Пређи на садржај

Социобиологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о еволуцијској биологији
Еволуциона биологија
Дарвинове зебе од Џона Гулда
Кључне теме
Процеси и исходи
Природна историја
Историја еволуцијске теорије
Поља и примене
Социјалне импликације

Социобиологија је научна дисциплина која је настала средином седамдесетих година прошлог века, а име је добила од оснивача Едварда Осборна Вилсона. Он ову науку дефинише као „научно проучавање биолошких основа свих облика социјалних понашања различитих врста организама, укључујући и човека“.[1][2][3]

Она је хибридна научна дисциплина настала сазнањима из етологије (натуралистичког проучавања образаца понашања), екологије (проучава односе између организама у датој околин) и генетике на основу које је потребно извести општа начела биолошких одлика свих друштава.[4][5] Како сам каже у предговору каснијег издања свог чувеног дела „О људској природи“, настанак социобиологије се десио у политички турбулентна времена у САД, а ова становишта су се косила са већином прихваћених становишта о човеку и његовој природи: са теолошким приступом према којем је човек по природи добро биће, а његова природа производ божјег стваралаштва, али и са бихевиористичком доктрином о празној плочи према којој је људска природа потпуно пластична, а човек је резултат одгоја и може бити обликован на разне начине. Социобиолошко становиште о урођеној људској природи и ограничености обликовања исте је представљало један радикалан раскид са већином приступа у проучавању човека. Урођене разлике нису биле политички популарна тема у периоду када се велики број друштвених интелектуалаца борио за еманципацију мањина и жена и њихову потпуну интеграцију у америчко друштво. Због тога је социобиологија доживела критике са разних страна, а пре свега политичке.[6]

Сам назив социобиологија први пут се помиње у Вилсоновом делу „Социобиологија: нова синтеза“ где аутор алудирајући на познато дело Џулијана Хакслија – Еволуција: Савремена синтеза (1943) жели да укаже на велике аспирације новонастале дисциплине. У средишту Вилсонове теорије јесте концепт људске природе. С обзиром да се преко биологије проучава људско понашање, ова књига извазвала је бројне контроверзе. Социобиолошка теорија је базирана на три међусобно повезане концепта:

  1. Индивидуална природна селекција. Што значи да Вилсон сматра да особине живих система можемо разумети и објаснити само преко концепта природне селекције, дакле као адаптације. Социобиологија почива на претпоставци да природна селекција не делује на јединке, групе, него на гене.
  2. Инклузивна адаптивна вредност. Почива на преиспитивању себичних корена алтрузима који на први поглед у смањује адаптивну вредност јединке. Користећи математичке моделе теорије игара социобиолози су указали на то како алтруизам према далеким сродницима или несродним јединкама може подразумевати адаптивну предност.
  3. Еволуционо стабилна статегија (ЕСС). Ово представља статегију у оквиру популације која даје највећу просечну адаптивну вредност. Уколико се алели за извесне карактеристике фенотипа елиминишу путем природног одабира, остају оне карактерисике које се уклапају у просек популације. Када популације није у ЕСС, онда долази до ширења мутација гена и до промена у средњим вредностима фенотипова.[7]

Значајан допринос социобиолошким истраживањима имамо и у концептима теорије игара. Овај приступ се првобитно бавио економским односима и засновао на људској рационалности и себичноме интересу. У биологији се међутим се критеријум рационалности надокнађује популационом динамиком и стабилношћу, а критеријум себичнога интереса биолошком подобношћу заснованој на Дарвиновој теорији природне селекције. Ове теорије служе да би се објаснили појединачни еволуциони догађаји. Они нису подложни критеријумима оповргавања, али имају битну хеуристичку вредност, те примењени на стварни свет могу постати проверљиви. Средишњи појам теорије игара јесте већ поменута еволуционо стабилна стратегија – ЕСС која представља известан бихевиорални фенотип, односно ону врсту стратегије која би, када би била прихваћена од свих чланова популације истинусла све конкуретне мутирајуће стратегије.[8]

Теорија игара може бити примењива на широки спектар појава које обликују биолошку стварност, па је примењива и на проучавање стратегија које су развили чак и они организми који се налазе на најнижем степену развоја. „Играње игара“ је много сложеније код организама са развијеним нервним системом, а поготово када је реч о високоинтелигентним врстама као што си примати, пошто њихову интелигенцију одликују сложености као што су: памћење, процесирање инфомација на основу искустава да би се одлучило о следећем потезу, боље предвиђање будућих односа са истом јединком, те боље разликовање појединаца.[9]

Верује се да су многи облици понашања условљени генима. Настанак основне друштвене структуре је производ гена с обзиром да они обликују људско понашање, а тиме и људску друштвеност. Ова теорија представља научни приступ који организме види као „машине“ намењене опстанку гена у генском фонду. Понашање представља као стратегије гена које би на тај начин обезбедили опстанак. С обзиром да је људска друштвеност облик понашања који обезбеђује појединачним носиоцима да преживе и репродукују се, претпоставља се да су те генетичке диспозиције постигле успех у смислу прослеђивања гена који их чине на потомство. Примера ради, настанак и развој људске породице се посматра као бихевиорална социјална карактеристика према којој појединачне индивидуе штитећи своје сроднике обезбеђују опстанак гена које и сами поседују. Једна новија варијанта социобиологије јесте еволуциона психологија. Основна разлике између ове две теорије јесте у томе што еволуциона психологија полази од претпоставке да је природна селекција, одабирајући гене који утичу на стварање и функционисање људског мозга ствара „модуле“ односно процедуре у мозгу које усмеравају људско понашање. Ови гени успевају да опстану и да се размноже због адаптивне предности до које доводи поменута модуларност мозга.(Тарнер, 2009)

Социобиологија се бави упоредним анализама друштава различитих врста, како животињских тако и људских. С обзиром да ова теорија почива на темељима генетичке еволуције социобиолози трагају за начинима на који разне врсте социјалног организовања утичу на прилагођавање посебних врста повољним околностима, пре свега опасностима на које наилазе у окружењу.[10]

Дакле, ради о генетичком утицају на друштвено понашање код различитих природних врста који су настали и развили се кроз дарвинистичке механизме природне селекције. Вилсон је сматрао да је ова дисциплина својеврсно проширење популационе биологије и еволуционе теорије на друштвену организацију. Значајни проблеми којима се бави овако оријентисана дисциплина су везани за: агресивност, односе између полова и сексуални одабир, значај родитељских улога, женских репродуктивних стратегија, значај родитељске бриге и родитељске манипулације, сукобе међу генерацијама и половима, везе између сродника, алтруизам и реципрочни алтруизам. Вилсон сматра да није питање да ли је људско друштвено понашање генетички условљено, већ у којој мери.[11] Међутим битно је имати на уму да се не ради о пуком генетичком детерминизму људског понашања већ је нагласак на доприносу гена као јединица наслеђивања на психолошке, етолошке и социјалне феномене које карактеришу жива бића, па и човека.

Овако схваћена теорија је примењива на понашање јединки у истој мери као што је примењива и на психологију, али и на структуру. Претпоставља се да је утицај гена значајан за понашање које резултује репродуктивним успехом јединки. Социобиологија је временом постала емпиријски утемељена наука. Претпоставке да се бића понашају максимилизирајући властиту подобност су (уз неке изузетке) потврђене, док су неки делови људског понашања још увек спорни. [12] Социобиолози се не усмеравају само на проучавање људске друштвености. Напротив, велики део ових научника посматрају феномен друштвености као појаву коју деле многе животињске врсте, а друштвено понашање им обезбеђује лакше савладавање препрека и самим тиме и опстанак у датим хабитатима. Многи социобиолози се специјализују за проучавање посебних животињских врста, а њихова знања често и нису корисна за широке генерализације. [13]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Е. О. Вилсон је дефинисао социобиологију као „проширење популацијске биологије и еволуционе теорије на друштвену организацију”.[14]

Социобиологија се заснива на претпоставци да су нека понашања (социјална и индивидуална) барем делом наслеђена и да на њих може утицати природна селекција.[15] Она почиње идејом да понашања еволуирају током времена, слично као што се сматра да су физичке особине еволуирале. Социобиологија предвиђа да ће животиње деловати на начине који су се током времена показали еволуционо успешним. Ово, између осталог, може резултирати формирањем сложених друштвених процеса корисних за еволуциону одрживост.

Ова дисциплина настоји да објасни понашање као производ природне селекције. Стога се понашање сматра покушајем очувања гена дате особе у популацији. Социобиолошком резоновању је својствена идеја да се одређени гени или комбинације гена који утичу на одређене карактеристике понашања могу наследити с генерације на генерацију.[16]

На пример, новоуспостављени доминантни лавови често убијају младунце у чопору који нису њихово потомство. Ово понашање је адаптивно, јер убијање младунаца елиминише конкуренцију за њихово потомство и узрокује да женке које доје много брже постају полно доступне, омогућујући тако да више његових гена уђе у популацију. Социобиолози би ово инстинктивно понашање убијања младунаца сматрали манифестацијом наследних гена успешног репродуковања мужјака лавова, док је понашање без убијања вероватно изумрло, јер су такви лавови били мање успешни у репродукцији.[17]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Туцић 1999, стр. 154
  2. ^ Фреедман, Даниел Г. (јануар 1985). „Социобиологy анд тхе хуман дименсион”. Етхологy анд Социобиологy. 6 (2): 121—122. ИССН 0162-3095. дои:10.1016/0162-3095(85)90006-8. 
  3. ^ Деннетт, Даниел (1995). Дарwин'с Дангероус ИдеаНеопходна слободна регистрација. Симон анд Сцхустер. стр. 453–454. ИСБН 978-0140167344. 
  4. ^ Полшек 1999.
  5. ^ „Тхе Социал Инсецтс”, Социобиологy, Харвард Университy Пресс, стр. 397—437, 24. 3. 2000, ИСБН 978-0-674-74416-5, Приступљено 26. 5. 2020 
  6. ^ Wилсон 2007.
  7. ^ (Туцић, 1999)
  8. ^ Маyнард-Смитх, 1982
  9. ^ Аxелрод & Хамилтон 1997
  10. ^ Wилсон 1996б
  11. ^ Полшек 1997.
  12. ^ Барасх 1997.
  13. ^ Китцхер 1997.
  14. ^ Wилсон, Е. О. (1978). Он Хуман НатуреНеопходна слободна регистрација. Харвард. стр. x. ИСБН 978-0674016385. 
  15. ^ Мохаммед, Сулма I.; Алфароук, Кхалид О.; Елхассан, Ахмед M.; Хамад, Камал; Ибрахим, Мунтасер Е. (2019). Социобиологицал Транситион анд Цанцер (на језику: енглески). 
  16. ^ Wилсон, Давид Слоан Wилсон; Wилсон, Едwард О. (2007). „Ретхинкинг Тхе Тхеоретицал Фоундатион оф Социобиологy”. Тхе Qуартерлy Ревиеw оф Биологy. 82 (4): 327—348. ПМИД 18217526. дои:10.1086/522809. 
  17. ^ Пацкер, Цраиг; Пусеy, Анне Е. (1983). „Адаптатионс оф Фемале Лионс то Инфантициде бy Инцоминг Малес” (ПДФ). Ам. Нат. 121 (5): 716—728. дои:10.1086/284097. Архивирано из оригинала (ПДФ) 29. 12. 2015. г. Приступљено 17. 06. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Алцоцк, Јохн (2001). Тхе Триумпх оф Социобиологy. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. Дирецтлy ребутс северал оф тхе абове цритицисмс анд мисцонцептионс листед абове.
  • Баркоw, Јероме (Ед.). (2006) Миссинг тхе Револутион: Дарwинисм фор Социал Сциентистс. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс.
  • Цронин, Х. (1992). Тхе Ант анд тхе Пеацоцк: Алтруисм анд Сеxуал Селецтион фром Дарwин то Тодаy. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс.
  • Етцофф, Нанцy (1999). Сурвивал оф тхе Преттиест: Тхе Сциенце оф Беаутy. Анцхор Боокс. ИСБН 978-0-385-47942-4. 
  • Хауган, Гøрилл (2006) Нурсинг хоме патиентс’ спиритуалитy. Интерацтион оф тхе спиритуал, пхyсицал, емотионал анд социал дименсионс (Фацултy оф Нурсинг, Сøр-Трøнделаг Университy Цоллеге Норwегиан Университy оф Сциенце анд Тецхнологy)
  • Лернер, Рицхард M. (1992). Финал Солутионс: Биологy, Прејудице, анд Геноциде. Пеннсyлваниа Стате Университy Пресс. ИСБН 978-0-271-00793-9. 
  • Рицхардс, Јанет Радцлиффе (2000). Хуман Натуре Афтер Дарwин: А Пхилосопхицал Интродуцтион. Лондон: Роутледге.
  • Сегерстрåле, Уллица (2000). Дефендерс оф тхе Трутх: Тхе Баттле фор Сциенце ин тхе Социобиологy Дебате анд Беyонд. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс.
  • Гисела Каплан, Леслеy Ј Рогерс (2003). Гене Wорсхип: Мовинг Беyонд тхе Натуре/Нуртуре Дебате овер Генес, Браин, анд Гендер. Отхер Пресс. ИСБН 978-1-59051-034-6. 
  • Суцкоw, Марк А.; Wеисбротх, Стевен Х.; Франклин, Цраиг L., ур. (2006). Тхе Лабораторy Рат. ИСБН 978-0-12-074903-4. Архивирано из оригинала 2021-12-16. г. Приступљено 2021-09-13. 
  • Кастин, Абба Ј., ур. (2013). Хандбоок оф Биологицаллy Ацтиве Пептидес. Елсевиер Сциенце. ИСБН 978-0-12-385095-9. Архивирано из оригинала 2021-12-16. г. Приступљено 2021-09-13. 
  • Хоманс, Георге C. (1958). „Социал Бехавиор ас Еxцханге”. Америцан Јоурнал оф Социологy. 63 (6): 597—606. ЈСТОР 2772990. С2ЦИД 145134536. дои:10.1086/222355. 
  • Снyдер, Марк; Ицкес, W. (1985). „Персоналитy анд социал бехавиор”. Ур.: Линдзеy, Г.; Аронсон, Е. Хандбоок оф Социал Псyцхологy. стр. 883—948. ОЦЛЦ 567970783. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Социобиологија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sociobiologija&oldid=27566453”