу докторатом: Два последња Комнена на цариградском пријестољу (штампан као књига 1907). Био је затим годину дана професор историје у Карловцу, а 1908-1920. професор у Сремским Карловцима у школи у којој је некад учио. Као експерт је учествовао 1919. у раду југословенске делегације на Конференцији мира у Паризу. Прелом у његовом животу и научном раду настаје 1920. када је изабран за ванредног, а 1922. редовног професора српске и хрватске историје на новоотвореном Универзитету у Љубљани.

Две деценије је провео радећи у словеначкој средини, где је уживао велики ауторитет због свог научног рада и где је вршио утицај на ученике. У време слома југословенске државе прелази у Београд, где бива на крају рата укључен у обновљени рад Универзитета, што је имало за последицу пензионисање 1945, када је заведена нова власт. После тога његова активност је претежно везана за САНУ (Српска академија наука и уметности) у којој је био 1934. изабран за дописног, а 1938. за редовног члана. Активно је учествовао у органима института образованих у крилу Академије (Историјски институт, Византолошки институт), њиховим публикацијама, подстицао је и помагао почетнике у научном раду.

Радојчић је био марљив и плодан писац, активно присутан преко пола века у развоју српске историографије. По тематици својих радова и методу Радојчић је био изразити индивидуалиста. У групи историчара који су рад започели у првој деценији XX века Радојчић је најмање захваћен филолошком оријентацијом и највише отворен за подстицаје који долазе из византологије и европске историографије.

У првом периоду свога научног рада Радојчић наставља византолошку тематику из дисертације. Ту су расправе о господарима града Просека (1909), првој женидби Стефана Првовенчаног (1912), којима ће се касније прикључити систематски рад на византијским писцима XI-XII века: Како су називали Србе и Хрвате византијски историци XI и XII века (1926), Вести Ане Комнине о Србима (1927), а касније писци из времена Косовске битке (1928,1931,1932).

Расправама Руварчева тежња за истином (1909) и Александар Стојачковић као историчар (1911) започињу Радојчићева истраживања о развоју историјске мисли код Срба, којима је остао привржен до краја живота. Ретко се дешава да једна област науке буде у толикој мери плод рада једног човека као што се десило са историјом српске историографије коју је створио и развио Радојчић. Систематски карактер његових напора, видљив и у другим тематским областима, пада у очи код радова о историчарима. Обрађивао их је појединачно, неке значајне као што су Јован Рајић и Иларион Руварац из више разних углова, заокруживао студије посебним књигама (Орбин 1950, Рајић, 1952), пружао податке о историчарима у Народној енциклопедији СХС (преко 70 чланака), одазивао се некролозима приликом смрти савременика. Није доспео једино да студије о историји историографије крунише синтезом. Положио је основе за историографију XVIII века (1951, 1961).

У љубљанском периоду почиње и систематски рад Радојчића на историји српског права и државног уређења. У библиографији његових радова препознатљива су два тематска круга, један који се односи на државне саборе и после мањих студија доноси капиталну књигу: Српски државни сабори у средњем веку (1940), и други, пространији, који обухвата Душанов законик. Радојчић је оживео интересовање за Душанов законик замрло у деценијама после појаве Новаковићевог издања (1898). Започео је са проучавањем византијских извора препознатљивих у Душановом законику (1924) да би се касније посветио проучавању и темељном описивању сваког значајнијег рукописа и заокружио рад својим издањем Законика (1960), коме је амбиција била да се што је могуће више приближи првобитном тексту, остављајући по страни промене настале у току употребе овог законског спо-меника. У студијама о типу државе и законодавству Р. се супротставио традиционалном приступу правних историчара склоних да на средњи век пројицирају модерну правну систематику и догматику. Радојчић је имао срећу да му буде поверено издавање текста Закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића (1962), споменика који је био тек откривен и доспео је у посед САНУ.

Радојчић се бавио и историјом Босне, пре свега историографијом, а затим и појединим темама о краљу Твртку: Обред крунисања босанског краља Твртка I (1948), Твртково венчање (1957), босански грб (1929) и др.

После византијских писаца драгоцених за српску историју Радојчић се бавио и домаћим писцима, анонимним аутором Барског родослова (то је назив који је Радојчић предложио уместо Летописа Попа Дукљанина), Теодосијем, коме је давао чак и хронолошку предност пред Доментијаном (што није било прихваћено у науци), архиепископом Данилом и његовим Зборником. Историја српског средњег века и историја српске историографије несумњиво су главна поља Радојчићеве активности. Поред тога он је био веома заинтересован и за XVIII век, не само за историчаре тога доба, већ и за културно стање народа, простор који је настањивао, установе које је тада стекао. Радојчић је настојао да се потпуније осветли XVIII век и његов значај у укупном развоју српског народа, али подстицаји у томе правцу остали су без одјека.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Његов син Светозар, био је историчар уметности и академик.

Изабрани радови[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Д. Ј. Поповић, Прво предавање проф. др Николе Радојчића у нашем разреду, Зборник МС ДН13-14 (1956) 305-308;
  • Ј. Радонић, Академик Д-р Никола Радојчић као испитивач историјских извора, на истом месту 309-310;
  • Дака Поповић, Педесетогодишњи рад Николе Радојчића на развитку српске историографије, на истом месту 311-320;
  • К. Петровић, Једно кратко раздобље из живота и рада професора др Николе Радојчића, на истом месту 321-323;
  • Т. Петровић, Неколико речи у знак захвалности свом бившем професору, на истом месту 324-326;
  • В. Сариа, Никола Радојчић (1882—1964), Сüдост-Форсцхунген 23 (1964) 333-334;
  • Д. Страњаковић, Х. Радојчић, Гласник СПЦ 37 (1956) 130-140;
  • Ђ. Сп. Радојичић, Никола Радојчић, Зборник МС ДН 39 (1964) 177-180; М. Лесковац, Н. Радојчић, ЛМС 395 (1965) 96-97;
  • Ђ. Сп. Радојичић, L'ацадемциен Никола Радојчић (1882—1964), Буллетин сциентифиqуе, Сецтион Б: Сциенцес хумаинес 7-8 (1965) 193-195;
  • Ђ. Сп. Радојичић, Гласник САНУ 16 (1965) 153-155;
  • M. Костић, Научно животно дело Николе Радојчића, ИЧ 15-16 (1965) 595-601;
  • С. Ћирковић, Никола Радојчић (29. VIII 1882-12. XИ1964), ЈИЧ 4 (1964) 158-159;
  • К. Милутиновић, Никола Радојчић историчар, Студије из српске и хрватске историографије, Нови Сад 1986,184-212 (првобитно у: Рад Матице српске 21 (1984) и
  • Историјски записи 1-2 (1982); ХЕ 3, 645-646 (Д. Поповић); ЕЈ 7, 23 (D. Сп. Радојичић).

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Љетопис ЈАЗУ 40 (1927) 138-141;
  • Годишњак СКА 38 (1929) 176-183;
  • Гласник ИД НС 10 (1937) 104-120;
  • Зборник МС ДН 13-14 (1956) 327-347; ИЧ 14-15 (1965) 595-618; БЛЗ 9, бр. 18362-18503; 11, бр. 14779-14830.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nikola_Radojčić&oldid=25915636”