Udarni krater
| ||||
Udarni krateri u Solarnom sistemu:
|
Udarni krater je jedan od najčešćih tipova kratera koji se spominju u astronomiji.
U najširem smislu, pojam udarni krater može se primeniti na bilo koju depresiju, prirodnu ili izazvanu ljudskim uticajem, koja proizilazi iz sudara (velike brzine) manjeg tela sa većim telom. Navedeni termin se najčešće koristi za kružne depresije na površini planeta, satelita ili drugih čvrstih tela u Sunčevom sistemu, formirane od udara manjih tela u podlogi. Za razliku od vulkanskih kratera, koji su rezultat eksplozije ili unutrašnjeg kolapsa,[7] ovi krateri obično su oivičeni i imaju pod koji je niži od visine okolnog terena.[8] Krateri se javljaju u raznim oblicima i to u rasponu od: malih jednostavnih zdela, do velikih, složenih, multi-prstenastih bazena. Meteorski krater je možda najpoznatiji primer malog kratera na Zemlji.
Udarni krateri su dominantna reljefna forma na mnogim čvrstim objektima Sunčevog sistema, uključujući Mesec, Merkur, Kalisto (eng. Callisto), Ganimed i većinu malih satelita i asteroida. Na drugim planetama i mesecima na kojima su više aktivni geološki procesi, kao što su Zemlja, Venera, Mars, Evropa, Ija i Titan, vidljivi krateri su ređi, jer nestaju pod uticajima erozije, zatrpani ili preobraženi tektonskim procesima tokom vremena.
U ranom Sunčevom sistemu, stopa kolizija nebeskih tela je bila mnogo veća nego danas. Veliki multi-prstenasti udarni bazeni, prečnika od nekoliko stotina kilometara ili više, zadržao se na primer na Merkuru i Mesecu. Rekordan period intenzivnog bombardovanja u unutrašnjem Sunčevom sistemu, se završio pre oko 3,8 milijardi godina. Od tog vremena, stopa nastanka novih kratera na Zemlji je znatno niža, ali je ipak primetna. Zemlju pogode jedan do tri udara, dovoljno velika da načine krater prečnika 20 km, u proseku svakih milion godina.[9][10] To znači da ne bi trebalo biti puno više relativno mladih kratera na planeti nego što je dosada otkriveno.
Iako su Zemljini aktivni površinski procesi brzo uništili „zapise” udara, dosada je identifikovano oko 170 kopnenih kratera.[11] Njihova veličina je u rasponu prečnika od nekoliko desetina metara do oko 300 km, a vremenskog su raspona od modernih (npr. Sihote-Alin krater u Rusiji [12]koji je nastao 1947) do starih više od dve milijarde godina, iako je većina mlađa od 500 miliona godina, pošto stariji krateri „iščezavaju” pod uticajem geoloških procesa. Mogu su takođe selektivno naći u stabilnim regijama u unutrašnjosti kontinenata.[13] Malo podmorskih kratera je otkriveno zbog teškoća pri istraživanju morskog dna, brze stope promene na dnu okeana, i subdukcije na dnu okeana u Zemljinoj unutrašnjosti zbog procesa tektonike ploča.
Udarni krateri se ne trebaju mešati s drugim sličnim reljefnim oblicima koji se u nekim slučajevima pojavljuju, uključujući i kalderne prstenaste nasipe.
Vidi još[уреди | уреди извор]
Реference[уреди | уреди извор]
- ^ Spectacular new Martian impact crater spotted from orbit, Ars Technica, 6 February 2014.
- ^ „Barringer Meteorite Crater * Meteorites Craters and Impacts”. Barringercrater.com. Приступљено 16. 3. 2010.
- ^ „Meteor Crater”. Meteor Crater. Архивирано из оригинала на датум 18. 11. 2012. Приступљено 24. 11. 2012.
- ^ „Barringer Meteor Crater”. US Dept of Interior, National Park Service. Архивирано из оригинала на датум 05. 03. 2016. Приступљено 19. 2. 2013.
- ^ Blue, Jennifer (18. октобар 2010). Tycho. United States Geological Survey (USGS) Приступљено 4. 1. 2015.
- ^ „The Floor of Tycho Crater”. Lunar Reconnaissance Orbiter, NASA. 3. 8. 2017. Приступљено 1. 7. 2018.
- ^ Basaltic Volcanism Study Project. (1981). Basaltic Volcanism on the Terrestrial Planets; Pergamon Press, Inc: New York, p. 746. http://articles.adsabs.harvard.edu//full/book/bvtp./1981//0000746.000.html.
- ^ Consolmagno, G.J.; Schaefer, M.W. (1994). Worlds Apart: A Textbook in Planetary Sciences; Prentice Hall: Englewood Cliffs, NJ, p.56.
- ^ Carr, M.H. (2006) The surface of Mars; Cambridge University Press: Cambridge, UK, p. 23.
- ^ Grieve R.A.; Shoemaker, E.M. (1994). The Record of Past Impacts on Earth in Hazards due to Comets and Asteroids, T. Gehrels, Ed.; University of Arizona Press, Tucson, AZ, pp. 417-464.
- ^ Grieve, R.A.F.; Cintala, M.J.; Tagle, R. (2007). Planetary Impacts in Encyclopedia of the Solar System, 2nd ed., L-A. McFadden et al. Eds, p. 826.
- ^ „экспедиция на горы Маура, Сандырева, Ципина | VK”. vk.com (на језику: српски). Приступљено 2022-10-20.
- ^ Shoemaker, E.M.; Shoemaker, C.S. (1999). The Role of Collisions in The New Solar System, 4th ed., J.K. Beatty et al., Eds., p. 73.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Baier, Johannes (2007). Die Auswurfprodukte des Ries-Impakts, Deutschland. Documenta Naturae. 162. Verlag. ISBN 978-3-86544-162-1.
- Bond, J. W. (decembar 1981). „The development of central peaks in lunar craters”. The Moon and the Planets. 25 (4): 465—476. Bibcode:1981M&P....25..465B. doi:10.1007/BF00919080.
- Melosh, H. J. (1989). Impact Cratering: A Geologic Process. Oxford Monographs on Geology and Geophysics. 11. Oxford University Press. Bibcode:1989icgp.book.....M. ISBN 978-0-19-510463-9.
- Randall, Lisa (2015). Dark Matter and the Dinosaurs. New York: Ecco/HarperCollins Publishers. ISBN 978-0-06-232847-2.
- Wood, Charles A.; Andersson, Leif (1978). New Morphometric Data for Fresh Lunar Craters. 9th Lunar and Planetary Science Conference. 13–17 March 1978. Houston, Texas. Bibcode:1978LPSC....9.3669W.
- Mark, Kathleen (1987). Meteorite Craters. Tucson: University of Arizona Press. Bibcode:1987mecr.book.....M. ISBN 978-0-8165-0902-7.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
- The Geological Survey of Canada Crater database, 172 impact structures
- Aerial Explorations of Terrestrial Meteorite Craters
- Impact Meteor Crater Viewer Google Maps Page with Locations of Meteor Craters around the world
- Solarviews: Terrestrial Impact Craters
- Lunar and Planetary Institute slidshow: contains pictures
