Духовник

С Википедије, слободне енциклопедије

Духовник или духовни отац је обично свештеник у православној цркви који ивршава свету тајну исповести.

Духовници данас[уреди | уреди извор]

У Грчкој духовници могу бити само искусни (старији) свештеници монашког чина (јеромонаси). Духовном оцу се православни хришћанин редовно исповеда, па му је то „духовно дете”. Духовник не само да води духовни живот детета, утешује у тугама и помаже му да саветима разреши различита свакодневна питања, већ се и моли за своје дете. Главне одлике духовника, према учењу Православне цркве, су понизност, моћ расуђивања и љубав.

Савременим духовницима забрањено је откривати грехе исповеданих, мада је у древна времена исповедање било отворено и јавно (први хришћани стидели су се хулити на Бога, а не људи). До 1917. године дозвољена су два изузећа од овог правила:

  • ако је неко у исповести изјавио злу намеру против сувереног и јавног реда, а да истовремено није изразио порицање такве намере
  • ако је неко, иако тајно, намерно направио искушење међу људима (верска фикција, лажно чудо) и признао а притом није изразио пристанак јавним саопштењем да ће последице искушења бити уништене.

Сада се грехови откривени у исповести не објављују ни под којим облицима[1], укључујући приликом давања сведочења током истраге и на суду.

Приликом исповедања забрањено је правити разлику између људи који су племенити и једноставни, препустити се једнима и строго поступати према другима, претворити признање у средство изнуђивања и нескромних захтева. Забрањено је истовремено исповедати више људи, не само одраслих, већ и деце. У исповест глувих или говорећи на језику непознато духовнику, дозвољено му је да се обрати и да се упозна са моралним стањем духовног детета пред родбином, и такође га позове да писмено изјави своје грехе; овај запис се мора спалити у његовом присуству. Уз опомињање покајника и одређивање епитимије, духовник је дужан разликовати грехове који се опраштају (начињене из незнања и слабости) и смртне, у случају да покајање лиши хришћанина Божје благодати.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Приручник свештеника. - Т. 8. Пасторална теологија. - М .: Издавачка кућа Моск. Патријархата, 1988.