Суецки канал

Из Википедије, слободне енциклопедије
Суецки канал 1981.
Сателитски снимак канала

Суецки канал је вештачки канал дужине 163 km између Средоземног и Црвеног мора,[1] који раздваја афрички од азијског континента и због тога је најближа поморска веза између западне и источне Земљине хемисфере. Велика стратешка важност Суецког канала за Запад постаје још јаснија у светлу чињенице да је најважнији танкерски пловни пут за снабдевање Европе блискоисточном нафтом. Модерни Суецки канал је отворен 1869. Пројектовао га је француски инжењер Фердинанд де Лесепс.

Суецки канал носи име по граду Суец који се налази у региону. Суец (арапски لسويس ) је град-лука који броји око 497.000 становника. Налази се у Египту, у заливу. Председник Египта Гамал Абдел Насер национализовао је канал 1956. Због тога су Француска, Уједињено Краљевство и Израел извршили инвазију 1956. У том сукобу било је потопљених бродова, па је канал био затворен до априла 1957. Уједињене нације су одржавале неутралност канала и Синаја. Град је био потпуно уништен и напуштен након Арапско-израелског сукоба 1967. године. Поново је изграђен и канал је отворен за поморски саобраћај 1975. године.

Историја[уреди]

Фердинанд де Лесепс

Историја Суеског канала је врло дуга, сеже још у Стари век, у време Старог Египта.[2][3] Документовано је постојање два прадавна канала који су олакшавали путовање између Нила и Црвеног мора.[4][5][6] Један ужи канал изграђен је у време владавине Сесостриса III или Рамзеса II.[4][5][6]. У други, дужи канал био је инкорпорисан и део првог[4][5], а био је смештен јужније[6]. Грађен је у време владавине Некa II.[4][5][6], међутим није довршен. То је пошло за руком тек персијском великом краљу Дарију I (511. п. н. е. до 486. п. н. е.). Према Херодоту, овај велики пројект узео је око 120.000 људских живота. Птолемејиди су га одржавали и даље побољшали.

Већ у време владавине Клеопатре канал је био делом засут песком, а извори не спомињу ништа значајно о каналу у време владавине Римљана. Након арапског освајања Египта канал је обновљен и кориштен је пре свега за пријевоз житарица, а већ у 8. веку канал је поново био неупотребљив. Данас још само слаби трагови указују на старо дело на којем су радили фараони, Персијци, Птолемејиди, римски цареви и арапски калифи.

Канал у новом времену[уреди]

Идеја о градњи канала није се изгубила ни у средњем веку, нити у новије време. Одређено занимање показивали су Млечани и Немци, али озбиљније радње везане уз канал предузео је тек Наполеон.

Наполеон је хтео да искористи Египат као мостобран за напад на Британску Индију, што би увелико било олакшано постојањем поморске везе између Средоземног и Црвеног мора.[2] Међутим, резултати мерења показали су разлику у нивоима тих мора од готово 10 метара, па се одустало од тога,[7] а и Наполеон је 1801. морао да напусти Египат.

Барометријска мерења енглеских официра 1841. као и рад студијске групе Француза, Британаца и Аустријанаца 1846. године поуздано су доказали, да су разлике у нивоима ових мора занемариве.

Лесепс успева 1856. да добије од Високе Порте концесију за градњу канала и оснивање деоничког друштва Compagnie universelle du canal maritime de Suez. Друштво добија и права на кориштење канала на 99 година, након којих би канал постао египатски.

Градња[уреди]

Градња почиње 25. априла 1859. у Порт Саиду, на северном крају канала, и повезана је с огромним потешкоћама. Сав материјал, алат, машине, угаљ, гвожђе, дрво је требало допремити из Европе.

Године 1862. је од 1.800 дева у власништву компаније њих чак 1.600 кориштено сваки дан за допремање питке воде за 25.000 радника. Дневни трошкови само за допрему воде били су огромни, тако да је било неопходно прво саградити канал за допрему питке воде. То је довршено крајем 1863. године.

Градња канала праћена је низом потешкоћа. Поред непрекидних финанцијских проблема, дошло је и до избијања колере. Од укупно 1,5 милиона радника, претежно Египћана, умрло је око 125.000, углавном од колере.

Економски значај[уреди]

Највећу економску корист од канала имала су најснажнија поморско-трговачка предузећа из подручја Средоземља, јер су сад имала значајно бржу везу с Далеким истоком. Најзначајнији профит имао је Аустријски Лојд (Österreichische Lloyd), аустријско предузеће за поморску трговину, које дожљивава знатну експанзију након отварања канала.

Мост преко Суецког канала
Бродови у Порт Саиду чекају на пролаз каналом (око 1880.)

Улога канала у политичким размирицама[уреди]

Управљање каналом у почетку је било високо нерентабилно, и Египат се нашао пред банкротом, па 1875. влада Велике Британије преузима египатски део деоница у компанији и тиме стиче одлучујући утицај на канал. Отпор становништва утицају Британије резултирао је Урабијевом побуном, што је сузбијањем побуне (1882.) довело до британске окупације Египта који је до тада био део Османског Царства.

Иако је Конвенцијом из Константинополиса 1880. године Суески канал проглашен неутралном зоном и прокламиран слободан пролаз трговинским и ратним бродовима, подручје канала било је већ у Првом светском рату предмет спора.

И након оснивања Краљевине Египта 1922. године, Велика Британија задржава контролу над подручјем канала, што потврђује уговором 1936. године. Власник и економсски корисник канала, који је у међувремену постао врло профитабилан, и даље остаје Compagnie universelle du canal maritime de Suez.

Британска контрола задржала се и током Другог светског рата. Успели су да одбију нападе Италије 1940, као и немачки Афрички корпус у фебруару 1941. године.

Египатско преузимање контроле над каналом[уреди]

Главни чланак: Суецка криза

Национализација канала од стране Египта 26. јула 1956, дакле 12 година пре истека времена на које је Друштво имало концесију, довело је до Суецке кризе, и канал остаје непроходан до априла 1957.

Десетак година касније (1967.), блискоисточни сукоби поново доводе до затварања канала, а пловидба је обновљена тек у мају 1975. године.[8]

Референце[уреди]

  1. „Yearly Number & Net Tone by Ship Type, Direction & Ship Status”. Suez Canal. Архивирано из оригинала на датум 2010-02-15. Приступљено 23. 4. 2014. 
  2. 2,0 2,1 Hall, Linda. The Search for the Ancient Suez Canal. Kansas City, Missouri. Архивирано из оригинала на датум 2009-02-14. 
  3. Descriptions de l'Égypte, Volume 11 (État Moderne), containing Mémoire sur la communication de la mer des Indes à la Méditerranée par la mer Rouge et l'Isthme de Sueys, par M.J.M. Le Père, ingénieur en chef, inspecteur divisionnaire au corps impérial des ponts et chaussées, membre de l'Institut d'Égypte, pp. 21–186
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Encyclopaedia Britannica, 11to izdanje, s.v. "Suez Canal". Objavljeno 8. 8. 2008.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Rappoport, S. (doktor filozofije, Bazel). History of Egypt (nedatirano, rani 20. vek), tom 12, deo B, poglavlje V: "The Waterways of Egypt," stranice 248-257. London: The Grolier Society.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Hassan, F. A. & Tassie, G. J. Site location andhistory (2003.) Kafr Hassan Dawood On-Line, Egyptian Cultural Heritage Organization. objavljeno 8. 8 2008.
  7. Wilson, The Suez Canal
  8. Spiegel Einestages: Zarobljeni u Sueskom kanalu

Литература[уреди]

  • Britannica (2007) "Suez Canal", in: The new Encyclopædia Britannica, 15th ed., 28, Chicago, Ill. ; London : Encyclopædia Britannica, ISBN 1-59339-292-3
  • Galil, B.S. and Zenetos, A. (2002). "A sea change: exotics in the eastern Mediterranean Sea", in: Leppäkoski, E., Gollasch, S. and Olenin, S. (eds), Invasive aquatic species of Europe : distribution, impacts, and management, Dordrecht ; Boston : Kluwer Academic, ISBN 1-4020-0837-6, p. 325–336
  • Garrison, Ervan G. (1999) A history of engineering and technology : artful methods, 2nd ed., Boca Raton, Fla. ; London : CRC Press, ISBN 0-8493-9810-X
  • Karabell, Zachary (2003) Parting the Desert: The Creation of the Suez Canal, Knopf, ISBN 978-0-375-40883-0
  • Oster, Uwe (2006) Le fabuleux destin des inventions : le canal de Suez, TV documentary produced by ZDF and directed by Axel Engstfeld (Germany)
  • Rathbone, William (1882). Great Britain and the Suez Canal. London: Chapman and Hall, Limited. 
  • Sanford, Eva Matthews (1938) The Mediterranean world in ancient times, Ronald series in history, New York : The Ronald Press Company, 618 p.
  • Pudney, John. Suez; De Lesseps' Canal. New York: Praeger, 1969. Print.
  • Thomas, Hugh. Suez. [1st U.S ed.]. New York: Harper & Row, 1967. Print.
  • Arrow, Sir Frederick. "A fortnight in Egypt at the opening of the Suez Canal", London : Smith and Ebbs, 1869.

Спољашње везе[уреди]