Aleksandar Petrović (učitelj)

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili drugu osobu, pogledajte članak Aleksandar Petrović.
Aleksandar T. Petrović
Ulje na platnu, rad Ivana Markovića, vlasništvo Fakulteta pedagoških nauka u Jagodini
Datum rođenja(1886-11-19)19. novembar 1886.
Mesto rođenjaStudena, Kraljevina Srbija
Datum smrti1962.(1962-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (75/76 god.)
Mesto smrtiPirot, FNR Jugoslavija

Aleksandar T. Petrović (Studena, 1886 — Pirot, 1962) bio je srpski pedagog, potpukovnik, dvostruki vitez Karađorđeve zvezde i sindikalni borac.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rodom je iz sela Studena kod Babušnice. Otac Todor Petrović iz Studene, majka Marija Gligorijević iz Strelca, deda po majci sveštenik Kosta Gligorijević iz Strelca.[2] Završio je Gimnaziju u Pirotu 1902, a Učiteljsku školu u Jagodini 1906. kao prvi u kolu kod profesora Sretena Adžića. Služio je kao učitelj u Zavoju, valjevskom Suvodanju, lužničkom Kambelevcu i Kosturu, Pirotu, Kuršumliji, Štipu i "Vežbaonici" elitnoj obrazovnoj ustanovi pirotskih osnovnih škola. Izradio je novi model školske računaljke prikazan na Učiteljskom zboru u Pirotu i Caribrodu 1922. godine. Njegov učenik, Branislav Pejčić, potonji predsednik opštine Zaječar, seća se da "bio je strog, ali dobar i pravičan učitelj. Zahtevao je od nas da budemo dobri, da ne lažemo, ne krademo, da volimo svoje roditelje, da poštujemo starije, da dobro učimo. Smatrao je da sve što dete treba da nauči to mora da mu pruži škola."

Učestvovao je u Balkanskim ratovima (1912—1913), Prvom svetskom ratu (1914—1918) i Drugom svetskom ratu (1941—1945). Stevan Jakovljević u trećem tomu Srpske trilogije, poglavlje Crna reka, piše o njegovoj ratnoj pobedi na ovoj reci, koju je izvojevao kao komandir treće čete, četvrtog bataljona, trećeg pešadijskog puka Moravske divizije, odbivši naređenje komandanta puka i izvršivši proboj kojim je sprečio opkoljavanje celog puka. Zbog toga je kasnije, posle uspešne odbrane zbog odbijanja naređenja, na prekom vojnom sudu na Krfu odlikovan oficirskim ordenom Karađorđeve zvezde IV reda sa mačevima. Drugu Karađorđevu zvezdu mu je u bolnici uručio lično regent Aleksandar skinuvši svoju s grudi. Nosilac je i Albanske spomenice, dva Ordena belog orla s mačevima IV i V stepena, Ordena jugoslovenske krune III reda, srebrne i zlatne Medalje za hrabrost, kao i najvišeg prosvetnog Ordena Svetog Save IV reda. Kraj rata dočekao je kao delegirani oficir pri francuskim bolnicima i kao komandant privremene srpske vojne bolnice u Sidi Abdalahu (Tunis 1918 - 1919). Po povratku 1919 - 1920. bio je ađutant komandanta Pirotskog vojnog okruga.

Kao član Glavnog odbora Udruženja učitelja u Kraljevini Jugoslaviji, predsednik Udruženja učitelja Pirota, predsednik Učiteljske kreditne zadruge, odbornik Crvenog krsta i Narodne odbrane zalagao se za očuvanje sećanja na učitelje poginule u oslobodilačkim ratovima, kao i na pomoći udovicama i ratnoj siročadi. Zbog tog rada, a i kao prijatelj Dragoljuba Jovanovića, bio je izložen pritiscima u prvoj, a potom i drugoj Jugoslaviji. Na početku Drugog svetskog rata kao potpukovnik pokušao je sa svojom jedinicom proboj ka Jadranskom moru, ali je opkoljen kod Sarajeva i odveden u nemački logor Biberah na Risu (Oflag V-B)u kome je proveo četiri godine jer nije prihvatio da se izjasni kao "Bugarin" da bi bio pušten. U njemu je zajedno s Milanom Bogdanovićem i grupom oficira u avgustu 1942. napisao "Odgovor nemačkom oficiru o stavu jugoslovenskih oficira" u kome je jasno izrazio svoj antifašistički stav. U Jugoslaviju se vratio juna 1945. u grupi koju je predvodio đeneral Živko Stanisavljević. Supruga Danica (ćerka trgovca Sotira Mitkovića, sestra Nikole Mitkovića, fotografa i predsednika pirotske opštine, i dr Riste Mitkovića, pisca i docenta na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Ženevi[3]), takođe u teškim uslovima odbijajući da prihvati lažni bugarski identitet, preminula je od iscrpljenosti dva dana pre njegovog povratka.

Na prvim posleratnim izborima 1945. javno je odbio da glasa s obrazloženjem da "nema za koga".

Do penzije je radio u Tijabarskoj osnovnoj školi i kao profesor matematike u Pirotskoj gimnaziji boreći se da ostvari elementarna socijalna prava i školuje četvoro dece (Vukica, Smiljka, Života i Ljiljana). Sahrani je prisustvovalo preko hiljadu Piroćanaca što je doprinelo da komunistička vlast brzo sruši njegovu porodičnu kuću koja se nalazila na mestu današnjeg hotela Pirot.

Napisao je dva još uvek neobjavljena spisa: "Istorija Pirota" i "O vaspitanju u porodici i školi posle Prvog svetskog rata" gde između ostalog 1920. piše da "Naše vreme računamo od Prvog svetskog rata. Njegova odlika:je da niko ne vlada sobom... Doduše, kroz sva vremena i kod svih naroda slobodna misao bila je gonjena."

Povodom jednog veka od izbijanja Prvog svetskog rata i 115. godina od osnivanja Učiteljske škole, na Pedagoškom fakultetu u Jagodini otkrivena mu je 9. aprila 2014. spomen bista, rad akademskog vajara Ivana Markovića. Tom prilikom premijerno je izvedena drama San Crne reke Aleksandra Ž. Petrovića čiji su stihovi I sve što mislimo da nam sada vene / rodiće se novo u slavi večne pene urezani u stenu oniksa postavljenu pored biste. [4]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Aleksandar Petrović, učitelj kojem je kralj darivao svoj orden („Večernje novosti“, 12. april 2014)
  2. ^ „Znamenite ličnosti - Selo Strelac, monografija”. Arhivirano iz originala 24. 01. 2018. g. Pristupljeno 23. 06. 2017. 
  3. ^ "Ilustrovani list", br. 16, 1924; str. 20
  4. ^ Na Pedagoškom fakultetu otkrivanje Spomen obeležja Aleksandru T. Petroviću (7. april 2014)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Stevan Jakovljević, "Srpska trilogija", tom 3, (poglavlje Crna reka), Učiteljski fakultet, Beograd (2009). str. 38 – 53.
  • Lazar Popović (komandant 3. bataljona, 3. pešadijskog puka Moravske divizije), "Piroćanci", Zemun (bez god. izdanja), str. 20.
  • Tomislav S. Vlahović, "Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima""", tom 1, Kultura, Beograd (1989). str. 76—78.
  • Borislava Lilić, "Piroćanci u ratovima 1912 - 1918", Privredni pregled, Beograd 1989, str. 31, 98.
  • "Vek obrazovanja učitelja u Jagodini", Učiteljski fakultet u Jagodini, Zavod za udžbenike, Jagodina – Beograd (1998). str. 144, 139.
  • Grupa autora, Aleksandar Petrović, „Osnovna škola ‘Sveti Sava’ - Pirot 1825 - 2000“, Pirot (2001), str. 96 - 98.
  • Branislav Pejčić, Naš učitelj gospodin Aca, „Osnovna škola ‘Sveti Sava’ - Pirot 1825 - 2000“, Pirot (2001), str. 542 - 544.
  • Slobodanka Andrić, Karađorđeva zvezda sa regentovih grudi, "Politika", 12. jun (2005). str. 10.
  • Jovan V. Nikolić, "Gradili su modernu Srbiju", Beoknjiga, Beograd (2006). str. 113—114.
  • Nada Savković, Univerzalnost porodične istorije, "Prvi svetski rat u kulturi i bibliografiji", knjiga 1, Filološki fakultet. . Београд. (2014). pp. 121-131. ISBN 978-86-6153-241-2. 
  • Milena R. Nešić Pavković, (Ne) ćutim! Govor istine u drami San Crne reke, "Tišina", Zbornik radova sa XI međunarodnog naučnog skupa održanog na Filološko-umetničkom fakultetu, Kragujevac (2017), str. 471 - 478. (http://www.filum.kg.ac.rs/dokumenta/nauka/Skupovi/2017/XII_Veliki_skup_2017/Zbornici_i_korice/knjiga_2_Veliki_skup_2017.pdf)
  • Dimitrije Vujadinović, Pedagog i humanista, "Zaboravljeni heroji Prvog svetskog rata", Arhiv Srbije, Beograd (2020). str. 63 - 64.
  • Dušan M. Ćirić, Dvostruki vitez Karađorfđeve zvezde, "Ratni doživljaji Piroćanaca u Prvom svetkom ratu", Muzej Ponišavlja, Pirot (2020), str. 23 - 36.
  • Marija Ljevnaić, Vaskrsenje kapetana Petrovića, "Ljudi Govore", br. 41/42 (2023), str. 152 - 189.
  • Dragan Milosavljević, Studena - selo u Lužnici, Istorijski arhiv u Pirotu, Pirot (2023), str. 278 - 281.
  • Srpski biografski rečnik, Matica srpska, tom 8 (u pripremi)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Петровић_(учитељ)&oldid=27516439”