Пређи на садржај

Уједињени Арапски Емирати

Уреди везе
Координате: 24° N 54° E / 24° С; 54° И / 24; 54
С Википедије, слободне енциклопедије
Уједињени Арапски Емирати
دولة الإمارات العربية المتحدة (арапски)
Химна: Живи, домовино
(арап. عيشي بلادي [Īšiy Bilādī])
Положај Уједињених Арапских Емирата
Главни градАбу Даби
24° 28′ N 54° 22′ E / 24.467° С; 54.367° И / 24.467; 54.367
Највећи градДубаи
25° 15′ N 55° 18′ E / 25.250° С; 55.300° И / 25.250; 55.300
Службени језикарапски[1]
Владавина
Облик државесавезна уставна монархија
 — ПредседникМухамед ибн Зајед ел Нахјан
 — ПремијерМухамед ибн Рашид ел Мактум
Законодавна властСавезно врховно веће
Историја
Стварање‍
 — Протекторат Уједињеног Краљевства1820. и 1892.
 — Независност од Уједињеног Краљевства2. децембар 1971.
 — Припајање Рас ел Хајме10. фебруар 1972.
Географија
Површина‍
 — укупно83.600 km2 (114)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво‍
 — 2024.Раст 11.027.129[2] (92)
 — 2005.4.106.427
 — густина121 ст./km2 (110)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2025.
 — укупноРаст 905,23 млрд. $[3] (36)
 — по становникуРаст 81.680 $[3] (13)
БДП / номинални≈ 2025.
 — укупноРаст 548,60 млрд. $[3] (28)
 — по становникуРаст 49.550 $[3] (21)
ИХР (2023)0,940[4] (15) — веома висок
ВалутаУАЕ дирхам
 — код валутеAED
Остале информације
Временска зонаUTC +4
Интернет домен‍.ae‍
Позивни број+971

Уједињени Арапски Емирати[а] (УАЕ), односно скраћено Емирати,[б] држава је на Блиском истоку у југозападној Азији. Налази се на источном крају Арабијског полуострва. Састоји се од седам емирата. Граничи се са Оманом на истоку и северозападу, као и Саудијском Арабијом на југозападу, уз поморске границе са Катаром и Ираном у Персијском заливу, односно Оманом у Оманском заливу. Има око 10 милиона становника, од којих већину чине имигранти. Главни град је Абу Даби, а најнасељенији Дубаи.

Артефакти откривени у УАЕ, старији више од 125.000 година, показују трагове људске цивилизације. Током гвозденог доба, ово подручје је постало значајно средиште за приморску трговину. Након што је племе Азд прихватило Мухамеда као Божијег пророка, ово подручје је постало исламизовано у 7. веку, на шта су додатно утицали ратови Риде. Одређени број упада и битака догодио се дуж обале када су Португалци, под вођством Афонса де Албукерка, напали ово подручје и пореметили арапске трговинске мреже, што је изазвало пад трговине и пораст регионалних сукоба. Уговором из 1820. ова област постаје протекторат Уједињеног Краљевства, уз неколико измена из 1892. Независност је стечена 2. децембра 1971. када је шест емирата прогласило савез, након чега им се 10. фебруара 1972. придружује и Рас ел Хајма.

УАЕ се сврставају међу светске лидере по резервама нафте и природног гаса. Зајед ибн Султан ел Нахјан, владар Абу Дабија и први председник УАЕ, улагао је приходе од нафте у здравство, образовање и инфраструктуру. УАЕ имају најдиверзификованију привреду међу чланицама Савета за сарадњу арапских држава залива. У 21. веку, УАЕ су постали мање зависни од нафте и гаса, док су се економски усредсредили на туризам и бизнис. УАЕ се сматрају средњом силом. Такође су члан међународних организација као што су Уједињене нације, Арапска лига, Организација исламске сарадње, ОПЕК, Покрет несврстаних, Светска трговинска организација и БРИКС. УАЕ су такође партнер у дијалогу Шангајске организације за сарадњу.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Уједињени Арапски Емирати су добили име по седам емирата који су успоставили федерацију. Ове емирате чине: Абу Даби, Аџман, Дубаи, Рас ел Хајма, Ум ел Кајвејн, Фуџејра и Шарџа.[5]

Географија

[уреди | уреди извор]
Сателитски приказ УАЕ

Уједињени Арапски Емирати се налазе на Блиском истоку и граниче са Оманским и Персијским заливом, односно између Омана и Саудијске Арабије. Налазе се на стратешком положају јужно од Ормуског мореуза, виталне транзитне тачке за сирову нафту.[6]

Граница са Саудијском Арабијом чини 530 километара на западу, југу и југоистоку, док са Оманом има границу од 450 километара на југоистоку и североистоку. Копнена граница са Катаром износи око 19 километара на северозападу, међутим ово остаје спорна територија.[7] Након што се Уједињено Краљевство војно повукло из УАЕ током 1971. и успоставила као нова држава, УАЕ су полагали право на неколико острва која су била под окупацијом Ирана, које је Иран освојио током британске владавине, што је довело до спорова са Ираном који остају нерешени.[8] УАЕ такође оспоравају право на друга острва против суседне државе Катар.[9] Највећи емират, Абу Даби, чини 87% укупне површине УАЕ,[10] односно 67.340 квадратних километара.[11] Најмањи емират, Аџман, обухвата само 259 квадратних километара.[12]

Обала УАЕ протеже се скоро 650 километара дуж јужне обале Персијског залива, а накратко прекинута изолованим изданком Омана. Шест емирата налази се дуж Персијског залива, а седми, Фуџејра, налази се на источној обали полуострва са директним приступом Оманском заливу.[13] Већи део обале чине сланишта који се протежу 8—10 километара у унутрашњост.[14] Највећа лука је у Дубаију, мада су друге луке ископане у Абу Дабију, Шарџи и другим местима.[15] Бројна острва се налазе у Персијском заливу, а власништво над неким од њих је предмет међународних спорова и са Ираном и са Катаром. Мања острва, као и многи корални гребени и покретни пешчани спрудови, представљају претњу пловидби. Јаке плиме и повремене олује додатно компликују кретање бродова близу обале. УАЕ такође имају део обале у Оманском заливу. Полуострво Мусандам, на самом врху Арабијског полуострва поред Ормуског мореуза, и град Мадха су ексклаве Омана које одвајају УАЕ.[16]

Путеви на врху Хаџара у Рас ал Хајми

Јужно и западно од Абу Дабија, огромне, валовите пешчане дине се спајају у Руб ел Хали у саставу Саудијске Арабије.[17] Пустињско подручје Абу Дабија обухвата две важне оазе са подземним водама за стална насеља и обрађивање земљишта. Пространа оаза Лива налази се на југу близу неодређене границе са Саудијском Арабијом. Око 100 километара североисточно од Ливе налази се оаза Ел Бураими, која се протеже са обе стране границе између Абу Дабија и Омана. Језеро Захер у је вештачко језеро близу границе са Оманом, створено од пречишћене отпадне воде.[18]

Пре повлачења из ове области 1971. године, Уједињено Краљевство је дефинисало унутрашње границе између седам емирата како би спречило територијалне спорове који би могли да ометају формирање федерације. Владари емирата су прихватили британске интервенције, али у случају граничних спорова између Абу Дабија и Дубаија, као и између Дубаија и Шарџе, сукобљени захтеви нису решени све док УАЕ нису постали независни. Најкомпликованије границе биле су у на западу планине Хаџар, где је пет емирата оспорило јурисдикцију над више од десетак енклава.[19]

Биодиверзитет

[уреди | уреди извор]
Акација расте у пустињским предграђима близу Фуџејре

УАЕ садржи следеће копнене екорегионе: планинске шуме и жбуње Ел Хаџар, пустињу и полупустињу Оманског залива и ксерне шуме и жбуње у подножју Ел Хаџара.[20]

У оазама расту датуле, акације и еукалиптус. У пустињи је флора веома оскудна и састоји се од трава и трновитог грмља. Аутохтона фауна је била на ивици изумирања због интензивног лова, што је довело до програма заштите природе на острву Сир Бани Јас који је покренут током 1970-их, што је довело до опстанка арабијског орикса, једногрбе камиле и леопарда. Приобалне рибе и сисари се углавном састоје од скуше, гргеча и туне, као и ајкула и китова.[21]

Клима

[уреди | уреди извор]

Клима УАЕ је суптропско-сушна са врућим летима и топлим зимама. Категорише се као пустињска клима. Најтоплији месеци су јул и август, када просечне максималне температуре достижу изнад 45 °C на приобалној равници. У планинама Хаџар, температуре су знатно ниже, што је резултат повећане надморске висине.[22] Просечне минималне температуре у јануару и фебруару су између 10 и 14 °C.[23] Током касних летњих месеци, влажни југоисточни ветар познат као Шарки (тј. „источњак”) чини приобални регион посебно непријатним. Просечна годишња количина падавина у приобалном подручју је мања од 120 mm, али у неким планинским подручјима годишња количина падавина често достиже 350 mm. Киша у приобалном региону пада у кратким, бујичним таласима током зимских месеци, што понекад доводи до поплава у обично сувим коритима вадија.[24] Регион је склон повременим, јаким пешчаним олујама, које могу озбиљно смањити видљивост.

Дана 28. децембра 2004. први пут је забележен снег у УАЕ, односно у планинском кластеру Џебел Џаис у Рас ел Хајми.[25] Неколико година касније, било је још снега и града.[26][27] Планински кластер Џебел Џаис је претрпео снег само два пута откако је почело бележење.[28]

Историја

[уреди | уреди извор]

Антика

[уреди | уреди извор]
Тегла из 2. века п. н. е. пронађена на археолошком налазишту у Шарџи

Пронађени камени алати откривају да је област Уједињених Арапских Емирата била насељена пре око 127.000 година, а камени алат који се користио за клање животиња откривен на арапској обали указује на још старије насеље од пре 130.000 година.[29] Временом су се развиле трговачке везе са цивилизацијама у Месопотамији, Ирану и цивилизацијом долине Инда. Ове везе су се наставиле и прошириле, вероватно мотивисане трговином бакром из планина Хаџар, која је почела око 3.000. године п. н. е.[30] Сумерски извори говоре о маганској цивилизацији, која је насељавала подручја УАЕ и Омана.[31]

Постоји шест периода људског насељавања у региону пре ислама. Од 1.200. године п. н. е. до појаве ислама на истоку Арабијског полуострва, кроз три различита гвоздена доба, подручје су насељавали Ахемениди и други народи, а овде су изграђена утврђена насеља. Дошло је до екстензивне пољопривреде захваљујући развоју система за наводњавање по имену фалаџ.[32]

Ислам

[уреди | уреди извор]

Сматра се да је ширење ислама на североисточни врх Арабијског полуострва директно уследило из писма које је исламски пророк Мухамед послао владарима Омана 630. године нове ере. То је довело до тога да група владара отпутује у Медину, пређе у ислам и потом покрене успешан устанак против непопуларних Сасанида, који су у то време доминирали обалом.[33] Након Мухамедове смрти, нове исламске заједнице јужно од Персијског залива претиле су распадом, уз побуне против исламских вођа. Калиф Ебу Бекр послао је војску из престонице Медине, која је завршила поновно освајање територије (ратови Риде) битком код Дибе у којој се сматра да је изгубљено 10.000 живота. Ово је осигурало интегритет калифата и уједињење Арабијског полуострва под новонасталим Праведним калифатом.

Године 637. Џулфар (у области данашњег Рас ел Хајме) био је важна лука која је коришћена као успутна станица за исламску инвазију на Сасанидско царство.[34] Подручје оазе Ел Аин/Ел Бураими било је познато као Туам и било је важно трговачко место за камиљске руте између обале и унутрашњости Арапског царства.[35]

Најраније хришћанско налазиште у УАЕ први пут је откривено 1990-их, а то је опсежни манастирски комплекс на данашњем острву Сир Бани Јас, који датира из 7. века. Сматра се да је изграђена 600. године н. е. као несторијанска црква, а мирно је напуштена 750. године.[36] Она представља ретку физичку везу са наслеђем хришћанства, за које се сматра да се проширило полуострвом од 50. до 350. године пратећи трговачке путеве. До 5. века, Оман је имао епископа по имену Јован — последњи епископ Омана био је Етјен, 676. године нове ере.[37]

Португалска управа

[уреди | уреди извор]
Слика тврђаве Доба из периода управе Португалског царства (1620)

Сурово пустињско окружење довело је до појаве разних племена и номадских група које су преживљавале захваљујући разним економским активностима, као што су сточарство, пољопривреда и лов. Сезонска кретања ових група довела су не само до честих сукоба између група, већ и до успостављања сезонских и полусезонских насеља.[38]

Ширењем европских колонијалних царстава, португалске, британске и холандске снаге појавиле су се у области Персијског залива. До 18. века конфедерација Бани Јас била је доминантна сила у већем делу подручја данас познатог као Абу Даби,[39][40][41] док је Ел Кавасим доминирао поморском трговином. Португалци су задржали утицај над приобалним насељима, градећи тврђаве након освајања приобалних заједница у 16. веку.[42]

Јужна обала Персијског залива била је позната Британцима као „Пиратска обала”,[43][44] јер су бродови федерације Ел Кавасим пресретали бродове под британском заставом од 17. до 19. века.[45] Оптужбу за пиратерију оспоравају савремени емираћански историчари, укључујући и садашњег владара Шарџе, шеика Султана Ал Касимија, у његовој књизи Мит о арапској пиратерији у Заливу (1986).[46]

Слика која приказује паљење приобалног града и луке Рас ел Хајме током борби у Персијском заливу (1809)

Британске експедиције за заштиту својих индијских трговачких путева довеле су до борби против Рас ел Хајме и других лука дуж обале. Британска империја и бројни локални владари потписали су поморско примирје. Још један споразум је потписан 1843. године, а 1853. договорено је Вечно поморско примирје. Овоме су додати „Ексклузивни споразуми”, потписани 1892. године, којима су ове области постале британски протекторат.[47]

Према споразуму из 1892. шеици су се сложили да не продају ниједну територију осим Британцима и да не ступају у односе ни са једном страном владом осим са Британцима без њиховог пристанка. Заузврат, Британци су обећали да ће заштитити њихову обалу од сваке агресије са мора и да ће помоћи у случају копненог напада. Међутим, британска забрана трговине робљем значила је да су неки шеици и трговци изгубили важан извор прихода.[48]

Британска управа и откриће нафте

[уреди | уреди извор]
Тврђава Даја на врху брда

Током 19. и почетком 20. века, индустрија бисера је цветала, обезбеђујући и приход и запослење људима Персијског залива.[49] Први светски рат је имао тежак утицај на индустрију, док је економска депресија крајем 1920-их и почетком 1930-их, заједно са проналаском култивисаних бисера, уништила трговину. Трговина је потпуно уништена почетком Другог светског рата, када је новонезависна влада Индије увела високе порезе на увезене бисере. Пад продаје бисера довео до екстремних економских тешкоћа.[50]

Британци су основали Канцеларију за развој која је помогла у неким мањим пројектима у емиратима. Седам шеика емирата је потом одлучило да формира Савет за координацију питања између себе. Године 1952. формирали су Савет држава споразума.[51] Савет је распуштен након што су формирани Уједињени Арапски Емирати.[52] Племенска природа друштва и недостатак дефинисаних граница између емирата често су доводили до спорова, који су се решавали или посредовањем или, ређе, силом. Извиђачи Омана били су мала војна снага коју су Британци користили за одржавање мира.

У међувремену, истраживање нафте је било отежано територијалним споровима. Године 1955. Уједињено Краљевство је заступало Абу Даби и Оман у њиховом спору са Саудијском Арабијом око оазе Бураими.[53] Споразум из 1974. између Абу Дабија и Саудијске Арабије изгледао је као да је решио гранични спор између, али није ратификован.[54] Граница УАЕ са Оманом је ратификована 2008.[55]

Независност

[уреди | уреди извор]
Историјска фотографија која приказује прво подизање заставе УАЕ у Дубаију 2. децембра 1971.

До 1966. године постало је јасно да британска влада више не може себи да приушти да управља и штити области које су данас познате као Уједињени Арапски Емирати. Британски посланици су расправљали о спремности Краљевске ратне морнарице да их брани. Дана 24. јануара 1968. британски премијер Харолд Вилсон објавио је одлуку Владе, коју је у марту 1971. потврдио премијер Едвард Хит, да оконча уговорне односе са седам шеикдома. Неколико дана након објаве, владар Абу Дабија, шеик Зајед ибн Султан ел Нахјан, плашећи се рањивости, покушао је да убеди Британце да поштују уговоре о заштити нудећи да плате пуне трошкове држања британских оружаних снага у Емиратима. Британска конзервативна Влада је одбила понуду.[56] Након што је посланик Лабуриста Горонви Робертс обавестио шеика Заједа о вестима о британском повлачењу, девет шеикхома Персијског залива покушало је да формира унију арапских емирата, али до средине 1971. још увек нису могли да се договоре о условима уније иако је британски уговорни однос требало да истекне у децембру те године.[57]

Првобитно замишљени као делови предложене Федерације Арапских Емирата — Бахреин је постао независан у августу, а Катар у септембру 1971. Када је британски споразум истекао 1. децембра 1971. године, оба емирата су постала потпуно независна.[58] Дана 2. децембра 1971. шест емирата (Абу Даби, Аџман, Дубаи, Ум ел Кајвејн, Фуџејра и Шарџа) сложило се да уђе у савез под називом Уједињени Арапски Емирати. Рас ел Хајма се придружио касније, односно 10. јануара 1972.[59][60] У фебруару 1972. основан је Федерални национални савет (ФНС), консултативно тело од 40 чланова које је именовало седам владара. УАЕ су се придружили Арапској лиги 6. децембра 1971. и Уједињеним нацијама 9. децембра.[61] Били су један од оснивача Савета за сарадњу арапских држава залива у мају 1981. године, а Абу Даби је био домаћин првог самита.

Демографија

[уреди | уреди извор]
Пирамидални приказ мушког и женског становништва УАЕ, уз велику доминацију мушкараца

Према процени Светске банке из 2020. у Уједињеним Арапским Емиратима је живело 9.890.400 становника. Имигранти су чинили 88,52% укупног броја становника, док су Емираћани чинили преосталих 11,48%.[62] Ова јединствена неравнотежа је последица изузетно високе стопе миграције становништва, која представља највишу на свету.[63] Држављанство УАЕ је веома тешко стећи осим по сродству, а додељује се само под веома посебним околностима.[64]

УАЕ су етнички разноврсна држава. Пет најбројнијих етничких група чине Индијци (25%), Пакистанци (12%), Емираћани (9%), Бангладешани (7%) и Филипинци (5%).[65] Имигранти из Европе, Аустралије и Северне Америке чине око 100.000 становника.[66][67][68] Остатак становништва је из других арапских држава.[69][70] Захваљујући блиској сарадњи влада УАЕ и Србије, процењује се да више од 15.000 Срба живи у УАЕ.[71]

Око 88% становништва Уједињених Арапских Емирата је урбано.[72] Просечан животни век је био око 76,7 година, што је више него у било којој другој арапској држави.[73][74] Односом полова од 2,2 мушкарца по жени и 2,75 према 1 за старосну групу од 15 до 65 година, неравнотежа полова у УАЕ је друга највећа на свету, после Катара.[75]

Највећи градови

[уреди | уреди извор]
 
Највећи градови у Уједињеним Арапским Емиратима
Извор: Процена становништва из 2023.
№ Град Емират Популација
Дубаи
Дубаи
Абу Даби
Абу Даби 		1. Дубаи Дубаи 3.564.931 Шарџа
Шарџа
Ел Аин
Ел Аин
2. Абу Даби Абу Даби 1.807.000
3. Шарџа Шарџа 1.405.000
4. Ел Аин Абу Даби 846.747
5. Аџман Аџман 490.035
6. Рас ел Хајма Рас ел Хајма 191.753
7. Фуџејра Фуџејра 118.933
8. Ум ел Кајвејн Ум ел Кајвејн 59.098
9. Хор Факан Шарџа 53.000
10. Калба Шарџа 51.000

Језици

[уреди | уреди извор]

Модерни стандардни арапски језик је службени језик Уједињених Арапских Емирата. Међутим, енглески језик је најраспрострањенији, поготово због великог броја имиграната и пређашње владавине Уједињеног Краљевства над територијом УАЕ.[76] Емираћански арапски, варијација заливског арапског, изворни је језик становника Емирата.[77]

Религија

[уреди | уреди извор]
Џамија у Дубаију

Ислам је најраспрострањенија и службена религија Уједињених Арапских Емирата. Влада следи политику толеранције према другим религијама и ретко се меша у верске активности немуслимана.[78]

У Уједињеним Арапским Емиратима има више сунитских него шиитских муслимана.[79] Око 85% становништва Емирата су сунитски муслимани, при чему већина њих следи маликијски мезхеб.[80][81] Велика већина преосталих 15% су шиитски муслимани, који су концентрисани у Дубаију и Шарџи. Иако нема званичне статистике о расподели сунитских и шиитских муслимана међу становницима који нису држављани, медијске процене сугеришу да је мање од 20% муслиманског становништва који нису држављани шиитског ислама. Велика џамија Шеика Заједа у Абу Дабију је највећа џамија у УАЕ и главна туристичка атракција. Ибадизам је распрострањен међу Оманцима у УАЕ, док постоје и суфисти.[82]

Према попису из 2005. хришћани чине 9% укупног становништва Уједињених Арапских Емирата, док процене из 2010. указују на бројку од 12,6%.[83] Католици и протестанти чине значајан део хришћанске мањине. УАЕ је 2023. имала више од 52 цркве.[84] Многи хришћани у Уједињеним Арапским Емиратима су азијског, афричког и европског порекла, заједно са другим блискоисточним земљама попут Либана, Сирије и Египта.[85]

У Уједињеним Арапским Емиратима постоји мала јеврејска заједница. Пре 2023. у Дубаију је постојала само једна позната синагога, која је отворена од 2008. и која такође дочекује посетиоце.[86] Још једна синагога завршена је 2023. као део комплекса куће породице Абрахам у Абу Дабију. Од 2019. процењује се да у УАЕ живи и слободно практикује веру око 150 породица, односно 3.000 Јевреја.[87]

Јужноазијци у Уједињеним Арапским Емиратима чине највећу етничку групу.[88] Процењује се да у УАЕ живи преко 2 милиона индијских миграната (углавном из јужних држава Индије као што су Керала, Андра Прадеш и Тамил Наду).[89] Тренутно у УАЕ постоје три хиндуистичка храма. У Уједињеним Арапским Емиратима постоје и друге религије, као што су џаинизам, сикхизам, будизам, јудаизам, бахаизам и друзи.

Политика

[уреди | уреди извор]
Мухамед ибн Зајед ел Нахјан
председник од 2022.
Мухамед ибн Рашид ел Мактум
премијер и
потпредседник од 2006.

Уједињени Арапски Емирати су савезна уставна монархија, коју чини седам емирата којима управљају шеици. Државом управља Савезно врховно веће које чине владајући шеици свих седам емирата. Све одговорности које нису додељене савезној влади резервисане су за појединачне емирате.[90] Проценат прихода из сваког емирата додељује се буџету УАЕ.[91]

УАЕ користе титулу шеика уместо емира да би означили владаре појединачних емирата. Титула се користи због система управљања, у складу са културом арапских племена, где шеик значи вођа, старешина или племенски поглавар који учествује у заједничком доношењу одлука са својим следбеницима. Председника и потпредседника бира Савезно врховно веће. Поглавар династије Ел Нахјан из Абу Дабија обавља председничку функцију, а поглавар династије Ел Мактум из Дубаија има премијерску функцију. Сви премијери осим једног су истовремено служили и као потпредседници.[92][93]

Савезна влада се састоји од три гране власти:[94]

  • Законодавна
  • Извршна
  • Судска

Спољни послови

[уреди | уреди извор]
Председник УАЕ Мухамед ибн Зајед на БРИКС самиту у Казању, октобар 2024.

Уједињени Арапски Емирати имају јаке дипломатске и трговинске односе са већином држава Уједињених нација. Играју значајну улогу у оквиру организације ОПЕК и један су од оснивача Савета за сарадњу арапских држава залива. УАЕ су члан Уједињених нација и неколико њених специјализованих агенција (ОМЦВ, МОР, СПС, СЗО и СОИС). Такође је чланица и других међународних организација, као што су Светска банка, ММФ, Арапска лига, Организација исламске сарадње и Покрет несврстаних. Такође, имају статус посматрача у Међународној организацији франкофоније. Већина држава има дипломатске мисије у главном граду Абу Дабију, а већина конзулата се налази у највећем граду УАЕ — Дубаију.[95][96]

Спољни односи Емирата су у великој мери мотивисани идентитетом и односима са арапским светом.[97] Уједињени Арапски Емирати имају јаке везе са Бахреином,[98] Кином,[99] Египтом,[100] Француском,[101] Индијом,[102] Јорданом,[103] Пакистаном,[104] Русијом,[105] Саудијском Арабијом,[106] као и Сједињеним Америчким Државама.[107]

Војска

[уреди | уреди извор]
Корвета класе Бајнунах Морнарице УАЕ
F-16 Дезерт фалкон Ратног ваздухопловства УАЕ

Оружане снаге Уједињених Арапских Емирата састоје се од 44.000 активних војника, 46 бродова у морнарици, 386 авиона у ваздухопловству и 12.000 војника у председничкој гарди. Године 2022. УАЕ су потрошили 20,4 милијарде америчких долара на одбрану, што је 4% БДП-а. Сматра се да УАЕ имају најспособнију војску међу државама Персијског залива.[108]

Иако у почетку малобројне, Оружане снаге УАЕ су значајно порасле током година и тренутно су опремљене неким од најмодернијих система наоружања, купљеним од разних западних војно напредних земаља, углавном Француске, САД и Уједињеног Краљевства. Француска и САД су одиграле стратешки најзначајније улоге са споразумима о одбрамбеној сарадњи и снабдевањем војним материјалом.[109]

УАЕ су од 2014. године увели војну обавезу за мушкарце у трајању од 16 месеци како би проширили своје резервне снаге.[110] Највећи губитак живота у историји војске УАЕ догодио се у петак, 4. септембра 2015. године, када је 52 војника убијено у области Мариба у средишњем Јемену ракетом Точка која је циљала складиште оружја и изазвала велику експлозију.[111]

Административна подела

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Емирати Уједињених Арапских Емирата
Рас ел ХајмаФуџејраФуџејраРас ел ХајмаУм ел КајвејнАџманШарџаДубаиДубаиШарџаШарџаАбу Даби

Уједињени Арапски Емирати се састоје од седам емирата, које чине: Абу Даби, Аџман, Дубаи, Рас ел Хајма, Ум ел Кајвејн, Фуџејра и Шарџа. Емират Дубаи је најнасељенији са 35,6% становништва УАЕ. Емират Абу Даби има 31,2%, што значи да преко две трећине становништва УАЕ живи или у Абу Дабију или у Дубаију.[112]

Привреда

[уреди | уреди извор]
Бурџ Халифа, највиша грађевина коју је човек направио на свету, налази се у Дубаију

Уједињени Арапски Емирати су једна од најбогатијих држава на свету, уз један од највећих БДП-а по глави становника. Економски раст је био импресиван и стабилан током целе историје УАЕ, са кратким периодима рецесија, нпр. током светске финансијске кризе 2008/09. Између 2000. и 2018. просечан реални раст бруто домаћег производа (БДП) био је близу 4%.[113] Друга је највећа економија у Заливском савету (после Саудијске Арабије).[114] Од стицања независности 1971. економија УАЕ је порасла скоро 231 пут. Уз подршку великих резерви нафте и добрих инвестиција, УАЕ су доживели повећање свог реалног БДП-а за више од три пута у последње четири деценије. Тренутно, УАЕ је међу најбогатијим земљама на свету, са БДП-ом по глави становника скоро 80% већим од просека Организације за економску сарадњу и развој.[113]

Међународни финансијски центар Дубаи
Светски трговински центар Абу Даби

Уз економски раст, порастао је и укупан број становника са око 550.000 (1975) на близу 10 милиона (2018). Овај раст је углавном последица прилива страних радника у УАЕ, што национално становништво чини мањином. УАЕ имају јединствен систем тржишта рада, у којем је боравак у УАЕ условљен строгим визним правилима. Овај систем је велика предност у погледу макроекономске стабилности, јер се понуда радне снаге брзо прилагођава потражњи током економских пословних циклуса. Ово омогућава Влади да одржи незапосленост у земљи на веома ниском нивоу, мањем од 3%, а такође јој даје више слободе у погледу макроекономских политика.[113]

Између 2014. и 2018. сектори смештаја и хране, образовања, информисања и комуникација, уметности и рекреације и некретнина остварили су огромне резултате у погледу раста, док су грађевински, логистички, професионалне услуге, јавни сектор и сектор нафте и гаса остварили слабије резултате.[113]

Туризам

[уреди | уреди извор]
Палма Џумејра у Дубаију
Тржни центар у Дубаију

Туризам представља сектор раста за читаву привреду УАЕ. Дубаи је водећа туристичка дестинација на Блиском истоку. Према годишњем индексу глобалних дестинација градова компаније MasterCard, Дубаи је пета најпопуларнија туристичка дестинација на свету.[115] Дубаи држи до 66% удела у туристичкој економији УАЕ, Абу Даби има 16%, а Шарџа 10%. Дубаи је током 2013. године посетио 10 милиона туриста.

УАЕ имају најнапреднију и најразвијенију инфраструктуру у региону.[116] Од 1980-их, УАЕ троше милијарде долара на инфраструктуру. Ови развоји су посебно приметни у већим емиратима, као што су Абу Даби и Дубаи. Северни емирати брзо прате тај пример, пружајући велике подстицаје инвеститорима за стамбене и пословне некретнине.[117][118]

Трошкови туризма у УАЕ за 2019. годину чинили су 118,6% укупних трошкова туризма. Од 6. јануара 2020. туристичке визе за Уједињене Арапске Емирате важе пет година.[119] Пројектовано је да ће туристичка индустрија допринети БДП-у УАЕ са око 280,6 милијарди УАЕ дирхама до 2028.

Саобраћај

[уреди | уреди извор]
Е 311, главни аутопут у УАЕ

Године 2014. аеродром Дубаи постао је најпрометнији аеродром на свету по међународном путничком саобраћају, претекавши аеродром Лондон-Хитроу.[120] Аеродром Абу Даби је други по величини аеродром у УАЕ. Због најављеног проширења аеродрома Ел Мактум од 28. априла 2024. године, аеродром Дубаи биће затворен када се заврши проширење аеродрома Ел Мактум.[121]

Абу Даби, Дубаи, Шарџа, Аџман, Ум ел Кајвејн и Рас ел Хајма повезани су аутопутем Е11, који је најдужи пут у УАЕ. У Дубаију, поред метроа, одређене делове града повезују трамвај и монорејл. Постоји и мрежа аутобуса, таксија, абра (традиционални чамац) и водених таксија којом управља РТА. Т1, двоспратни трамвајски систем у центру Дубаија, био је у функцији од 2015. до 2019.[122]

Емирати су историјски били део Пута свиле који се протеже од обале Кине на југ преко јужног врха Индије до Момбасе, одатле кроз Црвено море преко Суецког канала до Средоземног мора, па одатле до Јадранског мора и Трста са железничким везама са средњом и источном Европом.[123][124]

Телекомуникације

[уреди | уреди извор]

У Уједињеним Арапским Емиратима послују два телекомуникациона оператора: e& и du. e& је имао монопол све док није покренуо мобилне услуге у фебруару 2007.[125] Очекивало се да ће број интернет претплатника порасти са 0,904 милиона (2007) на 2,66 милиона (2012).[126] Регулатор, Телекомуникациона регулаторна агенција, налаже филтрирање веб-сајтова због верског, политичког и сексуалног садржаја.[127]

5G бежичне услуге су инсталиране широм земље 2019. године кроз партнерство са компанијом Huawei.[128]

Култура

[уреди | уреди извор]
Острва Палма у Дубаију

Култура Уједињених Арапских Емирата је увелико инспирисана арапском културом, као и под утицајем култура Ирана, Индије и источне Африке. Исламска и персијска архитектура су део препознатљивости УАЕ.[129] На пример, препознатљиви ветрохват који се налази на врху традиционалних емираћанских зграда, барџил, постао је препознатљиви знак емираћанске архитектуре и приписује се арапском утицају.[130] Овај утицај потиче и од трговаца који су побегли од пореског режима у Персији почетком 19. века и од емираћанског власништва над лукама на арапској обали.[131]

Уједињени Арапски Емирати имају разнолико друштво.[132] Економија Дубаија више зависи од међународне трговине и туризма, а и отворенија је за посетиоце, док је друштво Абу Дабија више за локалце јер је градска економија фокусирана на вађење фосилних горива.[133]

Велике празнике у УАЕ чине Рамазански бајрам, који означава крај Рамазана, као и Дан националности (2. децембар), који обележава оснивање Уједињених Арапских Емирата.[134] Мушкарци у УАЕ су познати по ношењу тхавба, односно беле тунике до чланака исткану од вуне или памука, а жене по ношењу абаје, односно црне одеће која покрива већину делова тела.[135]

Медији

[уреди | уреди извор]
Дубаи медија сити је дом разноврсних новинских и технолошких предузећа

Уједињени Арапски Емирати су дом неколико панарапских медијских кућа, међу којима су MBC Group и Orbit Showtime Network. Године 2007. Мухамед ибн Рашид ел Мактум је Декретом забранио кривично гоњење или притварање новинара због њиховог рада.[136] Истовремено, УАЕ су забранили ширење онлајн материјала који може угрозити „јавни ред” и изриче затворске казне онима који „ругају или штете” угледу државе и „показују презир” према религији.[137]

Нови медији, као што су Facebook, Twitter, YouTube и Instagram, широко се користе у УАЕ од стране владиних тела, али и од стране јавности.[138] Влада УАЕ користи званичне налоге на друштвеним мрежама како би комуницирала са јавношћу и чула њихове потребе.[138]

Последњих година дошло је до значајног пораста коришћења дигиталних медија у УАЕ, вођен широко распрострањеном употребом платформи као што су Snapchat и TikTok међу млађом популацијом. Инфлуенсери на овим платформама играју значајну улогу у обликовању трендова и промоцији различитих производа и услуга.[139] Влада је такође спровела дигиталне иницијативе за унапређење услуга е-управе и промоцију концепата паметних градова, додатно показивајући посвећеност УАЕ технолошком напретку.[139][140]

Кухиња

[уреди | уреди извор]
Арапска кафа са локмом, традиционалним слаткишем

Традиционална храна Емирата одувек је била пиринач, риба и месо. Становници Уједињених Арапских Емирата користе већину своје хране из других држава западне и јужне Азије, међу којима су Иран, Саудијска Арабија, Оман, Пакистан и Индија. Морски плодови су вековима били главни ослонац емиратске исхране. Месо и пиринач су друге основне намирнице, а јагњетина и овчетина се користе више од козјег и говеђег меса. Популарна пића су кафа и чај, који се могу допунити кардамоном или шафраном како би им се дао препознатљив укус.[141]

Популарна јела Уједињених Арапских Емирата чине трид, мачбус, кубис, кхамир и чабаб, између осталог, док је локма познати десерт.[142]

Под утицајем западне културе, брза храна је постала веома популарна међу младима, до те мере да су спроведене кампање које указују на опасности претераног конзумирања брзе хране.[143] Алкохол је дозвољен само у хотелским ресторанима и баровима. Свим ноћним клубовима је дозвољена продаја алкохола. Одређени супермаркети могу продавати алкохол, али се ови производи продају у посебним одељцима. Слично томе, свињетина, која је харам (није дозвољена муслиманима), продаје се у посебним одељцима у свим већим супермаркетима. Иако се алкохол може конзумирати, незаконито је бити пијан у јавности или возити моторно возило са било каквим трагом алкохола у крви.[144]

Спорт

[уреди | уреди извор]
Мото-стаза Јас Марина у Абу Дабију

Формула 1 је нарочито популарна у Уједињеним Арапским Емиратима, а Велика награда Абу Дабија се сваке године одржава на стази Јас Марина на острву Јас у Абу Дабију. Трка се одржава увече и била је прва Гран При трка која је почела по дану, а завршила се ноћу. Остали популарни спортови су трке камила, соколарство, јахање и тенис.[145] Дубаи је такође дом два велика терена за голф: голф-клуб Дубаи и голф-клуб Емирати.

Поред аспекта слободног времена, спорт може играти важну улогу у обликовању националног идентитета. Соколарство, на пример, функционише као национални симбол од свог настанка 1971.[146] Поред распрострањености соколарства, УАЕ су играли формативну улогу на међународном нивоу у координацији Унесковог признања соколарства као нематеријалног културног наслеђа.[147]

Стадион Шеик Зајед у Абу Дабију

Фудбал је популаран спорт у УАЕ. Најпознатији клубови су Ел Наср, Ел Аин, Ел Васл, Шарџа, Ел Вахда и Шабаб ел Ахли, који уживају репутацију дугогодишњих регионалних шампиона. Фудбалски савез Уједињених Арапских Емирата основан је 1971. и од тада је посветио време и труд промоцији игре, организовању омладинских програма и побољшању способности. Репрезентација УАЕ се први пут квалификовала на Светско првенство у фудбалу током 1990. које је одржано у Италији.[148]

Крикет је један од најпопуларнијих спортова у УАЕ, углавном због емиграната из држава Јужноазијске асоцијације за регионалну сарадњу, као и Уједињеног Краљевства и Аустралије. Седиште Међународног савета за крикет налази се у Дубаију од 2005. У УАЕ постоји низ међународних објеката за крикет, који се често користе за међународне турнире.[149]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ арап. دولة الإمارات العربية المتحدة [Dawlat al-ʾImārāt al-ʿArabīyyah al-Muttaḥidah]
  2. ^ арап. الإمارات [al-ʾImārāt]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Fact sheet”. United Arab Emirates. U.ae. Архивирано из оригинала 18. 11. 2023. г. Приступљено 31. 8. 2020. 
  2. ^ „Statistics by Subject - Population”. Federal Competitiveness and Statistics Centre. Архивирано из оригинала 4. 12. 2023. г. Приступљено 2023-11-02. 
  3. ^ а б в г „World Economic Outlook Databases” (на језику: енглески). 
  4. ^ „Human Development Report 2025” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 6. 5. 2025. Архивирано (PDF) из оригинала 6. 5. 2025. г. Приступљено 6. 5. 2025. 
  5. ^ „The World Factbook — Central Intelligence Agency”. www.cia.gov (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 1. 2018. г. Приступљено 21. 7. 2025. 
  6. ^ „UAE Oil and Gas”. UAE Ministry of Finance and Industry. 19. 6. 1999. Архивирано из оригинала 5. 7. 2008. г. 
  7. ^ „Saudi-UAE Disputes”. Arabmediawatch.com. 21. 8. 1974. Архивирано из оригинала 8. 4. 2010. г. 
  8. ^ „UAE official calls for international action to end "Iranian occupation" of disputed islands”. Middle East Institute (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 7. 2021. г. Приступљено 27. 7. 2021. 
  9. ^ „UAE Disputes, International UAE Disputes, UAE Boundary Dispute, UAE National Disputes, UAE Emirate Disputes, Claims Three Islands, Abu Musa Island, Greater & Lesser Tumb, The History of Islands, Human Resources UAE, Arab Emirates.”. www.uaeprison.com. Архивирано из оригинала 4. 8. 2009. г. Приступљено 25. 6. 2018. 
  10. ^ Oxford Business Group (2016). The Report: Abu Dhabi 2015. Oxford Business Group. стр. 17. ISBN 978-1-910068-25-0. 
  11. ^ Brinkmann, Robert; Garren, Sandra J. (2018). The Palgrave Handbook of Sustainability: Case Studies and Practical Solutions. Springer. стр. 806. ISBN 978-3-319-71389-2. 
  12. ^ D'Avanzo, Carolyn (2008). Mosby's Pocket Guide to Cultural Health Assessment. Elsevier Health Sciences. стр. 751. ISBN 978-0-323-08604-2. 
  13. ^ The Middle East and North Africa 2004. Taylor Francis: Psychology Press. 2003. стр. 1175. ISBN 1-85743-184-7. 
  14. ^ Schulz, Stephan; Horovitz, Marcel; Rausch, Randolf; Michelsen, Nils; Mallast, Ulf; Köhne, Maximilian; Siebert, Christian; Schüth, Christoph; Al-Saud, Mohammed; Merz, Ralf (1. 12. 2015). „Groundwater evaporation from salt pans: Examples from the eastern Arabian Peninsula”. Journal of Hydrology (на језику: енглески). 531: 792—801. Bibcode:2015JHyd..531..792S. ISSN 0022-1694. doi:10.1016/j.jhydrol.2015.10.048 Слободан приступ. 
  15. ^ „Top 5 Ports in United Arab Emirates”. iContainers (на језику: енглески). 4. 4. 2020. Архивирано из оригинала 17. 8. 2021. г. Приступљено 17. 8. 2021. 
  16. ^ Lancaster, William; Lancaster, Fidelity (2011). Honour is in Contentment: Life Before Oil in Ras Al-Khaimah (UAE) and Some Neighbouring Regions (на језику: енглески). Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-022339-2. Архивирано из оригинала 6. 11. 2023. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  17. ^ „Empty Quarter”. earthobservatory.nasa.gov (на језику: енглески). 31. 8. 2008. Архивирано из оригинала 6. 9. 2021. г. Приступљено 6. 9. 2021. 
  18. ^ „The accidental lake: Birdwatcher's oasis or ecological disaster?”. CNN. 14. 3. 2013. Архивирано из оригинала 18. 5. 2013. г. Приступљено 6. 8. 2013. 
  19. ^ Lancaster, Fidelity; Lancaster, William (2011). Honour is in Contentment: Life Before Oil in Ras Al-Khaimah (UAE) and Some Neighbouring Regions. Berlin, New York: Walter de Gruyter. стр. 3—598. ISBN 978-3-1102-2339-2. Архивирано из оригинала 2021-01-04. г. Приступљено 2019-01-17. 
  20. ^ Dinerstein, Eric; et al. (2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. ISSN 0006-3568. PMC 5451287 Слободан приступ. PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014 Слободан приступ. 
  21. ^ Dubey, J.P.; Pas, An; Rajendran, C.; Kwok, O.C.H.; Ferreira, L.R.; Martins, J.; Hebel, C.; Hammer, S.; Su, C. (2010-09-20). „Toxoplasmosis in Sand cats (Felis margarita) and other animals in the Breeding Centre for Endangered Arabian Wildlife in the United Arab Emirates and Al Wabra Wildlife Preservation, the State of Qatar”. Veterinary Parasitology (на језику: енглески). 172 (3–4): 195—203. ISSN 0304-4017. PMC 7116901 Слободан приступ. PMID 20570441. doi:10.1016/j.vetpar.2010.05.013. 
  22. ^ „UAE Climate”. Manmm.net. Архивирано из оригинала 12. 1. 2016. г. 
  23. ^ „Weather in Abu Dhabi”. Abudhabi.ms. 8. 3. 2007. Архивирано из оригинала 29. 4. 2009. г. 
  24. ^ „In Pictures | Flooding in the UAE”. BBC News. 15. 1. 2008. Архивирано из оригинала 29. 9. 2009. г. Приступљено 24. 6. 2009. 
  25. ^ Middle East | Cold snap brings Gulf rare snow Архивирано 7 фебруар 2015 на сајту Wayback Machine. BBC News (30 December 2004). Retrieved 10 October 2015.
  26. ^ Global warming or wonder! Hail the snow in Abu Dhabi : World, News – India Today Архивирано 7 фебруар 2015 на сајту Wayback Machine. Indiatoday.intoday.in. Retrieved 10 October 2015.
  27. ^ Middle East snow, extreme heatwaves and UAE fog: what's going on with the weather? | The National Архивирано 7 фебруар 2015 на сајту Wayback Machine. Thenational.ae (29 January 2013). Retrieved 10 October 2015.
  28. ^ Nazzal, Gando (24. 1. 2009). „Heavy snowfall on Ras Al Khaimah's Jebel Jais mountain cluster”. Gulf News. Архивирано из оригинала 24. 1. 2012. г. Приступљено 1. 1. 2012. 
  29. ^ Pennington, Roberta (5. 2. 2014). „UAE archaeologist discovers the Swiss Army knife from 130,000 years ago”. The National. Архивирано из оригинала 27. 12. 2016. г. Приступљено 19. 2. 2017. 
  30. ^ „Abu Dhabi Islands Archaeological Survey (ADIAS)”. Adias-uae.com. Архивирано из оригинала 2. 3. 2021. г. Приступљено 12. 2. 2016. 
  31. ^ Woolley, Leonard (1963). The Early History of Civilisation. UNESCO. стр. 611. 
  32. ^ Remini, B.; Kechard, R.; Achour, B. (2014-12-01). „THE COLLECTING OF GROUNDWATER BY THE QANATS: A MILLENNIUM TECHNIQUE DECAYING.”. Larhyss Journal (20): 259—277. 
  33. ^ Heard-Bey (1996), стр. 127.
  34. ^ Ibrahim Abed; Peter Hellyer (2001). United Arab Emirates, a New Perspective. Trident Press. стр. 83—84. ISBN 978-1-900724-47-0. 
  35. ^ Heard-Bey (1996), стр. 22–23.
  36. ^ Thomas, Jen (12. 12. 2012). „Ancient secrets of Sir Bani Yas unveiled”. The National. Архивирано из оригинала 22. 12. 2015. г. 
  37. ^ Hawley, Donald (1971). The Trucial States. UK: Allen & Unwin. стр. 48—51. ISBN 978-0-04-953005-8. 
  38. ^ Lorimer, John (1908). The Gazetteer of the Persian Gulf, Oman and Central Arabia. Bombay: Government of India. стр. 1432—1436. 
  39. ^ Heard-Bey (1996), стр. 43.
  40. ^ Al Gumma, Kashf (1874). „Annals of Oman from Early times to the year 1728 AD”. Journal of the Asiatic Society of Bengal. 
  41. ^ Ibn Ruzaiq (1871). History of the Imams and Sayids of Oman. Превод: GP Badger. London. 
  42. ^ Heard-Bey (1996), стр. 282.
  43. ^ Baker, Randall (1979). King Husain and the Kingdom of Hejaz. Great Britain: The Oleander Press. 
  44. ^ Biral, Bilal Emre (2009). The British Threat to the Ottoman Presence in the Persian Gulf during the Era of Abdülhamid II and the Responses toward it. Ankara: Middle East Technical University. CiteSeerX 10.1.1.633.1663 Слободан приступ. 
  45. ^ „The UAE is the old Pirate Coast. Not much has changed.”. Wayne Madsen Report. 3. 11. 2008. Архивирано из оригинала 8. 12. 2011. г. Приступљено 23. 6. 2009. 
  46. ^ Al Qasimi, Sultan (1986). The Myth of Arab Piracy in the Gulf. UK: Croom Helm. ISBN 978-0-7099-2106-6. 
  47. ^ „British Era”. National Archives of the United Arab Emirates. Архивирано из оригинала 18. 7. 2018. г. 
  48. ^ United Arab Emirates – The Economy Архивирано 14 децембар 2010 на сајту Wayback Machine. Library of Congress Country Studies. Retrieved 14 July 2013.
  49. ^ Carter, Robert (2005). „The History and Prehistory of Pearling in the Persian Gulf”. Journal of the Economic and Social History of the Orient. 48 (2): 139—209. ISSN 0022-4995. JSTOR 25165089. doi:10.1163/1568520054127149. 
  50. ^ „UAE History & Traditions: Pearls & pearling”. UAEinteract. Архивирано из оригинала 6. 2. 2016. г. 
  51. ^ „Al Khaleej News Paper”. Архивирано из оригинала 3. 8. 2008. г. 
  52. ^ „Trucial States Council until 1971 (United Arab Emirates)”. Flags of the World. Архивирано из оригинала 29. 4. 2011. г. 
  53. ^ „United Arab Emirates (06/07)”. US Department of State. Архивирано из оригинала 6. 6. 2002. г. Приступљено 12. 2. 2016. 
  54. ^ Gray, Matthew (2014). Global Security Watch – Saudi Arabia. Santa Barbara: ABC-CLIO. стр. 99. ISBN 978-0-313-38699-2. 
  55. ^ „Historic UAE-Oman accord involves 272 km of border”. Gulf News. 22. 7. 2008. Архивирано из оригинала 29. 11. 2014. г. Приступљено 19. 2. 2017. 
  56. ^ Gornall, Jonathan (2. 12. 2011). „Sun sets on British Empire as UAE raises its flag”. The National. Abu Dhabi. Архивирано из оригинала 29. 6. 2017. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  57. ^ „History the United Arab Emirates (UAE) – TEN Guide”. Guide.theemiratesnetwork.com. 11. 2. 1972. Архивирано из оригинала 8. 6. 2009. г. Приступљено 23. 6. 2009. 
  58. ^ „Bahrain – Independence”. Country-data.com. Архивирано из оригинала 26. 2. 2009. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  59. ^ Smith, Simon C. (2004). Britain's Revival and Fall in the Gulf: Kuwait, Bahrain, Qatar, and the Trucial States, 1950–71. Routledge. стр. 64. ISBN 978-0-415-33192-0. 
  60. ^ „Trucial Oman or Trucial States – Origin of Trucial Oman or Trucial States | Encyclopedia.com: Oxford Dictionary of World Place Names”. Encyclopedia.com. Архивирано из оригинала 19. 11. 2011. г. 
  61. ^ De Butts, Freddie (1995). Now the Dust Has Settled. Tabb House. стр. 228. ISBN 978-1-873951-13-2. 
  62. ^ „UAE Population Statistics”. Архивирано из оригинала 4. 10. 2021. г. Приступљено 4. 10. 2021. 
  63. ^ „Net migration rate”. Cia.gov. Архивирано из оригинала 8. 3. 2016. г. Приступљено 9. 3. 2010. 
  64. ^ „UAE nationality”. u.ae. Архивирано из оригинала 24. 5. 2021. г. Приступљено 10. 12. 2020. 
  65. ^ „Indians, Pakistanis make up 37% of Dubai, Sharjah, Ajman population”. gulfnews.com. 6. 8. 2015. Архивирано из оригинала 29. 7. 2018. г. Приступљено 7. 8. 2015. 
  66. ^ Sambidge, Andy (7. 10. 2009). „UAE population hits 6 m, Emiratis make up 16.5%”. Arabian Business. ArabianBusiness.com. Архивирано из оригинала 14. 11. 2017. г. Приступљено 1. 1. 2012. 
  67. ^ Mcintosh, Lindsay (16. 6. 2008). „Terror red alert for 100,000 British expats in Dubai”. The Scotsman. Архивирано из оригинала 21. 8. 2018. г. Приступљено 1. 1. 2012. 
  68. ^ Whittell, Giles (15. 3. 2010). „British pair face jail for kissing in Dubai restaurant”. The Times. Архивирано из оригинала 25. 5. 2010. г. 
  69. ^ „United Arab Emirates”. CIA World Factbook. 10. 5. 2022. Архивирано из оригинала 7. 1. 2022. г. Приступљено 23. 1. 2021. 
  70. ^ „Editorial: The Ideal Prince”. Arabnews.com. 3. 11. 2004. Архивирано из оригинала 9. 7. 2012. г. 
  71. ^ „SVE PRŠTI OD SJAJA I LUKSUZA, NE I PLATE: Ova zemlja je omiljena među Srbima, lekare plaćaju više od IT, a fizikalci nisu na ceni”. Курир. Приступљено 12. 11. 2025. 
  72. ^ „Table 3.10 Urbanization” (PDF). World Development Indicators. Архивирано из оригинала 25. 3. 2009. г. 
  73. ^ „Life expectancy at birth”. The World Factbook. Архивирано из оригинала 6. 3. 2016. г. Приступљено 14. 9. 2012. 
  74. ^ „Average life expectancy in UAE rises to 75 years”. Uaeinteract.com. Архивирано из оригинала 11. 6. 2009. г. 
  75. ^ „Sex ratio”. The World Factbook. Архивирано из оригинала 16. 10. 2013. г. 
  76. ^ „[Pilot Johan's Arabian Nights-18]The language of the United Arab Emirates (UAE) is Arabic, as its na.. - MK”. 매일경제 (на језику: енглески). 2. 4. 2024. Приступљено 29. 3. 2025. 
  77. ^ Christensen, Shane (2010). Frommer's Dubai. Wiley. стр. 174. ISBN 978-0-470-71178-1. 
  78. ^ „United Arab Emirates”. cia.gov. Приступљено 19. 2. 2023. 
  79. ^ „The World Factbook”. CIA. Архивирано из оригинала 26. 12. 2018. г. Приступљено 13. 3. 2021. 
  80. ^ Khashan, Hilal (29. 11. 2021). „For the UAE, Change Is an Existential Threat”. Geopolitical Futures (на језику: енглески). Приступљено 7. 9. 2025. 
  81. ^ „United Arab Emirates”. U.S. Department of State. Приступљено 7. 9. 2025. 
  82. ^ „The Return of Sufism to the UAE”. Al-Mesbar Center (на језику: енглески). 16. 4. 2018. Архивирано из оригинала 1. 8. 2021. г. Приступљено 29. 7. 2021. 
  83. ^ „US State Dept 2022 report”. Архивирано из оригинала 23. 11. 2023. г. Приступљено 23. 9. 2023. 
  84. ^ „Statista.com website, retrieved 2023-08-28”. Архивирано из оригинала 29. 9. 2023. г. Приступљено 23. 9. 2023. 
  85. ^ „Groeiende en vitale kerk in Arabische Golf – Nieuws – Reformatorisch Dagblad”. Refdag.nl. Архивирано из оригинала 12. 12. 2019. г. Приступљено 24. 11. 2010. 
  86. ^ Herschlag, Miriam. „For the first time, Dubai's Jewish community steps hesitantly out of the shadows”. The Times of Israel (на језику: енглески). ISSN 0040-7909. Архивирано из оригинала 24. 12. 2019. г. Приступљено 6. 12. 2018. 
  87. ^ „The Jews of Dubai are on the map”. ynetnews.com. 5. 2. 2019. Архивирано из оригинала 11. 10. 2020. г. Приступљено 20. 11. 2020. 
  88. ^ „UAE's population – by nationality”. bq magazine. 12. 4. 2015. Архивирано из оригинала 21. 3. 2017. г. Приступљено 20. 12. 2016. 
  89. ^ „India is a top source and destination for world's migrants”. Pew Research Center (на језику: енглески). 3. 3. 2017. Архивирано из оригинала 1. 10. 2018. г. Приступљено 9. 9. 2019. 
  90. ^ „UAE Government: Political system”. UAEinteract. Архивирано из оригинала 13. 2. 2016. г. Приступљено 12. 2. 2016. 
  91. ^ „UAE Government: Political system”. UAEinteract. Архивирано из оригинала 13. 2. 2016. г. Приступљено 12. 2. 2016. 
  92. ^ Herb, Michael (2009). „A Nation of Bureaucrats: Political Participation and Economic Diversification in Kuwait and the United Arab Emirates”Неопходна новчана претплата. International Journal of Middle East Studies (на језику: енглески). 41 (3): 375—395. ISSN 1471-6380. JSTOR 40389253. S2CID 154366494. doi:10.1017/S0020743809091119. Архивирано из оригинала 2021-05-26. г. Приступљено 2021-05-26. 
  93. ^ Macintyre, Ben. „High court battle lifts lid on sheikh's secret kingdom”. The Times (на језику: енглески). ISSN 0140-0460. Архивирано из оригинала 2021-05-26. г. Приступљено 2021-05-26. 
  94. ^ „United Arab Emirates Constitution”. UAE Ministry of Justice. Архивирано из оригинала 2022-06-14. г. Приступљено 10. 10. 2018. 
  95. ^ „Expo 2020 Dubai to seek one-year postponement”. Arabian Business. 30. 3. 2020. Архивирано из оригинала 31. 3. 2020. г. Приступљено 31. 3. 2020. 
  96. ^ Abbas, Waheed (4. 5. 2020). „Dubai Expo confirms new dates: Oct 1, 2021 until Mar 31, 2022”. Khaleej Times. Архивирано из оригинала 4. 5. 2020. г. Приступљено 15. 1. 2021. 
  97. ^ „The evolution of Emirati foreign policy (1971–2020): The unexpected rise of a small state with boundless ambitions” (PDF). SciencesPo. 2020. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 11. 2023. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  98. ^ „King Hamad hails strong Bahrain-UAE ties in meeting with Abu Dhabi crown prince”. Saudi Gazette. 3. 8. 2021. Архивирано из оригинала 26. 9. 2023. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  99. ^ „Strong bilateral relations serve the strategic interests of both China and the UAE”. The National. Архивирано из оригинала 30. 11. 2018. г. Приступљено 13. 7. 2018. 
  100. ^ „Egypt and U.A.E. Relations”. Egypt State Information Service Sis.gov.eg. Архивирано из оригинала 9. 1. 2009. г. 
  101. ^ „France strengthens its bond with UAE”. The National. 19. 12. 2008. Архивирано из оригинала 29. 3. 2023. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  102. ^ „India-UAE Relations: Poised to Climb to New Heights”. Middle East Institute. 23. 3. 2021. Архивирано из оригинала 27. 12. 2023. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  103. ^ „Jordan-UAE ties a 'strong guarantor' for security, peace — ambassador”. Jordan Times. The Jordan Times. 12. 4. 2021. Архивирано из оригинала 28. 5. 2023. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  104. ^ „UAE FM terms ties with Pakistan "unique case in Arab-Asian relations"”. Tribune. 20. 12. 2020. Архивирано из оригинала 29. 3. 2023. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  105. ^ „Why the Relationship Between Russia and the United Arab Emirates is Strengthening”. Responsible Statecraft. 24. 1. 2020. Архивирано из оригинала 29. 3. 2023. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  106. ^ The New Yorker (2. 4. 2018). „A Saudi Prince's Quest to Remake the Middle East”. Архивирано из оригинала 9. 8. 2018. г. Приступљено 10. 4. 2019. 
  107. ^ „US states play 'critical' role in widening bilateral ties with the UAE”. Arabian Business. 16. 5. 2021. Архивирано из оригинала 30. 12. 2022. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  108. ^ IISS (2023). The Military Balance 2023. International Institute for Strategic Studies. стр. 351—354. 
  109. ^ „UAE confirms discussions with France on purchase of Rafale aircraft”. Emirates News Agency. 5. 6. 2008. Архивирано из оригинала 9. 5. 2013. г. 
  110. ^ „UAE extends compulsory military service to 16 months”. Reuters. 8. 7. 2018. Архивирано из оригинала 29. 3. 2023. г. Приступљено 11. 4. 2019. 
  111. ^ „UAE, Bahrain say 50 soldiers killed in Yemen attack”. Reuters. 4. 9. 2015. Архивирано из оригинала 26. 1. 2016. г. Приступљено 17. 9. 2015. 
  112. ^ „United Arab Emirates | History, Culture, Population, Map, & Capital”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 31. 8. 2021. 
  113. ^ а б в г „United Arab Emirates – Economic, Social, and Institutional Analysis – Empyrean Advisors”. www.empyrean-advisors.com. Архивирано из оригинала 3. 7. 2022. г. Приступљено 27. 9. 2019. 
  114. ^ „UAE's economy growth momentum set to pick up”. Khaleej Times. 27. 12. 2013. Архивирано из оригинала 4. 1. 2014. г. Приступљено 5. 1. 2014. 
  115. ^ „Dubai Ranks Fifth Among Top Global Destinations For Travellers”. Gulf Business. 10. 7. 2014. Архивирано из оригинала 17. 10. 2015. г. Приступљено 4. 2. 2016. 
  116. ^ „Infrastructure in the United Arab Emirates (UAE)”. The Prospect Group. Архивирано из оригинала 4. 6. 2023. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  117. ^ „UAE yearbook 2009”. Slideshare.net. 13. 4. 2009. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  118. ^ „Topic: Tourism industry of the UAE”. Statista (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 11. 7. 2021. г. Приступљено 31. 7. 2021. 
  119. ^ „UAE Offers 5-Year Tourist Visa as Neighbors Vie for Visitors”. Business Live Middle East. 7. 1. 2020. Архивирано из оригинала 9. 8. 2020. г. Приступљено 7. 1. 2020. 
  120. ^ Anderson, Elizabeth (27. 1. 2015). „Dubai Overtakes Heathrow To Become World's Busiest”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 1. 3. 2022. г. Приступљено 12. 2. 2015. 
  121. ^ Kamel, Deena (29. 4. 2024). „Dubai to scrap dual airport operations once move to mega-hub at Al Maktoum is complete”. The National (на језику: енглески). Приступљено 1. 5. 2024. 
  122. ^ „ME's 1st monorail to begin services in April”. MENAFN.com. 8. 8. 2008. Архивирано из оригинала 11. 6. 2011. г. Приступљено 11. 8. 2008. 
  123. ^ Shepard, Wade. „Next Up On China's Maritime Silk Road: Abu Dhabi”. Forbes. Архивирано из оригинала 11. 1. 2021. г. Приступљено 28. 3. 2021. 
  124. ^ „China flags up UAE as Silk Road mega-hub with $300m port deal”. Arab News. 10. 12. 2018. Архивирано из оригинала 12. 5. 2021. г. Приступљено 28. 3. 2021. 
  125. ^ „United Arab Emirates” (PDF). OpenNet Interactive. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 9. 2008. г. Приступљено 22. 6. 2009. 
  126. ^ „UAE telecom market grows with competition | Mobile telecomms report”. Ameinfo.com. Архивирано из оригинала 14. 12. 2014. г. 
  127. ^ „UAE reports high website censorship”. The National Newspaper. 12. 6. 2009. Архивирано из оригинала 1. 9. 2011. г. Приступљено 1. 1. 2012. 
  128. ^ Khaleej Times (17. 2. 2019). „UAE ready for fast lane with 5G in 2019”. Архивирано из оригинала 30. 3. 2019. г. Приступљено 30. 3. 2019. 
  129. ^ Sandıkcı, Özlem; Rice, Gillian (2011). Handbook of Islamic Marketing. Edward Elgar. стр. 430. ISBN 978-0-85793-602-8. „Arabian and Persian inspired architecture is part of the expression of a 'local' identity” 
  130. ^ Hurriez, Sayyid Hamid (2013). Folklore and Folklife in the United Arab Emirates. Routledge. стр. 167. ISBN 978-1-136-84907-7. 
  131. ^ Hellyer, Peter (2001). United Arab Emirates: A New Perspective. Trident. стр. 181. ISBN 978-1-900724-47-0. 
  132. ^ „Migration Information Source”. migrationpolicy.org. Архивирано из оригинала 17. 2. 2014. г. Приступљено 21. 5. 2021. 
  133. ^ „Rivals Dubai and Abu Dhabi tackle coronavirus in very different ways”. The Washington Post. 13. 7. 2020. Архивирано из оригинала 29. 3. 2023. г. 
  134. ^ „Official holidays in UAE”. Gowealthy.com. Архивирано из оригинала 3. 5. 2008. г. 
  135. ^ „UAE National Clothing”. Grapeshisha.com. Архивирано из оригинала 4. 1. 2012. г. 
  136. ^ „United Arab Emirates”. Carnegie Endowment. стр. 10. Архивирано из оригинала 30. 12. 2023. г. Приступљено 28. 3. 2024. „UAE Prime Minister Sheikh Muhammad bin Rashid al-Maktum decreed on September 25, 2007 that journalists can no longer be imprisoned for reasons relating to their work, setting a first for the decriminalization of media offences in the region.” 
  137. ^ „Federal Decree-Law no.5” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 7. 2019. г. Приступљено 30. 9. 2018. 
  138. ^ а б „Types of media – The Official Portal of the UAE Government”. u.ae (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 9. 8. 2021. г. Приступљено 9. 8. 2021. 
  139. ^ а б „UAE Is The Global Leader In Social Media: Report”. NDTV.com. Архивирано из оригинала 26. 11. 2023. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  140. ^ Emam, Soha (22. 2. 2023). „UAE Social Media Statistics [Updated 2023]”. Meltwater (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 9. 2023. г. Приступљено 19. 10. 2023. 
  141. ^ „UAE Travel& Tourism: Food & Drink”. UAEinteract. Архивирано из оригинала 11. 6. 2009. г. 
  142. ^ Samtani, Kumar (8. 1. 2018). „7 Traditional Emirati Dishes to Try in Dubai”. Eat Your World Blog (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 8. 2021. г. Приступљено 18. 8. 2021. 
  143. ^ The UAE's big fat problem Архивирано 29 децембар 2014 на сајту Wayback Machine. Gulf News. (19 July 2012). Retrieved 26 January 2014.
  144. ^ „Alcohol and Pork Licenses”. Alloexpat.com. 30. 5. 2009. Архивирано из оригинала 5. 8. 2009. г. 
  145. ^ „UAE Sports”. Uae.gov.ae. Архивирано из оригинала 11. 6. 2008. г. 
  146. ^ Wakefield, Sarina (2012). „Falconry as heritage in the United Arab Emirates”. World Archaeology. 44 (2): 284. doi:10.1080/00438243.2012.669644. 
  147. ^ Wakefield, Sarina (2012). „Falconry as heritage in the United Arab Emirates”. World Archaeology. 44 (2): 286—288. doi:10.1080/00438243.2012.669644. 
  148. ^ „Gulf Cup 2007”. Gulf News. Архивирано из оригинала 18. 3. 2007. г. 
  149. ^ „ICC headquarters to stay in Dubai”. Hindustan Times. 14. 10. 2010. Архивирано из оригинала 6. 11. 2021. г. Приступљено 6. 11. 2021. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

24° N 54° E / 24° С; 54° И / 24; 54

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уједињени_Арапски_Емирати&oldid=30531536”