Пређи на садржај

Павле Флоренски

С Википедије, слободне енциклопедије
Павле Флоренски
Лични подаци
Пуно имеПавле Александрович Флоренски
Датум рођења(1882-01-21)21. јануар 1882.
Место рођењаЈевлах, Јелисаветпољска губернија, Руско царство
Датум смрти8. децембар 1937.(1937-12-08) (55 год.)
Место смртиЛењинградска област, СССР
ОбразовањеЦарски московски универзитет
Филозофски рад
ЕпохаФилозофија XX века
РегијаРуска филозофија
Школа филозофијеХришћанска филозофија, Софиологија
ИнтересовањаФилозофија религије
Утицаји одВладимир Соловјов

Павле Александрович Флоренски (рус. Па́вел Алекса́ндрович Флоре́нский; 21.01.1882 – 8.12.1937.) је био руски православни теолог, свештеник, филозоф, математичар, физичар, електроинжењер, проналазач, полихистор и новомученик.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рано доба[уреди | уреди извор]

Павле Александрович Флоренски рођен је 21. јануара [9. јануара по јулијанском календару] 1882. године у граду Јевлаху у Јелисаветпољској губернији (у данашњем западном Азербејџану) у породици железничког инжењера Александра Флоренског. Отац му је био из породице руских православних свештеника, док је његова мајка Олга (Саломија) Сапарова (Сапарјан, Сапхарашвили) припадала тбилисијском јерменском племству у Грузији.[1][2] Његова баба по мајци, Софија Паатова (Пааташвили), била је из јерменске породице из Карабаха, која је живела у Болнисију у Грузији. Флоренски је „увек трагао за коренима своје јерменске породице“ и сазнао да потичу из Карабаха.

Флоренски је завршио гимназију (1893-1899) у класичном лицеју у Тбилисију, одакле ће неки од његових другова касније стећи име, међу њима и оснивач руског кубофутуризма Давид Бурлиук. Године 1899, Флоренски је прошао кроз религиозну кризу, повезану са посетом Лаву Толстоју, а проузроковану свешћу о границама и релативности научног позитивизма и рационалности који су били интегрални део његовог формирања у породици и средњој школи. Одлучио је да конструише сопствено решење развијајући теорије које би помириле духовне и научне визије на основу математике. Уписао је математику на Царском московском универзитету, студирао код Николаја Бугајева и спријатељио се са његовим сином, будућим песником и теоретичарем руског симболизма Андрејем Белим. Нарочито га је привукла теорија скупова Георга Кантора.

Похађао је и курсеве античке филозофије. Током овог периода, млади Флоренски, који није био васпитаван у религиозном духу, почео је да се интересује за студије које превазилазе „ограничења физичког знања“[3] Године1904, дипломирао је на Царском московском универзитету и одбио место предавача на том универзитету: уместо тога, наставио је да студира теологију на Славјано-грчко-латинској академији у Сергијевом Посаду. Током тамошњих богословских студија, дошао је у контакт са старцем Исидором приликом посете Гетсиманској испосничкој ћелији, и Исидор ће касније постати његов духовни водич и отац. Заједно са колегама студентима Ерном, Свеницким и Брихничевим основао је друштво под називом Унија хришћанске борбе (Союз Христианской Борьбы), са револуционарним циљем да се обнови руско друштво по принципима Владимира Соловјова. Потом је ухапшен због чланства у овом друштву, 1906. године; међутим, касније је изгубио интересовање за Покрет радикалног хришћанства.

Интелектуална интересовања[уреди | уреди извор]

Током студија на Славјано-грчко-латинској академији, Флоренски се бавио филозофијом, религијом, уметношћу и фолклором. Постао је истакнути члан покрета руског симболизма, заједно са својим пријатељем Андрејем Белим и објављивао радове у часописима Нови пут (Новый Путь) и Вага (Весы). Започео је и своје главно филозофско дело, Стуб и тврђава истине: Оглед о православној теодицеји у дванаест писама. Комплетна књига објављена је тек 1914. године, али је већи део књиге био завршен у време када је дипломирао на академији 1908. године.

Слика Филозофи Михаила Нестерова (1917), Павле Флоренски (лево) и Сергеј Булгаков

Како пише у предговору за књигу његових писама коју је објавио Принцетон Университy Пресс: „Ова књига је скуп од дванаест писама 'брату' или 'пријатељу', који се симболички може схватити као Христ. Централна ствар у делу Флоренског је истраживање различитих значења хришћанске љубави, која се посматра као комбинација пријатељства (пхилиа) и универзалне љубави (агапе). Он описује древни хришћански обред аделфопоезу (братимљење), који спаја мушке пријатеље у чедне везе љубави. Поред тога, Флоренски је био један од првих мислилаца у двадесетом веку који је развио идеју о божанској Софији, која је постала једна од централних тема интересовања феминистичких теолога.“[4]


Након што је дипломирао на академији, оженио се Аном Гиатсинтовом, сестром свог пријатеља, у августу 1910. године, што је шокирало његове пријатеље који знали за његову одбојност према браку.[5] Наставио је да предаје филозофију и живео је у Тројице-Сергијевој лаври до 1919. Године 1911. рукоположен је у свештеника. Године 1914. написао је дисертацију О духовној истини. Објављивао је радове из филозофије, теологије, теорије уметности, математике и електродинамике. Између 1911. и 1917. био је главни уредник најреномиранијег православног теолошког часописа тог времена, Теолошког гласника (Богословскиy Вестник). Био је и духовни учитељ контроверзног руског писца Василија Розанова, кога је позивао на помирење са православном црквом.

Период комунистичке владавине у Русији[уреди | уреди извор]

После Октобарске револуције, своју позицију је формулисао речима: „Развио сам сопствени филозофски и научни поглед на свет, који ме, иако је у супротности са вулгарном интерпретацијом комунизма... не спречава да поштено радим у служби државе“. Након што су бољшевици затворили Тројице-Сергијеву лавру (1918) и Сергијево-Посадску цркву (1921), где је био свештеник, преселио се у Москву да ради на Државном плану за електрификацију Русије (ГОЕЛРО) по препоруци Лава Троцког који је снажно веровао у способност Флоренског да помогне влади у електрификацији руралне Русије. Према речима савременика, Флоренски је, са својом свештеничком мантијом, радећи заједно са другим руководиоцима владиног одељења, био неуобичајен призор.

Године 1924. објавио је обимну монографију о диелектрицима. Истовремено је радио као научни секретар Историјске комисије Тројице-Сергијеве лавре и објављивао радове о древној руској уметности. Говорило се да је био главни организатор тајног подухвата за спасавање моштију Светог Сергија Радоњешког чије је уништење наредила влада.

У другој половини 1920-их, највише се бавио физиком и електродинамиком, објавивши потом рад Имагинарни бројеви у геометрији («Мнимости в геометрии. Расширение области двухмерных образов геометрии») посвећен геометријској интерпретацији теорије релативности Алберта Ајнштајна. Између осталог, тврдио је да је геометрија имагинарних бројева, предвиђена теоријом релативности за тело које се креће брже од светлости, геометрија Царства Божјег. Због помињања Царства Божјег у овом раду, оптужен је од стране совјетских власти за антисовјетску агитацију и пропаганду.

1928–1937: изгнанство, затвор, смрт[уреди | уреди извор]

Павле Флоренски након хапшења 1934. године

Године 1928, Флоренски је прогнан у Нижњи Новгород. Након посредовања Екатерине Пешкове (супруге Максима Горког), Флоренском је било дозвољено да се врати у Москву. Поново је ухапшен 26. фебруара 1933. под сумњом да је ушао у заверу са Павлом Гидиулијановим, професором канонског права, кога Флоренски уопште није познавао, да сруши државу и успостави, уз помоћ нациста, фашистичку монархију.[6] Он се енергично бранио од оптужби, док није схватио да ће показивањем спремности да их призна, иако лажно, омогућити неколицини познаника да буду ослобођени. Осуђен је на десет година у гулагу према злогласном члану 58. Стаљиновог кривичног закона (клаузуле десет и једанаест: „агитација против совјетског система“ и „објављивање агитационих материјала против совјетског система“). Објављени агитациони материјал била је монографија о теорији релативности.[тражи се извор] Његов обичај да носи свештеничку одору нервирао је његове послодавце. Држава му је нудила бројне могућности да оде у изгнанство у Париз, али их је он одбио.

Служио је у логору на Бајкалско-амурској магистрали до 1934, када је пребачен у Соловецки логор, где је спровео истраживање производње јода и агара од локалне морске траве. Године 1937. пребачен је у Санкт Петербург (тада под називом Лењинград) где га је 25. новембра вансудска тројка НКВД-а осудила на смрт. Према легенди, осуђен је због одбијања да открије локацију главе Св. Сергија Радоњешког коју су комунисти хтели да униште. Светитељева глава је сачувана и 1946. године поново је отворена Тројице-Сергијева лавра. Мошти Светог Сергија поново су постале популарне. Светитељеве мошти је у Лавру вратио Павел Голубцов, касније познат као архиепископ Сергиј.[тражи се извор]

Након изрицања пресуде, Флоренски је посебним возом заједно са још 500 затвореника превезен на локацију у близини Санкт Петербурга, где је убијен у ноћи 8. децембра 1937. у шуми недалеко од града. Локација где је сахрањен је непозната. Антонио Мацциони наводи да је стрељан на артиљеријском полигону Ржевски, у близини Токсова, које се налази двадесетак километара североисточно од Санкт Петербурга и да је сахрањен у тајној гробници у Коирангакангасу код Токсова заједно са још 30.000 људи које је НКВД погубио у исто време.[7] Године 1997, у шуми Сандармох, пронађен је јарак који је служио као масовна гробница, где се можда налазе његови остаци. Његово име је 1982. године уврштено на листу Новомученика и Духовника.[8]

Утицај[уреди | уреди извор]

Често читан због свог доприноса религиозној ренесанси тог времена или научном мишљењу, Флоренски је почео да се проучава из шире перспективе 1960-их година. Оживело је интересовање за занемарене аспекте његовог опуса које је показала Тарту-московска школа семиотике, која је његова дела оцењивала у смислу антиципације тема које чине део интересовања теоријске авангарде у општој теорији културних знакова тог времена. Читано у овом светлу, мисао Флоренског је активно одговарала уметности руских модерниста. У том погледу је од посебног значаја било њихово објављивање његовог есеја из 1919, одржаног као предавање наредне године, о просторној организацији у руској иконописној традицији, под насловом „Обрнута перспектива“,[9] концепта који је Флоренски, као касније Ервин Панофски, преузео из есеја Оскара Вулфа из 1907. „Дие умгекехрте Перспективе унд дие Ниедерсицхт.[10] Овде је Флоренски супротставио доминантни концепт просторности у ренесансној уметности анализирајући визуелне конвенције коришћене у иконолошкој традицији. Ово дело је од свог објављивања до данас остало утицајан текст у овој области. У овом есеју,[11] његову интерпретацију је недавно развила и критички преформулисала Клемена Антонова, која каже да се оно што је Флоренски анализирао може боље описати у смислу „симултаних равни“.[12][13]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Олег Колесников. „Павел Флоренскy” (на језику: руски). 
  2. ^ Павел V. Флоренскy; Татиана Схутова. „Павел Флоренскy”.  Насхе Наследие (језик: руски)
  3. ^ Салт оф тхе Еартх бy Павел Флоренскy
  4. ^ Тхе Пиллар анд Гроунд оф тхе Трутх: ан Ессаy ин Ортходоx Тхеодицy ин Тwелве Леттерс. Принцетон Университy Пресс. 21. 3. 2004. ИСБН 9780691117676. 
  5. ^ Аврил Пyман, Павел Флоренскy: А Qуиет Гениус: Тхе Трагиц анд Еxтраординарy Лифе оф Руссиа'с Ункноwн да Винци, Цонтинуум Интернатионал Публисхинг Гроуп, 2010 п.86.
  6. ^ Аврил Пyман, пп. 154фф.
  7. ^ Антонио Мацциони, "Павел Александрович Флоренскиј. Ноте ин маргине алл'ултима рицезионе италиана", еСамиздат, 2007, V (1-2), пп. 471-478 Антонио Мацциони. „Павел Александровиц Флоренскиј” (ПДФ) (на језику: италијански). Архивирано из оригинала (ПДФ) 2016-06-05. г. Приступљено 2007-09-24. 
  8. ^ Наталино Валентини. Павел А. Флоренскиј, Сан Паоло едиторе, Милан 2010 п.лxxxии.
  9. ^ Павел Флоренскy (Ницолетта Мислер ед.), Беyонд Висион: Ессаyс он тхе Перцептион оф Арт, Реактион Боокс 2006 пп.197-272
  10. ^ Плестед, Марцус (новембар 2012). Ортходоx Реадингс оф Аqуинас. Оxфорд Университy Пресс. стр. 9. ИСБН 978-0-19-161167-4. 
  11. ^ Цлемена Антонова, 'Цхангинг прцептионс оф Павел Флоренскy ин Руссиан анд Совиет Сцхоларсхип,' ин Цостица Брадатан, Сергуеи Оусхакине (едс.) Брадатан, Цостица; Оусхакине, Сергуеи (19. 3. 2010). Ин Марx'с Схадоw: Кноwледге, Поwер, анд Интеллецтуалс ин Еастерн Еуропе анд Руссиа. стр. 73—94, 80, 82—83. ИСБН 9780739136263. 
  12. ^ Антонова, Цлемена (9. 3. 2016). Спаце, Тиме, анд Пресенце ин тхе Ицон: Сееинг тхе Wорлд wитх тхе Еyес оф Год. стр. 169. ИСБН 9781317051824. 
  13. ^ Маттхеw Ј. Миллинер, 'Ицонс ас Тхеологy:Тхе Виргин Марy оф Предестинатион,' ин Јамес Ромаине, Линда Стратфорд (едс.)Ромаине, Јамес; Стратфорд, Линда (30. 10. 2014). РеВисионинг: Цритицал Метходс оф Сееинг Цхристианитy ин тхе Хисторy оф Арт. Тхе Луттерwортх Пресс. стр. 73—94, 86. ИСБН 9780718842215. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Радови[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pavle_Florenski&oldid=27819567”