Janićije Kostić

Janićije Kostić
Datum rođenja	(1834-06-29)29. jun 1834.
Mesto rođenja	Svilajnac
Datum smrti	13. mart 1870.(1870-03-13) (35 god.)
Mesto smrti	Beograd

Janićije Kostić (Svilajnac, 29. jun 1834—Beograd, 13. marta 1870) bio je pisac, oficir i službenik u carskoj Rusiji. Učestvovao je u borbama protiv Mađara 1848. godine, kao i u Krimskom ratu na strani Rusije. Bio je veliki patriota i slavenofil. Želeo je da se Sloveni između sebe što bolje povežu i upoznaju, a posebno je na tome radio tokom boravka u Rusiji.

Porodica

Otac mu je bio iz Makedonije, ali je došao u Srbiju za vreme Prvog srpskog ustanka i tu se borio sa Karađorđem. Naselio se u Svilajncu i tu radio kao trgovac. Majka mu je bila Marija, dobra i lepa, kako je izvori opisuju. Roditelji mu nisu bili obrazovani, ali su izuzetno cenili nauku i učene ljude, naročito Marija. Kako je Janićije bio među najboljim đacima u osnovnoj školi u Svilajncu roditelji su jako želeli da ga pošalju na dalje školovanje. Majka mu je rano preminula, kada mu je bilo 9 godina, od upale pluća i poslednja želja joj je bila da Đorđe odvede Janićija u Beograd u gimnaziju, kako bi nastavio učenje. Janićije je imao i mlađeg brata, a kada mu se otac po drugi put oženio izvesnom Jelenom, ona će dovesti i svoju ćerku Milevu, koju će Janićije mnogo voleti.

Obrazovanje

Janićije će završiti gimnaziju u Beogradu, ali kako otac nije imao novca da ga školuje, bio je pitomac izvesnog Resavca, veoma bogatog čoveka, koji je bio jako neprijatan prema Janićiju. Dok je bio u Beogradu desila se i revolucija 1848. godine i borba Srba u Vojvodini protiv Mađara. Na to nisu ostali imuni ni đaci beogradske gimnazije i Liceja, pa su formirali malu četu i otišli Knićaninu. Na Janićija je boravak u Vojvodini ostavio veliki utisak. Nakon povratka odlučuje da ode u Crnu Goru, gde je vladika bio Petar II Petrović Njegoš, koji ga je primio i zaposlio kao dečijeg učitelja.Sinovac Njegošev Danilo bio je Janićijev vršnjak, pa su dosta vremena zajedno provodili i zajedno učili. Njih dvojica ponovo će se sresti u Petrogradu u Rusiji, u to vreme će Danilo biti vladika.

Janićije je tokom boravka u Crnoj Gori i zbog iskustva iz 1848. godine, shvatio koliki je značaj artiljerije, vojske generalno i školovanog vojnog kadra, za jednu državu. Tada se kod njega javlja želja da nastavi obrazovanje i da izuči vojnu školu. Kako u Srbiji u to vreme nije postojala takva škola, on preko Trsta odlazi u Beč u vojno artiljerijsko učilište Bombardier Crop. Nije imao novca za put, pa je nameravao da proda jedino što ima - jedan pištolj. Međutim, na njega se sažalio neki bankar i on mu je dao novac, a njegova žena spremila hranu za put. Janićije nikada nije zaboravio ovaj ljubazan gest i nekoliko godina kasnije poslaće na njihovu adresu darove i pismo u kojima im se zahvaljuje na pomoći. U Beču je počeo da uči nemački i prilično dobro ga savladao, ali nije hteo da ispuni obavezu i primi austrijsko poslanstvo i zakune se caru na vernost. Zbog toga nije mogao da upiše vojnu školu, jer je to bio poslednji uslov za upis, koji Janićije nije želeo da ispuni.

Odlazak u Rusiju

Nakon toga odlazi u ruski konzulat u Beču kod konzula Fontona. Konzulu se jako dopao ovaj šesnaestogodišnji mladić i njegova želja da se vojno obrazuje u carskoj Rusiji. Na njegovo pitanje da li ima novca za put i prikladnu garderobu za surovu rusku zimu Janićije je odgovorio da će zaraditi koliko god treba novca i da će ga njegova mlada krv grejati. Ono što mu je trebalo bila je preporuka, a kako je Blaznavac u to vreme bio u Beču on je Janićiju napisao preporuku, kako bi mogao da se upiše u školu. Konzul je i novčano pomogao Janićija da ode u Rusiju, a ruski plemić Bludov uputio ga je kod svog oca, upravnika carske kancelarije. Janićije je zaista imao sreće, jer se zbog ovakve pomoći u Rusiji našao u otmenom i uticajnom društvu. Dok je putovao ka Rusiji u sred decembra, vozeći se na kočiji, umalo nije promrzao, srećom je kočijaš primetio njegovo stanje i uspeo da ga zagreje, pritom ga je naterao da popije i čašicu rakije kako bi se ugrejao.

U Rusiji je Janićije ostavio lep utisak na sve koje je upoznao, trudio se da prilike u Srbiji što bolje predstavi i da na bilo koji način donese boljitak svom narodu. Zahvaljujući pre svih ćerki grofa Bludova upoznao je mnogo viđenijih rusa iz višeg staleža i čak i uticao na njih da šalju bogate poklone školama i crkvama južnih Slovena. Na primer, kneginja Tatijana Vasiljčikova, udovica predsednika državnog saveta, jako je volela da sluša Janićijeve priče i po njegovoj preporuci slala poklone manastirima. Neki od njih bili su manastir Duži u Miloševu u Hercegovini, Ravanica, Manasija, Dečani i Studenica, a novac je poslat i u Prizren i nekim drugim mestima.

Na raspustu je Janićije putovao po Rusiji i imao prilike da upozna puno ljudi i da sa njima razgovara, među njima bio je i mitropolit Filaret. U Rusiji je takođe dosta pisao i razvijao svoj poetski duh, čak do mere da je zapostavio školu, ali je ipak uspevao da bude korektan učenik. Stekao je oficirsko zvanje sa 19 godina i tada poželeo da ide u Srbiju. Međutim, bila je to 1854. godina i vreme Krimskog rata, iz Srbije su proterivani svi oni koji su živeli ili se školovali u Rusiji. Janićiju se dogodilo isto i to ga je jako potreslo, kao i neutralnost Srbije u ovom ratu. U to vreme pisao je mnogo pesama, ali mu se psihički nije osećao dobro. U ovom ratu Janićije je učestvovao i borio se protiv ruskih neprijatelja. Mlad i hrabar i pomalo naivan u svojoj hrabrosti, kao i u borbi protiv Mađara 1848. godine, odlično se pokazao toliko da je odlikovan oredenom Svete Ane IV stepena, 31. avgusta 1955. godine. O ovom vojevanju je takođe pisao pesme.

U ovo vreme mnogo je govorio i o neobrazovanosti devojčica i devojaka u Srbiji, koje uglavnom nisu imale prilike da se obrazuju. Tada je dobio ideju da bi se devojčice iz Srbije mogle školovati u Rusiji i uz pomoć kneginje Jelene Pavlovne, koja je inače pomagala prosvetu u Rusiji, došle su tri devojčice koje je kneginja lično finansirala. Jedna od devojčica bila je Janićijeva sestra Mileva, koja je tada imala 7 godina, druga je bila desetogodišnja Jelisaveta i treća desetogodišnja Marija Atanasković. Sve tri su bile jako bistre i pametne i imale dosta uspeha, ali nažalost ubrzo su Mileva i Jelisaveta preminule od posledica upale pluća, koju je verovatno prouzrokovala surova ruska klima. Sa Marijom se nije smelo rizikovati i ona se ubrzo vratila u Srbiju.

Janićije je sledećih godina, nakon rata i nakon razočarenja što ne može otići u Srbiju i što se slovenske zemlje razilaze među sobom, počeo sve više mentalno oboljevati. Doktori su mu savetovali da traži blažu klimu i on ostavlja službu i odlazi u azijski departman, u nadi da će posle nekog vremena tamo dobiti adekvatno zaposlenje. Međutim, život u gradu gde su velike vrućine nije mu prijao, već naprotiv doprineo njegovoj bolesti, koja je najviše napredovala 1858. godine. I u takvom stanju nije zapostavljao pisanje, već je predano radio na novim i ispravljao stare pesme.

Povratak u Srbiju

U tu vreme došao je u Petrograd arhimandrit crnogorski Nikanor da se hirotoniše za mitropolita. Kostić je sa njime išao u posetu ruskim velikodostojnicima. Uskoro je bio postavljen za ruskog konzula u Raguzi, baš u vreme Svetoandrejske skupštine i ponovnog dolaska Miloša Obrenovića na vlast. Ovo je jako obradovalo Janićija i on će pre odlaska u Raguzu doći u Srbiju, da obiđe majčin grob u Svilajncu. U to vreme je kneginja Vasiljčikova sa drugim ruskim gospođama poslala u Srbiju skupocene crkvene darove za praznik Svetog Save 1859. godine. U ovoj donaciji učestvovala je i sama ruska carica, a Janićije se jako obradovao ovim gestom, jer je u njemu video povezivanje i ljubav dve slovenske zemlje. Pokloni su poslati i trebali su da stignu u Srbiju 14. januara.

Janićije je imao preporučena pisma i za kneza Miloša i za njegovog sina Mihaila, a želeo je od njih saznati da li može dobiti kakvu vojnu službu u Srbiji. Nije poznato zašto, ali su ljudi koji su okruživali kneza Mihaila jako hladnokrvno primili Janićija, čak se nije ni susreo sa knezom, već mu je on uputio svega nekoliko reči u prolazu, a o preporučenim pismima nisu ni govorili. Knez Miloš ga je pak primio posebno ljubazno, kao sekretara u ruskoj službi, ali Janićije ipak nije potegao temu službe u Srbiji.

Nekoliko dana kasnije dogodila se takozvana svetosavska krađa u Sabornoj crkvi u Beogradu, koja je uzbudila čitavu javnost. Janićije je odmah dotrčao u crkvu kada je čuo da su stvari poslate iz Rusije pokradene. Svojim očima je video isprljane crkvene haljine koje su pred njegovim očima šivene u Petrogradu, video je Jevanđelje, koje je bilo carski dar, sa koga je skinut srebrni ram. Ovo ga je jako potreslo i ražalostilo, nije mogao da veruje da bi iko uradio tako nešto. Javno je govorio da su to uradili ljudi sa one strane Save i Dunava i optuživao zvanični Beč. Kroz nekoliko dana, po molbi srpske vlade, ruski konzul je posavetovao Janićija da što pre ode iz Srbije u Petrograd i da se u putu ne zadržava dugo u Austriji. Tako je Janićije izgubio i rusku službu, put u Raguzu bio je sprečen, a morao je i otići iz svoje zemlje.

Svi ovi događaji jako su loše uticali na njegovo mentalno zdravlje i on će dva meseca provesti u selu pored Moskve i u Moskvi, gde u ga lekari lečili. Stanje mu nije bilo mnogo bolje i on je poželeo da se još jednom vrati u Srbiju, makar da u njoj provede svoje poslednje dane. Pre polaska iz Rusije postio je, pričestio se i sa svim prijateljima se oprostio i zamolio za oproštaj, kao da je znao da ih više neće videti. U putu mu se stanje pogoršalo, ali je nekako uspeo da stigne do Beograda i tu provede još deset godina. Duševno je bolovao sve vreme i nije mu bilo leka. Umro je u svojoj zemlji, kako je i želeo, 13. marta 1870. godine u 36. godini života. Sahranjen je na groblju kod crkve svetog Jevanđelista Marka u Beogradu.

Dela

Janićije je još kao dete pisao pesme i ljubav prema pisanoj reči pratila ga je kroz ceo život. Čak i u najtežim životnim trenucima i onda kada je već bio bolestan, nije prestajao da piše. Neke od njegovih pesama su:

• Selo
• Detetu
• Devojci
• Putnik i Milojka
• Satira
• Moja muza
• Pijaca
• Letnje jutro
• Proleće
• Gospa
• Junak
• Grob
• Put
• Dušanov mač
• Karađorđe i Aganlija
• Milevi
• Poziv
• Krst
• Tašta želja
• Kralj Stefan
• Crna Gora
• Uskok Rade
• Sužanj
• Talas i cveće

Vidi još

• Svilajnac

Literatura

• Pesme Janićija Kostića, Beograd, 1871.