Пређи на садржај

Северна жирафа

С Википедије, слободне енциклопедије
Погледајте жирафа за детаље како се ова предложена таксономија уклапа у тренутно прихваћену таксономију жирафа.
Giraffa camelopardalis у зоолошком врту д'Амневил

Северна жирафа (Giraffa camelopardalis), такође позната као тророга жирафа,[1] је предложена врста жирафе која обитава у Северној Африци.

У садашњој ИУЦН таксономској шеми, постоји само једна врста жирафе с именом G. camelopardalis и девет подврста.[2]

Некада изобилна широм Африке од 19. века, она има опсег од Сенегала, Малија и Нигерије од Западне Африке до севера у Египту.[3] Западноафричке жирафе су некада живеле у Алжиру и Мароку у древним периодима до њиховог изумирања због сахарске суве климе.[4][5][3] Она је изолована у Јужном Судану, Кенији, Чаду и Нигеру.

Све жирафе ИУЦН сматра рањивим на изумирање.[2][6] Током 2016. године у природи је било присутно око 97.000 јединки из свих подврста.[6] Тренутно постоји 5.195 северних жирафа.

Таксономија и еволуција[уреди | уреди извор]

Интерна систематика жирафа (Fennessy et al. 2016)[7]
Giraffa 
 

 Giraffa giraffa

 
 
 

 Giraffa tippelskirchi

 
 
 

 Giraffa reticulata

 
 

 Giraffa camelopardalis 

 
 
 
 

У тренутној ИУЦН таксономској шеми постоји само једна врста жирафе с именом G. camelopardalis и девет подврста.[6][8]

Подврсте[уреди | уреди извор]

Предложене су три подврсте северних жирафа.

Предложене подврсте северне жирафе
Подврсте Опис Слика
Нубијска жирафа (G. c. camelopardalis)[9] Ова номинирана подврста северне жирафе налази се у источном Јужном Судану и југозападној Етиопији.[10] Она има оштро дефиниране мрље боје кестена окружене углавном белим линијама, док на доњој страни нема мрља. Средња квржица је посебно развијена у мужјака.[11]‍:51 Сматра се да њих око 2.150 остаје у дивљини, од којих је 1.500 из Ротшилдовог екотипа.[7] То је једна од најчешћих врста жирафа у заточеништву, мада је оригинални фенотип реткост - једна група се чува у зоолошком врту Ал Аин у Уједињеним Арапским Емиратима.[12] Године 2003. ова група је бројала 14 јединки.[13]
Кардофанска жирафа (G. c. antiquorum) Кардофанска жирафа је подврста северне жирафе (G. cameleopardis) и има популацију од 2.000 јединки која обухвата јужни Чад, Централноафричку Републику, северни Камерун и североисточни ДР Конго.[7] Популације у Камеруну раније су укључиване у G. c. peralta, али је то било нетачно.[14] У поређењу са нубијском жирафом, ова подврста има мање и неправилније шаре. Њене мрље се могу наћи испод скочног зглоба и на унутрашњости ногу. Средишња квржица је присутна код мужјака.[11]‍:51–52 Постоји велика конфузија у вези са статусом ове подврсте и G. c. peralta у зоолошким вртовима. Године 2007. сви наводни G. c. peralta у европским зоолошким вртовима се показало да су заправо G. c. antiquorum.[14] Уз ову корекцију око 65 примерака се чува у зоолошким вртовима.[15] Раније призната подврста G. c. congoesis се данас сматра делом кордофанске подврсте.
Ротшилдова жирафа (G. c. rothschildi, по Волтер Ротшилду),[9] такође позната као Бариншка жирафа или Уганданска жирафа Ротшилдова жирафа је бивша подврста конгломератне врсте жирафа, али се данас сматра екотипом северне жирафе (Giraffa camleopardis). Њен опсег хабитата обухвата делове Уганде и Кеније.[2] Његово присуство у Јужном Судану и Демократској Републици Конго је неизвесно.[16] Ова жирафа има велике тамне мрље које обично имају потпуну маргину, али могу имати и оштре ивице. Тамне мрље такође могу имати блеђе зрачне линије или пруге унутар себе. Мрље обично не досежу испод скочних зглобова и готово никада до копита. Овај екотип такође може развити пет „рогова”.[11]‍:53 Верује се да око 1500 примерака остаје у дивљини,[7] а више од 450 их се чува у зоолошким вртовима.[15] Према генетској анализи из септембра 2016. године, ова подврста је конспецифична са Нубијском жирафом (G. c. camelopardalis).[7]
Западноафричка жирафа (G. c. peralta),[9] такође позната као Нигерска жирафа или Нигерска жирафа[17] Западноафричка жирафа је подврста северне жирафе (G. cameleopardis) ендемске за југозападни Нигер.[2] Ова животиња има светлије крзно од осталих подврста,[18]‍:322 са црвеним мрљама у облику режања које досежу испод скочних зглобова. Осикони су уздигнутији него код других подврста, а мужјаци имају добро развијене медијалне квржице.[11]‍:52–53 Ово је најугроженија подврста са мање од 400 јединки које су остале у дивљини.[7] За жирафе у Камеруну раније се веровало да припадају овој подврсти, али су у ствари G. c. antiquorum.[14] Ова грешка резултирала је одређеном збрком у вези са њеним статусом у зоолошким вртовима, али 2007. године је утврђено је да су сви „Г. ц. пералта” који се чувају у европским зоолошким вртовима заправо G. c. antiquorum.[14]

Опис[уреди | уреди извор]

Лобања северне жирафе

Жирафе имају две избочине налик на рогове позната као осикони на челу. Северне жирафе су дуже и веће од јужних жирафа. Мужјаци северне жирафе имају трећи цилиндрични осикон у средини главе, непосредно изнад очију, дужине од 3 до 5 инча.[1]

Дистрибуција и хабитат[уреди | уреди извор]

Северне жирафе живе у саванама, грмљовитим пределима и шумама. Након локалних изумирања на разним местима, северне жирафе су најмање бројна врста и најугроженија. У источној Африци оне се најчешће налазе у Кенији и југозападној Етиопији, мада ретко у североисточној Демократској Републици Конго и Јужном Судану. У Централноафричкој Републици, Чаду и Камеруну Централне Африке живи око 2.000. Једном раширене у Западној Африци, неколико стотина северних жирафа је затворено у резервату Доссо у граду Коуре, у Нигеру. Срећу се како у заштићеним подручјима, тако и изван њих.[2]

Најранији опсези хабитата северних жирафа били су у Чаду током касног плиоцена. Оне су некада су биле изобилне у Северној Африци. Оне су живеле у Алжиру од раног плеистоцена током квартарног периода. Исто тако су живеле су у Мароку до њиховог изумирања око 600. године пне, пошто је сува клима Сахаре учинила животе услове хеподесним за жирафе.[4] Тхеy аре алсо еxтинцт ин Либyа анд Егyпт.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Линнаеус, C. (1758). Тхе Нубиан ор Тхрее-хорнед гираффе (Гираффа цамелопардалис). Еxистинг Формс оф Гираффе (Фебруарy 16, 1897): 14.
  2. ^ а б в г д Муллер, З.; Берцовитцх, Ф.; Бранд, Р.; Броwн, D.; Броwн, M.; Болгер, D.; Цартер, К.; Деацон, Ф.; Дохертy, Ј.Б.; Феннессy, Ј.; Феннессy, С.; Хуссеин, А.А.; Лее, D.; Мараис, А.; Страусс, M.; Тутцхингс, А. & Wубе, Т. (2016). „Гираффа цамелопардалис”. Тхе ИУЦН Ред Лист оф Тхреатенед Специес. ИУЦН. 2016: е.Т9194А109326950. дои:10.2305/ИУЦН.УК.2016-3.РЛТС.Т9194А51140239.ен. Архивирано из оригинала 14. 05. 2019. г. Приступљено 23. 12. 2017. 
  3. ^ а б Алеxандре Хассанин, Анне Ропиqует, Анне-Лауре Гоурманд, Бертранд Цхардоннет, Јацqуес Ригоулет : Митоцхондриал ДНА вариабилитy ин Гираффа цамелопардалис: цонсеqуенцес фор таxономy, пхyлогеограпхy анд цонсерватион оф гираффес ин Wест анд централ Африца. C. Р. Биологиес 330 (2007) 265–274. онлине абстрацт
  4. ^ а б Анне Иннис Дагг (23. 1. 2014). Гираффе: Биологy, Бехавиоур анд Цонсерватион. Цамбридге Университy Пресс. стр. 5. ИСБН 9781107729445. Приступљено 30. 3. 2017. 
  5. ^ а б Wендорф, Фред; Сцхилд, Ромуалд (11. 11. 2013). Холоцене Сеттлемент оф тхе Егyптиан Сахара: Волуме 1: Тхе Арцхаеологy оф Набта Плаyа. Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. стр. 622. ИСБН 9781461506539. Приступљено 30. 3. 2017. 
  6. ^ а б в Муллер, З.; et al. (2016). „Giraffa camelopardalis (Giraffe)”. www.iucnredlist.org. Приступљено 2. 5. 2017. 
  7. ^ а б в г д ђ Multi-locus Analyses Reveal Four Giraffe Species Instead of One: Current Biology
  8. ^ Bercovitch, Fred B.; Berry, Philip S. M.; Dagg, Anne; Deacon, Francois; Doherty, John B.; Lee, Derek E.; Mineur, Frédéric; Muller, Zoe; Ogden, Rob (20. 2. 2017). „How many species of giraffe are there?”. Current Biology (на језику: енглески). 27 (4): R136—R137. ISSN 0960-9822. PMID 28222287. doi:10.1016/j.cub.2016.12.039. 
  9. ^ а б в Pellow, R. A. (2001). „Giraffe and Okapi”. Ур.: MacDonald, D. The Encyclopedia of Mammals (2nd изд.). Oxford University Press. стр. 520–27. ISBN 978-0-7607-1969-5. 
  10. ^ „Giraffe – The Facts: Current giraffe status?”. Giraffe Conservation Foundation. Архивирано из оригинала 19. 03. 2016. г. Приступљено 21. 12. 2010. 
  11. ^ а б в г Seymour, R. (2002) The taxonomic status of the giraffe, Giraffa camelopardalis (L. 1758), PH.D Thesis
  12. ^ „Exhibits”. Al Ain Zoo. 25. 2. 2003. Архивирано из оригинала 29. 11. 2011. г. Приступљено 21. 11. 2011. 
  13. ^ „Nubian giraffe born in Al Ain zoo”. UAE Interact. Архивирано из оригинала 20. 3. 2012. г. Приступљено 21. 12. 2010. 
  14. ^ а б в г Hassanin, A.; Ropiquet, A.; Gourmand, B.-L.; Chardonnet, B.; Rigoulet, J. (2007). „Mitochondrial DNA variability in Giraffa camelopardalis: consequences for taxonomy, phylogeography and conservation of giraffes in West and central Africa”. Comptes Rendus Biologies. 330 (3): 173—83. PMID 17434121. doi:10.1016/j.crvi.2007.02.008. 
  15. ^ а б „Giraffa”. ISIS. 2010. Приступљено 4. 11. 2010. 
  16. ^ Fennessy, J. & Brenneman, R. (2010). „Giraffa camelopardalis ssp. rothschildi”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2012.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 2013-01-26. 
  17. ^ Fennessy, J.; Brown, D. (2008). „Giraffa camelopardalis ssp. peralta”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2012.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 2013-01-26. 
  18. ^ Kingdon, J. (1988). East African Mammals: An Atlas of Evolution in Africa, Volume 3, Part B: Large Mammals. University Of Chicago Press. стр. 313—37. ISBN 978-0-226-43722-4. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Severna_žirafa&oldid=27676190”