Akutna bubrežna insuficijencija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Akutna bubrežna insuficijencija
Kidney – acute cortical necrosis.jpg
Nekroza kore bubrega
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostNefrologija
MKB-10N17
MKB-9-CM584
DiseasesDB11263
MedlinePlus000501
eMedicinemed/1595
Patient UKAkutna bubrežna insuficijencija
MeSHD007675

Akutna bubrežna insuficijencija je klinički sindrom koji se karakteriše ubrzanim smanjenjem bubrežne funkcije, što ima za posledicu progresivni porast azotnih materija u krvi i prestanak izlučivanja mokraće.[1] Ovo je relativno čest klinički problem, [2] a oboljenje je potencijalno reverzibilno i predstavlja značajan uzrok morbiditeta i mortaliteta zbog ozbiljne prirode primarne bolesti i visoke incidence komplikacija.[3] Kao najčešći uzroci smrtnosti navode se: infekcija, kardiovaskularne komplikacije i gastrointestinalno krvarenje.[4]

Mehanizam nastanka bolesti je prvi put opisan 1941. tokom bombardovanja Londona u Drugom svetskom ratu, kada su britanski lekari Erik Bajvoters i Dezmond Bil primetili akutni gubitak funkcije bubrega kod teško povređenih žrtava.[5] Ona je nastajala kao posledica nekroze bubrežnih tubula.[4]

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Akutna bubrežna insuficijencija uvek nastaje kao posledica neke druge bolesti, povrede ili štetne nokse. Na osnovu mesta gde se dešavaju poremećaji koji dovode do razvoja bolesti, ona se može klasifikovati na prerenalnu (55%), renalnu (40%) i postrenalnu (5%).[6]

Prerenalni (funkcionalni ili fiziološki) oblik bolesti nastaje kao posledica renalne hipoperfuzije (smanjenja količine krvi koja dolazi u bubreg), a najčešći uzroci su krvarenje, povraćanje, dehidracija, opekotine, šok, insuficijencija srca ili periferne cirkulacije, začepljenje bubrežnih arterija i dr.

Renalni (parenhimski) oblik bolesti nastaje kao posledica nefropatija (poremećaja u samom bubregu), a najčešće usled akutne tubulske nekroze koja je izazvana ishemijom tokom šoka, sepse, korišćenja lekova sa nefrotoksičnim svojstvima (imunosupresivi, nesteroidni protivupalni analgetici, aminoglikozidni antibiotici, tetraciklini, kontrastna sredstva i sl). Takođe može da nastane kao posledica bolesti parenhima bubrega.

Postrenalna (opstruktivna) akutna bubrežna insuficijencija nastaje zbog prepreke u oticanju urina do mokraćne cevi, a razlozi su kalkulusi (kamenac), kristali sulfonamida, krvni ugrušci, stenoze, kompresije tumorom, uvećanje prostate itd.[6][7][8]

Patogeneza[uredi | uredi izvor]

Uzroci akutna bubrežna insuficijencija|akutne bubrežne insuficijencije (ABI) mogu se podeliti u; prebubrežne (prerenalne), bubrežne (renalne) i poslebubrežne (postrenalne). Svi ovi oblici ABI karakterišu se porastaom kreatinina i uree u serumu, koji prate poremećaji metabolizma tečnosti i elektrolita. Nakon pojave azotemije (uremije) u organizmu se remeti proces zgrušavanje krvi, što može dovesti do pojave perikarditisa. Izlučivanje mokraće može biti različito i zavisi od vrste i uzroka ABI.[9]

Prebubrežna ABI[uredi | uredi izvor]

Ovaj oblik ABI posledica je nedovoljne perfuzije bubrega. Glavni uzroci su sniženje vanćelijskog volumena (hipovolemijska stanja) i kardiovaskularne bolesti. Prebubrežna stanja su odgovorna za 50-80 % ABI, i u načelu ne dovode do trajnih oštećenja bubrega jer su uglavnom reverzibilne, osim u slučaju teške hipoperfuzije sa ishemijom tubula.

Hipoperfuzija u drugom zdravom bubregu aktivira RAA sistem, koji dovodi do zadržavanja natrijuma i vode, smanjujući diurezu(oligurija) i natriuriju. Posledica sekrecije drugog hormona, ADH, je povećano zadržavanje vode, tako da je ukupan efekat ova dva hormona lučenje male količine hiperosmolarnog urina.

Bubrežna ABI[uredi | uredi izvor]

Bubrežnni oblik ABI je primarna bolest ili povrede bubrega (produžena ishemija i nefrotoksiemija, uključujući i intravenske jodne radiokontraste). U ovoj ABI procesom su zahvaćeni glomeruli, tubuli ili intersticijum. Bolest glomerula snižava glomerularnu filtraciju i povećava permeabilnost glomerularnih kapilara za proteine; što može biti zapaljenjsknje prirode (glomerulonefritis) ili posledica ishemije (vaskulitisa).

Tubuli su oštećeni ishemijom i začepljeni ćelijskim otpadom, talogom belančevina i kristala, što dovodi do otoka ćelijskog intersticijuma. U daljem toku bolesti smanjuje se reapsorpcija natrijuma, i njegove vrednostirastu u mokraći, što je jedan od pokazatelja u postavljanju dijagnoze. Zapaljenje intersticijuma (nefritis) obično je odraz imunološko ili alergijskog poremećaja.

Poslebubrežna ABI[uredi | uredi izvor]

Ovaj oblik ABI ili opstruktivne nefropatije, posledica je različitih oblika začepljenja (opstrukcije) u sabirnim i izvodnim putevima mokraćnog sistema. Javlja se u 5-10% slučajeva. Začepljenje se može formirati i u kanalićima zbog snižavanja kristalnog ili belančevinastog sadržaja.

Ovaj oblik ABI obično spada u postbubrežne jer je mehanizam opstruktivni. Zaustavljen protok ultrafiltrata u tubulima ili u distalnijim delovima povećava pritisak u Bovmanovoj kapsuli i snižava vrednost glomerularnog filtrata. Začepljenje remeti i protok kroz bubrege: koji se u početku povećava zbog porasta pritisak u kapilarima glomerula zbog pada otpora u aferentnoj arteriole, da bi nakon 3-4 časa protok smanjio toliko, da je nakon 24 časa, od normalnih vrednosti, manji do 50%, zbog povećanog otpora u bubrežnim krvnim sudovima.

Renovaskularna rezistencija se normalizuje tek nedelju dana nakon prekida 24 časovnog začepljenja. Da bi se razvila značajna azotemija, začepljenje uretera mora biti obostrana (izuzev ako u organizmu ne postoji samo jedan). Začepljenje izlaza iz bešike najverovatnije je vodeći uzrok iznenadnog, često potpunog prestanka lučenja mokraće kod muškaraca.[10]

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Klinička slika bolesnika zavisi od primarnog stanja koje je izazvalo akutno oštećenje bubrežne funkcije, prisustva anurije ili oligurije i izraženosti simptoma i znakova uremičnog sindroma.

Početna faza bolesti traje do početka oligurije (smanjenog izlučivanja mokraće). U ovom stadijumu dolazi do oštećenja bubrežnih ćelija i nastaju hemodinamske promene. Smanjenje diureze (količine izlučene mokraće) ispod 400 ml za 24 časa ukazuje na početak druge faze.

Faza oligurije traje 10-14 dana, a karakteriše je oštećenje bubrega i moguće su komplikacije zbog nemogućnosti bubrega da izluče azotne materije i višak tečnosti. Kako raste koncentracija ureje i kreatinina u krvi, bolesnik sve više oseća mučninu, gubi apetit, a u težim slučajevima razvija se teška slika uremije sa znakovima oštećenja svih sistema i organa, pa može doći i do promene stanja svesti i kome.

Tokom faze diureze bubrežna funkcija se spontano oporavlja posle 10-16 dana. Oporavak počinje kada se obnove oštećene tubulske ćelije i uspostavi normalna perfuzija bubrega. Volumen urina se sve više povećava, a u krvi se smanjuju koncentracije ureje i kreatinina. Kasnije se oporavljaju sve funkcije bubrega, osim što na duži vremenski rok ostaje smanjena sposobnost koncentracije mokraće.

Potpuni oporavak bubrežne funkcije zavisi od težine oštećenja i obično traje od 4 nedelje do 12 meseci.[6]

Komplikacije[uredi | uredi izvor]

Kao komplikacije akutne bubrežne insuficijencije mogu se javiti:

  • sindrom sistemskog inflamatornog odgovora - opsežne endotelijalne lezije uzrokovane stalnim inflamatornim stimulusima;
  • infekcije respiratornog i urinarnog trakta - u 30-70% slučajeva;
  • kardivaskularne bolesti - kongestivna srčana insuficijencija, plućni edem, volumna hipertenzija (povišen krvni pritisak), hipotenzija (nizak krvni pritisak), aritmije, perikarditis;
  • gastrointestinalne komplikacije - anoreksija, mučnina, povraćanje, ileus, krvarenje;
  • neurološke komplikacije - konfuzija, somnolencija, konvulzije,
  • hematološke komplikacije - anemija, koagulopatija;
  • multipla disfunkcija organa (povezana sa sepsom) i dr.[4]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Dijagnoza akutne bubrežne insuficijencije se postavlja na osnovu anamneze, kliničkih i laboratorijskih ispitivanja (krvna slika, pregled urina - osmolarnost, koncetracija natrijuma u urinu, frakciona ekskrecija natrijuma), rendgenskih snimaka itd. Ultrazvuk (ultrasonografija) je metoda izbora za dijagnostiku opstrukcije urinarnog trakta.[6]

Osnovni kruterijumi za dijagnozu su: smanjenje diureze ispod 500 ml za 24 časa, porast plazmatske koncentracije uree, kreatinina, kalijuma, fosfora i pad koncentracije kalcijuma i venskog bikarbonata.

Tzv. RIFLE kriterijumi za dijagnozu akutne bubrežne insuficijencije, preporučeni od strane Acute Dialysis Quality Initiative, podrazumevaju sledeće:

  • rizik (engl. risk): porast koncentracije serumskog kreatinina 1,5 put ili produkcija urina ispod 0,5 ml/kg telesne mase za period od 6 sati;
  • oštećenje (engl. injury): porast koncentracije serumskog kreatinina 2 puta ili produkcija urina ispod 0,5 ml/kg telesne mase za period od 12 sati;
  • slabost bubrega (engl. failure): porast koncentracije serumskog kreatinina 3 puta ili porast koncentracije serumskog kreatinina iznad 355 μmol/l ili produkcija urina ispod 0,3 ml/kg za period od 1 dana;
  • gubitak bubrežne funkcije (engl. loss): trajanje bolesti duže od četiri nedelje;
  • krajnji stadijum bolesti (engl. end stage kidney disease): trajanje bolesti duže od tri meseca.[12]
Klasični laboratorijski nalazi u ABI
Vrsta UOsm UNa FeNa BUN
Prebubrežna > 500 < 10 < 1% > 20
Bubrežna < 350 > 20 > 2% < 15
Poslebubrežna < 350 >40 > 4% > 15

Terapija[uredi | uredi izvor]

Peritonealna dijaliza

Osnovni vid terapije je brza korekcija deficita tečnosti izotoničnim fiziološkim rastvorom. U zavisnosti od prirode izgubljene tečnosti mogu se dati i krv, plazma i drugi koloidni rastvori. Primena manitola i furosemida u inicijalnoj fazi može prevenirati razvoj akutne tubulske nekroze. Takođe se kontroliše diureza unosom tečnosti i elektrolita (natrijum, kalijum), a smanjuje se unos proteina i ugljenih hidrata.[6]

Kao vid lečenja koriste se i razne dijalizne tehnike: hemodijaliza, peritonealna dijaliza i kontinuirane dijalizne metode. Izbor metode zavisi od kataboličnog statusa, hemodinamske stabilnosti i primarnog cilja dijalize (odstranjivanje uremičnih toksina, odstranjivanje viška tečnosti ili njihova kombinacija).

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Jednostavniji oblici akutne bubrežne insuficijencije imaju relativno dobru prognozu sa stopom mortaliteta 5-10%. Ukoliko je bolest iskomplikovana insuficijencijom drugih organa, lečenje se sprovodi u jedinicama intenzivne nege, a mortalitet iznosi 50-70% [13] Sepsa je najčešći uzrok smrti hospitalizovanih bolesnika u nekoronarnim jedinicama intenzivne nege.[14] Mortalitet oligurične akutne bubrežne insuficijencije iznosi 30-60 %, ili čak 50-70 % nakon traume i operativnih zahvata.[4]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Timočki medicinski dani”. Arhivirano iz originala na datum 27. 12. 2007. Pristupljeno 22. 12. 2007. 
  2. ^ Schrier RW, Wang W, Mitra A. Acuterenalfailure: definitions, diagnosis, pathogenesisand therapy. J Clin Invest 2004; 114: 5-14
  3. ^ S. Stefanović i saradnici: Specijalna klinička fiziologija, III izdanje ("Medicinska knjiga“ Beograd-Zagreb, 1980)
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Prof. dr Enisa Mešić: Akutna bubrežna insuficijencija, Dijalizna škola, Bihać 2006.
  5. ^ Bywaters EG, Beall D. Crush injuries with impairment of renal function. Br Med J 1941;1:427-32
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 „Акутна бубрежна инсуфицијенција”. Архивирано из оригинала на датум 23. 12. 2007. Приступљено 22. 12. 2007. 
  7. ^ „Диуретици”. Приступљено 22. 12. 2007. 
  8. ^ „Фармацеути - АБИ”. Приступљено 22. 12. 2007. 
  9. ^ Types of Azotemia. Приступљено 22. 3. 2016. 
  10. ^ Goljan, Edward F. . Rapid Review Pathology (2nd ed.). Mosby. 2007. ISBN 978-0-323-04414-1. str. 396–398.
  11. 11,0 11,1 11,2 Content initially copied from: Hansen, Kristoffer; Nielsen, Michael; Ewertsen, Caroline (2015). „Ultrasonography of the Kidney: A Pictorial Review”. Diagnostics. 6 (1): 2. ISSN 2075-4418. PMC 4808817Slobodan pristup. PMID 26838799. doi:10.3390/diagnostics6010002.  (CC-BY 4.0) Arhivirano 2017-10-16 na sajtu Wayback Machine
  12. ^ Kellum J, Levin N, Bouman C, Lamiere N. Developing a consensus classification system for acute renal failure. Curr Opin Crit Care 2002; 8: 509-514
  13. ^ Mehta RL, Chertow GM. Acute renal failure definitions and classification: Time forchange. J Am Soc Nephrol 2003; 14: 2178-2187
  14. ^ Aird WC. The role of the endothelium in severe sepsis and multiple organ dysfunction syndrome. Blood 2003; 101 (10): 3765-3777

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Akutna bubrežna insuficijencija na Vikimedijinoj ostavi

Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Klasifikacija
Spoljašnji resursi