Atlantropa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Okvirna mapa različitih projekata hidroelektrike i melioracije kombinovanih u Antlantropi.
Umjetnička koncepcija mogućeg izgleda Atlantrope iz svemira.

Atlantropa (njem. Atlantropa), poznata i kao Panropa,[1] bila je gigantska inženjerska i kolonizaciona ideja koju je osmislio njemački arhitekta Herman Zergel dvadesetih godina 20. vijeka, a koju je promovisao sve do svoje smrti 1952. godine.[2][3] Projekat je osmišljen tako da sadrži nekoliko branskih hidroelektrana u ključnim tačkama Sredozemnog mora, poput Gibraltara i Bosfora, kako izazvao pad nivoa mora i stvorio nove zemljište za naseljavanje. Predložena je kao mirovna panevropska alternativna nacističkom konceptu Lebensrauma.

Dizajn[uredi | uredi izvor]

Glavna karakteristika projekta bila je branska hidroelektrana koju je trebalo izgraditi preko Gibraltarskog moreuza, što bi obezbjedilo ogromne količine hidroelektriciteta[4] i dovelo bi do spuštanja nivoa Sredozemnog mora za oko 200 m, stvarajući nove površine pogodne za naseljavanje, npr. na prostoru Jadranskog mora. Projektom su predložene i četiri dodatne veće brane:[5][6][7]

Zergel je svoju shemu, za koje predviđeno da traje više od jednog vijeka, vidio kako mirnu panevropsku alternativu konceptima nacističkog Lebensrauma, koja je kasnije postala jedan od razloga zbog koga je Treći rajh osvajao nove teritorije. Atlantropa bi obezbjedila: zemljište, hranu, poslove, električnu energiju i prije svega novu viziju za Evropu i susjednu Afriku.

Ideju Atlantrope, tokom nekoliko decenija, karakterisale su četiri konstante:[8]

Aktivna podrška bila je ograničena na arhitekte i planere iz Njemačke i niza drugih zemalja, prvenstveno sjeverne Evrope. Kritičari su ga ismijavali zbog različitih grešaka, počev od nedostatka bilo kakve saradnje sredozemnih zemalja u planiranju do uticaja koji bi projekat imao na istorijske obalske zajednice koja bi se nasukale u unutrašnjosti, kako da bi se more povuklo. Projekat je veliku popularnost dostigao krajem dvadesetih i početkom tridesetih i ponovo nakratko krajem četrdesetih i početkom pedesetih, ali je ubrzo nestao iz javnosti poslije Zergelove smrti.[10]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Plan je nadahnut tadašnjim novim razumijevanjem Mesinske krize saliniteta,[11] pansredozemnim geološkim događajem koji se dogodio prije 5—6 miliona godina.[12] Savremeni geolozi pretpostavljaju da su velika nalazišta soli koja okružuju sredozemnu obalu rezultat njene djelimične izolacije smanjenjem morskih puteva koji povezuju sa Atlantikom. Danas, većina geologa vjeruje da je Sredozemno more pretrpio značajno smanjenje tokom tog perioda od najmanje nekoliko stotina metara.[13]

Utopijski cilj bio je rješavanje svih glavnih problema evropske civilizacije stvaranjem novog kontinenta „Atlantropa”, koji bi se sastojao od Evrope i Afrike, a na kojem bi živjeli Evropljani. Zergel je bio uvjeren da bi bila konkurentna sa Amerikama i orijentalnom „Panazijom” u nastajanju, Evropa mora postati samostalna, što je podrazumijevalo posjedovanje teritorija u svim klimatskim zonama. Azija bi zauvijek ostala misterija za Evropljane, a Britanci ne bi mogli dugoročno održavati svoju globalnu imperiju i zato je bio neophodan zajednički evropski napor za kolonizaciju Afrike.[14]

Spuštanje nivoa Sredozemnog mora omogućilo bi proizvodnju ogromnih količina električne energije, garantujući rast industrije. Za razliku od fosilnih goriva, ovakav izvor energije ne bi mogao da se potroši. Ogromno zemljište bilo bi oslobođeno za poljoprivredu, uključujući i Saharu, koju je trebalo navodnjavati pomoću tri jezera veličine mora u Africi. Masovni javni radovi, za koje se predviđalo da će trajati duže od jednog vijeka, ublažili bi nezaposlenost, a sticanje novih zemljanih površina ublažilo bi pritisak prenaseljenosti, koju je Zergel smatrao osnovnih uzrokom političkih nemira u Evropi. Vjerovao je da bi efekat projekat na klimu bilo samo koristan[15] i da bi se klima mogla promijeniti nabolje i u daljim predjelima, poput Britanskih ostrva, jer bi efikasnija Golfska struja stvorila toplije zime.[16] Bliski istok, pod kontrolom konsolidovane Atlantrope, bio bi dodatni izvor energije i bedem protiv Žute opasnosti.[17]

Reklamni materijal koji su radi promocije Atlantrope napravili Zergel i njegove pristalice sadržio je planove, mape i makete nekoliko brana i novih luka u Sredozemnom moru, izgled Gibraltarske brane krunisanu kulom od 400 m koju je projektovao Peter Behrens, projekcije rasta poljoprivredne proizvodnje, skice panatlantropske električne mreže, pa čak i odredba o zaštiti Venecije kao kulturne znamenitosti.[18] Kada su pomenute zabrinutosti zbog klimatskih promjena ili zemljotresa, isticane su kao pozitivne, a ne negativne strane.[16] Zergelova knjiga Die Drei Grossen iz 1932. sadrži Hitlerov citat na letku kako bi pokazao da je projekat u skladu sa nacističkom ideologijom.

Poslije Drugog svjetskog rata, ponovo se javila interesovanje za ideju, jer su zapadni saveznici nastojali stvoriti bliže veze sa svojim kolonijama u Africi u pokušaju borbe protiv rastućeg marksističkog uticaja u toj regiji, ali pronalazak nuklearne energije, troškovi obnove i kraj kolonijalizma učinili su Atlantropu tehnološki nepotrebnom i politički neizvodljivom, iako je Institut Atlantropa postojao do 1960. godine.[18]

Većina prijedloga vezanih za izgradnju Gibraltarske brane iz tog vremena usredsređena je na hidroelektrički potencijal takvog projekta i ne predviđa značajnije spuštanje nivoa Sredozemnog mora. Nova ideja, koja uključuje branu između Evrope i sjeverne Afrike na Gibraltaru, predviđena je da se nosi sa bilo kojim budućim globalnim porastom nivoa mora izvan sliva sredozemnog basena.[19]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Verziju Atlantrope predstavio je bivši ministar Trećeg rajha Martin Hojsman, koji je predložio da se cjelokupno Sredozemno more isuši putem brane na Gibraltaru, u fiktivnom univerzumu serije Čovjek u visokom dvorcu, kao i u istoimenom romanu Filipa K. Dika na kojem je serija i zasnovana.[20]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Günther 1931.
  2. ^ „GERMAN GENIUS.”. Advocate (na jeziku: engleski). LXII (3956). Victoria, Australia. 13. 6. 1929. str. 36. Pristupljeno 30. 6. 2021 — preko National Library of Australia. 
  3. ^ „The Munich architect, Hermann Soergel, has published his gigantic project "Atlantropa"”. The Week (na jeziku: engleski). CXI (3001). Queensland, Australia. 28. 6. 1933. str. 20. Pristupljeno 30. 6. 2021 — preko National Library of Australia. „…The Munich architect, Hermann Soergel, has published his gigantic project "Atlantropa," a . scheme which he has been supervising for six years, which by lowering the level of the Mediterranean, he contends, will water the Sahara desert, win new land and connect Europe and Africa. This is one of the drawings belonging to his exhibition…” 
  4. ^ „Atlantropa: A plan to dam the Mediterranean Sea”. xefer.com (na jeziku: engleski). 15. 3. 2005. Arhivirano iz originala 7. 7. 2017. g. Pristupljeno 30. 6. 2021. 
  5. ^ Ley 1959.
  6. ^ Jacobs, Frank (23. 7. 2010). „Damming the Mediterranean: the Atlantropa Project”. Big Think (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 6. 2021. 
  7. ^ Bellows, Jason (25. 9. 2008). „Mediterranean be Dammed”. Damn Interesting (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 6. 2021. 
  8. ^ Voigt 2007, str. 100.
  9. ^ Reuber 2005, str. 43.
  10. ^ Voigt 2007, str. 122.
  11. ^ Krijgsman, W (1. 8. 1996). „A new chronology for the middle to late Miocene continental record in Spain”. Earth and Planetary Science Letters (na jeziku: engleski). 142 (3-4): 367—380. ISSN 0012-821X. doi:10.1016/0012-821X(96)00109-4. Pristupljeno 30. 6. 2021. 
  12. ^ Gautier, F.; Clauzon, G.; Suc, J.P.; Cravatte, J.; Violanti, D. (1994). „Age and duration of the Messinian salinity crisis”. Comptes Rendus de l'Académie des Sciences, Série II. Paris. 318 (8): 1103—1109. 
  13. ^ Garcia-Castellanos, D.; Villaseñor, A. (decembar 2011). „Messinian salinity crisis regulated by competing tectonics and erosion at the Gibraltar arc”. Nature (na jeziku: engleski). 480 (7377): 359—363. ISSN 1476-4687. doi:10.1038/nature10651. Pristupljeno 30. 6. 2021. 
  14. ^ Sörgel 1932, str. 75 ff.
  15. ^ Sörgel 1932, str. 66–67.
  16. ^ a b Brock, Paul (6. 8. 1963). „German engineers dream of building a new continent”. Detroit Free Press (na jeziku: engleski) — preko Newspapers.com. „One of the most significant advantages would be a change of climate [to that] of Northern Europe – and especially the British Isles – because the warm Gulf Stream would be rendered much more effective.” 
  17. ^ Sörgel 1932, str. 80.
  18. ^ a b edit suisse group (2003). „Atlantropa”. cabinetmagazine.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 6. 2021. 
  19. ^ Cathcart 2014, str. 391–468.
  20. ^ Lambrechts, Toon (13. 9. 2016). „The Bonkers Real-Life Plan to Drain the Mediterranean and Merge Africa and Europe”. Atlas Obscura (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 6. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Günther, Hanns (1931). In hundert Jahren (na jeziku: nemački). Kosmos. 
  • Ley, Willy (1959). Engineers' Dreams: Great projects that could come true (na jeziku: engleski). Viking Press. 
  • Voigt, Wolfgang (2007). Atlantropa Weltbauen am Mittelmeer ; ein Architektentraum der Moderne ; [inklusive Filmdokumentation mit Animationen der "Weltverbesserungsidee" Atlantropa] (na jeziku: nemački). [Pforzheim]. ISBN 978-3-86735-025-9. 
  • Reuber, Paul (2005). Politische Geographien Europas: Annäherungen an ein umstrittenes Konstrukt (na jeziku: nemački). LIT Verlag Münster. ISBN 978-3-8258-6523-8. Pristupljeno 30. 6. 2021. 
  • Sörgel, Herman (1932). Atlantropa (3rd, illustrated izd.). Zürich: Fretz & Wasmuth. 
  • Cathcart, Richard Brook (2014). Medicative macro-imagineering : Earth & Mars megaprojects (na jeziku: engleski). Burbank, California. ISBN 978-1495921568. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атлантропа&oldid=23916568”