Одлука о привременој забрани повратка колонистима

С Википедије, слободне енциклопедије
Одлука о привременој забрани повратка колонистима 1945.

Одлука НКОЈ о привременој забрани враћања колониста на њихова пријашња места живљења, позната и као Одлука бр. 153, била је уредба послератних југословенских власти донесена 6. марта 1945. године.[1]

Том одлуком су власти нове Демократске Федеративне Југославије свим колонистима привремено забраниле повратак на Косово, Метохију, Македонију и друге области у којима је вршена колонизације у периоду Краљевине Југославије. Одлука је била привременог карактера услед најављење ревизије додељивања земље у међуратном периоду.[2] Нове власти су већ почетком августа 1945. усвојиле Закон о ревизији колонистичких односа, чиме је престала да важи привремена општа забрана повратка колониста.

Према Закону о ревизији, право на земљу су губили они колонисти којима је била додељена земља принудно одузета од ранијих власника. За породице колониста којима је забрањен повратак су предвиђене компензације у Војводини, одакле су масовно исељени подунавски Немци. У септембру исте године 3.352 „бивша колониста“ су добила право да се врате на Косово и Метохију, док је 306 насељеника који су изгубили право повратка преусмерено у Војводину.[3] Нове власти су сматрале да је тиме исправљена неправда нанета албанским сељацима током међуратне колонизације Косова, када је одређен број колониста усељен у куће албанских сељака којима је насилно одузета њихова земља.[2]

Та одлука се у српској историографији сматра контроверзном. Комунисти су насељенике сматрали експонентима предратне великосрпске политике, од које се нови режим дистанцирао.[4] Националистички аутори тумаче како се забрана повратка односила на све Србе и Црногорце, староседеоце Косова, што се узима као крунски доказ антисрпске политике КПЈ.[3]

Позадина[уреди | уреди извор]

Територијална проширења Краљевине Србије (зелено) и Црне Горе (љубичасто) након 1913.

Колонизација Косова Србима, Црногорцима и другим неалбанским становништвом је плански спровођена од стране београдске владе у периоду између два светска рата. Колонизација Косова је имала наглашено националну ноту и њоме је „анационални елеменат“ требало заменити „здравим националним елементом“.[5][6] Паралелно са српском колонизацијом, текао је процес присилног исељавања Албанаца са Косова.[7] Између 1912. и 1941. године на Косову је одузето 228.000 хектара земље за колонисте и насељено је око 15.000 српских породица[8], односно око 65.000 неалбанског становништва са разних крајева Југославије.[9] Одређен број колониста је био насилно смештан у куће албанских сељака, којима је насилно одузимана њихова земља. Колонистима је регуларно дељено оружје, а неки колонисти, углавном црногорски, редовно су изазивали конфликте са домороцима.[10] Услед примене насилних мера односи између албанских староседелаца и колониста су постали веома напети, што је имало последица на продубљење српско-албанског сукоба.

Током Другог светског рата, Косово је припојено Краљевини Албанији, која је била италијански протекторат. Бројни српски и црногорски колонисти досељени 1920-их и 1930-их су протерани назад у Црну Гору и Србију, а многи су убијени.[11] Крајем рата, неки од српских и црногорских колониста протераних с Косова су, у намери да се освете, учествовали у масакру Албанаца у Бару.[12]

Староседеоци Срби и Црногорци, избегли с Косова током рата, враћају се на Косово одмах по његовом ослобођењу. Већ 1945. вратило се око 4.000 породица. На састанку Политбироа почетком априла 1945. Тито је рекао да на Косово и Метохију треба да се врате сви који су тамо живели[13], што је у великој мери и спроведено у наредном периоду.[2] Исте године, избегло становништво се враћа на Косово и Метохију, укључујући и 3.352 „бивша колониста“.[3] Оним колонистима који нису испуњавали законске услове за повратак углавном је додељивана земља у Војводини.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Службени лист ДФЈ, бр. 11/1945.
  2. ^ а б в Стеван Мирковић, О забрани повратка колонистима
  3. ^ а б в Владан Јовановић, Токови и исход међуратне колонизације Македоније, Косова и Метохије
  4. ^ Дусан Т. Батаковиц, Косово анд Метовија: А хисторицал сурвеy
  5. ^ Ђ. Крстић, Колонизација у Јужној Србији (стр. 21–24), Сарајево, 1928.
  6. ^ Архив Југославије, 67-28-256, јул 1934.
  7. ^ Еxпулсионс оф Албанианс анд Цолонисатион оф Косова. Архивирано из оригинала на датум 17. 12. 2009. Приступљено 20. 01. 2010. 
  8. ^ Архив Југославије, Фонд Аграрна реформа и колонизација, Београд
  9. ^ Прва балистичка побуна. Архивирано из оригинала на датум 21. 10. 2008. Приступљено 20. 01. 2010. 
  10. ^ Живко Топаловић, Привредни проблеми Југа, Београд, 1927, пп. 21
  11. ^ Wиллиамсон Мурраy, Тхе емергинг стратегиц енвиронмент: цхалленгес оф тхе тwентy-фирст центурy
  12. ^ Тјескоба у Бару. Архивирано из оригинала на датум 25. 08. 2009. Приступљено 20. 01. 2010. 
  13. ^ Записници са састанка Политбироа, издање Архива Југославије

Спољашње везе[уреди | уреди извор]