Ударни кратер

С Википедије, слободне енциклопедије
Кратер Инџелиер на Сатурновом месецу Јапет Свежи кратер на Мару на коме се види зрачни систем избацивања
Ударни Тихов кратер на Месецу
Баринџеров кратер (Метеорски кратер) источно од Флагстафау Аризони
Ударни кратери у Соларном систему:

Ударни кратер је један од најчешћих типова кратера који се спомињу у астрономији.

У најширем смислу, појам ударни кратер може се применити на било коју депресију, природну или изазвану људским утицајем, која произилази из судара (велике брзине) мањег тела са већим телом. Наведени термин се најчешће користи за кружне депресије на површини планета, сателита или других чврстих тела у Сунчевом систему, формиране од удара мањих тела у подлоги. За разлику од вулканских кратера, који су резултат експлозије или унутрашњег колапса,[7] ови кратери обично су оивичени и имају под који је нижи од висине околног терена.[8] Кратери се јављају у разним облицима и то у распону од: малих једноставних здела, до великих, сложених, мулти-прстенастих базена. Метеорски кратер је можда најпознатији пример малог кратера на Земљи.

Ударни кратери су доминантна рељефна форма на многим чврстим објектима Сунчевог система, укључујући Месец, Меркур, Калисто (енг. Callisto), Ганимед и већину малих сателита и астероида. На другим планетама и месецима на којима су више активни геолошки процеси, као што су Земља, Венера, Марс, Европа, Ија и Титан, видљиви кратери су ређи, јер нестају под утицајима ерозије, затрпани или преображени тектонским процесима током времена.

У раном Сунчевом систему, стопа колизија небеских тела је била много већа него данас. Велики мулти-прстенасти ударни базени, пречника од неколико стотина километара или више, задржао се на пример на Меркуру и Месецу. Рекордан период интензивног бомбардовања у унутрашњем Сунчевом систему, се завршио пре око 3,8 милијарди година. Од тог времена, стопа настанка нових кратера на Земљи је знатно нижа, али је ипак приметна. Земљу погоде један до три удара, довољно велика да начине кратер пречника 20 км, у просеку сваких милион година.[9][10] То значи да не би требало бити пуно више релативно младих кратера на планети него што је досада откривено.

Иако су Земљини активни површински процеси брзо уништили „записе” удара, досада је идентификовано око 170 копнених кратера.[11] Њихова величина је у распону пречника од неколико десетина метара до око 300 км, а временског су распона од модерних (нпр. Сихоте-Алин кратер у Русији [12]који је настао 1947) до старих више од две милијарде година, иако је већина млађа од 500 милиона година, пошто старији кратери „ишчезавају” под утицајем геолошких процеса. Могу су такође селективно наћи у стабилним регијама у унутрашњости континената.[13] Мало подморских кратера је откривено због тешкоћа при истраживању морског дна, брзе стопе промене на дну океана, и субдукције на дну океана у Земљиној унутрашњости због процеса тектонике плоча.

Ударни кратери се не требају мешати с другим сличним рељефним облицима који се у неким случајевима појављују, укључујући и калдерне прстенасте насипе.

Историја[уреди | уреди извор]

Јуџин Шумејкер, пионирски истраживач ударних кратера, овде на кристалографском микроскопу који се користи за испитивање метеорита
Схема ударног кратера.

Даниел M. Баринџер, рударски инжењер, био је убеђен већ 1903. да је кратер који је поседовао, Метеорски кратер, космичког порекла. Већина геолога у то време претпостављала је да је настао као резултат ерупције вулканске паре.[14]:41–42

Током 1920-их, амерички геолог Волтер Х. Бучер је проучавао бројне локације које су данас препознате као ударни кратери у Сједињеним Државама. Закључио је да их је створио неки велики експлозивни догађај, али је веровао да је та сила вероватно вулканског порекла. Међутим, 1936. године, геолози Џон D. Бун и Клод C. Албритон млађи су поново погледали Бучерове студије и закључили да су кратери које је проучавао вероватно настали ударима.[15]

Карл Гилберт је 1893. године сугерисао да су Месечеви кратери настали услед великих удара астероида. Ралф Болдвин је 1949. написао да су Месечеви кратери углавном ударног порекла. Око 1960. године, Џин Шумејкер је оживео ту идеју. Према Дејвиду Х. Левију, Шумејкер је „видео кратере на Месецу као логична места удара која нису настала постепено, токм еона, већ експлозивно, у секундама“. За свој докторат на Универзитету Принстон (1960), под вођством Харија Хамонда Хеса, Шумејкер је проучавао динамику удара метеорског кратера. Шумејкер је приметио да метеорски кратер има исти облик и структуру као и два кратера од експлозије настала тестовима атомске бомбе на полигону у Невади, посебно Џангл У 1951. и Теапот Ес 1955. Године 1960, Едвард C. Т. Чао и Шумејкер су идентификовали коесит (облик силицијум диоксида) у кратеру Метеор, што доказује да је кратер настао услед удара који је створио изузетно високе температуре и притиске. Они су пратили ово откриће идентификацијом коесита унутар стена у Нердлингер Рису, доказујући његово ударно порекло.[14]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Спецтацулар неw Мартиан импацт цратер споттед фром орбит, Арс Тецхница, 6 Фебруарy 2014.
  2. ^ „Баррингер Метеорите Цратер * Метеоритес Цратерс анд Импацтс”. Баррингерцратер.цом. Приступљено 16. 3. 2010. 
  3. ^ „Метеор Цратер”. Метеор Цратер. Архивирано из оригинала 18. 11. 2012. г. Приступљено 24. 11. 2012. 
  4. ^ „Баррингер Метеор Цратер”. УС Депт оф Интериор, Натионал Парк Сервице. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 19. 2. 2013. 
  5. ^ Блуе, Јеннифер (18. октобар 2010). Тyцхо. Унитед Статес Геологицал Сурвеy (УСГС) Приступљено 4. 1. 2015.
  6. ^ „Тхе Флоор оф Тyцхо Цратер”. Лунар Рецоннаиссанце Орбитер, НАСА. 3. 8. 2017. Архивирано из оригинала 30. 03. 2017. г. Приступљено 1. 7. 2018. 
  7. ^ Басалтиц Волцанисм Студy Пројецт. (1981). Басалтиц Волцанисм он тхе Террестриал Планетс; Пергамон Пресс, Инц: Неw Yорк, п. 746. http://articles.adsabs.harvard.edu//full/book/bvtp./1981//0000746.000.html.
  8. ^ Consolmagno, G.J.; Schaefer, M.W. (1994). Worlds Apart: A Textbook in Planetary Sciences; Prentice Hall: Englewood Cliffs, NJ, p.56.
  9. ^ Carr, M.H. (2006) The surface of Mars; Cambridge University Press: Cambridge, UK, p. 23.
  10. ^ Grieve R.A.; Shoemaker, E.M. (1994). The Record of Past Impacts on Earth in Hazards due to Comets and Asteroids, T. Gehrels, Ed.; University of Arizona Press, Tucson, AZ, pp. 417-464.
  11. ^ Grieve, R.A.F.; Cintala, M.J.; Tagle, R. (2007). Planetary Impacts in Encyclopedia of the Solar System, 2nd ed., L-A. McFadden et al. Eds, p. 826.
  12. ^ „экспедиция на горы Маура, Сандырева, Ципина | VK”. vk.com (на језику: српски). Приступљено 2022-10-20. 
  13. ^ Shoemaker, E.M.; Shoemaker, C.S. (1999). The Role of Collisions in The New Solar System, 4th ed., J.K. Beatty et al., Eds., p. 73.
  14. ^ а б Levy, David (2002). Shoemaker by Levy: The man who made an impactНеопходна слободна регистрација. Princeton: Princeton University Press. стр. 59, 69, 74—75, 78—79, 81—85, 99—100. ISBN 9780691113258. 
  15. ^ Boon, John D.; Albritton, Claude C. Jr. (новембар 1936). „Meteorite craters and their possible relationship to "cryptovolcanic structures"”. Field & Laboratory. 5 (1): 1—9. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]