Austrijska radio televizija (ORF)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Austrijska radio televizija
TipJavni medijski servis
ZemljaAustrija
SedišteBeč
VlasnikDržava Austrija
Ključni ljudiRoland Vajsman
OsnivačRAVAG
Datum pokretanja24. oktobar 1924. god.; pre 99 godina (1924-10-24)
Format slike16:9
Veb-sajthttps://orf.at

Austrijska radio televizija - ORF (nem. Österreichischer Rundfunk - ORF) je austrijski nacionalni javni radio i televizijski servis . ORF je finansiran iz prihoda od televizijskih naknada i ograničenog oglašavanja u svom programu. ORF je dominantan servis u austrijskim elektronskim medijima. Austrija je bila poslednja zemlja u kontinentalnoj Evropi posle Albanije koja je dozvolila privatno televizijsko emitovanje širom zemlje, uprkost tome što su komercijalni TV kanali iz susedne Nemačke već bili prisutni u Austriji kao pretplatnička televizija, i uprkos tome što su TV signali iz susednih država 1980-ih uveliko zahvatali i austrijsku teritoriju.

Istorija radio emitovanja u Austriji[uredi | uredi izvor]

Bivše ratno ministarstvo, sedište RAVAG-a iz 1924. godine

Prvi neregulisani test prenos u Austriji započeo je 1. aprila 1923. Radio Hekafon je vodio radio pionir i entuzijasta Oskar Čaja (1887–1958). Čaja je 1921. podneo zahtev za radio dozvolu; prvo u njegovoj fabrici telefona u bečkom okrugu Brigitenau, kasnije u obližnjem Tehničkom fakultetu.[1] 2. septembra je izvedeno prvo emitovanje obraćanja austrijskog predsednika Mihaela Hajniša (1858–1940). Godinu dana kasnije, snažan predajnik, koji je dizajnirala nemačka kompanija Telefunken, postavljen je na krov bivše zgrade Ministarstva rata u Ringštrase u centru Beča.

RAVAG[uredi | uredi izvor]

Zajedničko preduzeće Austrijske savezne vlade, grada Beča i nekoliko bankarskih kompanija, nazvana RAVAG (nem. Radio Verkehrs AG), dobilo je februara 1924. godine koncesiju za početak emitovanja.[2] Sa Čajom kao generalnim direktorom, redovni prenosi su počeli 1. oktobra 1924. iz privremenih studija u zgradi Ministarstva rata koji su postali poznati kao Radio Beč, Talasi 530 (Radio Wien, Welle 530).[3] Do kraja oktobra 1924. radio je imao već 30.000 slušalaca, a do januara 1925. 100.000. Relejni predajnici, uspostavljeni širom zemlje do 1934. godine, omogućili su da svi Austrijanci mogu da slušaju Radio Wien uz mesečnu naknadu od dva šilinga.

Radio programi bili su namenjeni obrazovanoj publici, sa klasičnom muzikom, književnim temama i predavanjima. Prvi prenosi za inostranstvo emitovani su 1925. godine. To su bili prenosi iz Bečke državne opere i Salcburškog festivala. S druge strane, vesti su igrale manju ulogu zbog poštovanja politike neutralnosti Austrijske vlade. 1928. godine počele su i redovne sportske emisije, a 1930. godine sveobuhvatno su pokriveni austrijski parlamentarni izbori. U to vreme RAVAG je registrovao oko 500.000 slušalaca, postavši tako masovni medij.[2]

Prednji i bočni ulazi u zgradu Bečkog radija (Funkhaus Wien) u ulici Argentinierštrase u četvrtom okrugu u Beču.

U toku ukidanja Prve austrijske republike i implementacije austrofašističkog režima od strane kancelara Engelberta Dolfusa 1934. godine, RAVAG studiji su davali svoj doprinos tokom austrijskog građanskog rata. Tokom nacističkog julskog puča, nekoliko pobunjenika je ušlo u studio i objavilo Dolfusovu ostavku (Dolfus je zapravo ubijen u svojoj kancelariji).[4] Dolfusov naslednik Kurt fon Šušnig (1897–1977) dao je da se srušeni radiodifuzni centar zameni novim, pod imenom Kuća radio kulture (nem. Radiokulturhaus), koja se danas zove Bečka radio kuća (nem. Funkhaus Wien). Ova zgrada se nalazi u blizini akademije Terezijanum u Videnu u Beču. Zgradu je projektovao Klemens Holcmajster (1886–1983). Zgrada je podignuta od 1935. do 1939. godine. Austrijska vlada je naširoko koristila RAVAG prenose za propagandne aktivnosti, prkoseći masovnim prekograničnim nacističkim propagandnim emisijama emitovanim sa nemačkih predajnika iz regiona Minhena.[5]

Rajhzender Beč umesto RAVAG[uredi | uredi izvor]

Sa austrijskim Anšlusom i invazijom trupa Vermahta 1938. godine, RAVAG je raspušten i zamenjen je sa Rajhzender Beč (nem. Reichssender Wien). Od 1939. Rajhzender Beč bio je podređen nacionalnoj mreži Radija veliko-nemačkojg rajha (nem. Großdeutscher Rundfunk)[6] čije je sedište bilo u Berlinu, i tamo su radio programi pripremani. Jedan od poslednjih RAVAG prenosa bilo je Šušnigovo oproštajno obraćanje naciji 11. marta 1938. („Bože čuvaj Austriju“). Samo nekoliko sati kasnije, u direktnim prenosima prikazani su sledbenici njegovog naslednika, naciste Artura Zajs-Inkvarta (1892–1946) i trijumfalni ulazak Adolfa Hitlera u Linc i Hitlerov govor na Heldenplacu u Beču. Godine 1939. sve objekte i tehniku RAVAG-a preuzela je Pošta nemačkog rajha (nem. Deutsche Reichspost).[2]

U Drugom svetskom ratu, slušanje „neprijateljske radio stanice“ bilo je kažnjivo. Međutim, radio stanice poput švajcarske Radio Beromunster, kao i programi na nemačkom jeziku Bi-Bi-Sija, Glasa Amerike i Radio Vatikana, bili su naširoko slušani izvori informacija. Za stanovništvo, Rajhzender Beč je davao korisna upozorenja o preletima savezničkih aviona i strateškom bombardovanju. Sam radio-difuzni centar je oštećen od savezničkih bombi u januaru i februaru 1945. godine, nakon čega je usledila Bečka ofanziva Crvene armije. Rajhzender Beč je poslednji put emitovao svoj program 6. aprila 1945., pre nego što su trupe Šucštafela u povlačenju raznele predajnik Bisamberg.

Radio Beč[uredi | uredi izvor]

Oskar Čaja (1887–1958)

Nakon poraza Vermahta, nezavisno austrijsko radio emitovanje RAVAG-a je nastavljeno. 24. aprila 1945. U Austriji koju su okupirali saveznici, formirana je privremena Austrijska vlada na čelu sa Karlom Renerom (1870–1950). Novi Radio Beč je emitovao svoj program iz zgrade Bečke radio kuće (nem. Funkhaus Wien) preko privremenog odašiljača na krovu. Oskar Čaja je rukovodio programom dok nije izbačen pod pritiskom sovjetske vojne administracije.[1] Pošto se Funkhaus nalazio u sovjetskom okupacionom sektoru Beča, zapadni okupatori su osnovali sopstvene radio stanice, i to:

  • Alpeland mrežu na teritoriji koju su okupirali Britanci,
  • Radio crveno-belo-crveno (nem. Radio Rot-Weiß-Rot) na teritoriji koju su okupirale SAD,[7]
  • Zendegrupe Vest na teritoriji koju su okupirali Francuzi,
  • Plavi Dunav, kao mreža američkih oružanih snaga,
  • Mreža britanskih snaga (BND), kojia je postala popularna kod mlađih austrijskih slušalaca.

Prenosi RAVAG/Radio Beča bili su ograničeni na sovjetsku okupacionu zonu istočne Austrije, a kako je Hladni rat odmicao, sve se više smatralo da predstavlja komunističku propagandnu kuću.[7]

Brojne druge radio stanice su počele da emituju u različitim okupacionim zonama i radio je postao popularan medij među Austrijancima: 1952. godine u austrijskim kućama bilo je 1,5 miliona radio aparata. Zapadni okupatori su mogli da upravljaju svojim programima širom Austrije iz Beča, i to sa znatno većim rejtingom popularnosti od zastarelih RAVAG prenosa. Godine 1955. različite regionalne stanice su spojene u Austrijski radiodifuzni entitet (nem. Österreichisches Rundspruchwesen) koji je 1958. godine postao "Austrijski radio" (nem. Österreichischer Rundfunk), preteča današnjeg ORF-a i televizije u Austriji.

Televizija[uredi | uredi izvor]

Nakon probnih pilot programa iz 1954. godine, prvi televizijski program je zvanično emitovan je 1. avgusta 1955. godine. Međutim, savezničke okupatorske sile su sprečile redovan rad televizije zabranom kupovine kamera i druge opreme. Prve tri kamere su improvizovane od različitih delova. Nakon pokretanja prvog televizijskog kanala, prvo kao FS1 i FS2, kasnije kao ORF 1 i ORF 2, ORF počinje da emituje svoje programe u boji koristeći PAL sistem od 1969. godine. Prvi program emitovan na ovaj način bio je Novogodišnji koncert Bečke filharmonije 1. januara 1969. godine.

Televizija se do 1998. emitovala samo terestrijalno i analogno. ORF svoje radio i televizijske programe emituje terestrijalno sa 1.792 predajnika na 477 lokacija. 16:9 format u oba televizijska programa širom zemlje je takođe analogno emitovan u PAL+ tehnologiji. Nakon što su stanice za emitovanje prebačene na digitalno, emituju samo u PAL-u. Međutim, program se takođe nudi u 16:9 anamorfnom formatu preko DVB-T i DVB-S.

Od 22. januara 1998. ORF emituje i digitalno preko satelita ASTRA 1G, a od 31. avgusta 2000. preko ASTRA 1H (DVB-S).[8]

Preko satelita, programi TV kanala ORF 1 i ORF2 su šifrovani, dozvoljavajući pristup samo stanovnicima Austrije koji plaćaju austrijsku televizijsku licencu (nem. Gebühren Info Service - GIS). Program ORF2 Evropa je nešifrovan i prima se preko satelita u Evropi.

ORF podržava otvoreni evropski standard za hibridne set-top boksove za prijem TV emitovanja i širokopojasnih multimedijalnih aplikacija sa jednim korisničkim interfejsom. Od 6. marta 1995. ORF emituje televizijski program 24 sata dnevno.

23. januara 2008. prvi put je održan ORF HDTV prenos, i to je bio prenos skijaških trka iz Šladminga. U državnim studijima ORF-a javno je predstavljen HDTV prijem uz pomoć tehnološkog partnera Telekoma Austrije.[9]

Televizijski kanali[uredi | uredi izvor]

Kanal Logo Godina početka
ORF 1 1955
ORF 1 HD 2008
ORF 2 1961
ORF 2 HD 2009
ORF 2 Evropa 2004
ORF 3 2011
ORF SPORT + 2006
ORF Sat 1997 (do 2000)

Regionalni studiji[uredi | uredi izvor]

ORF ima po jedan regionalni studio u svakoj austrijskoj saveznoj državi. Svaka savezna država proizvodi svoj radio i televizijski program, koji se emituje preko ORF 2. Regionalni studio u Tirolu takođe proizvodi regionalnu televiziju i radio za nemačko govorno stanovništvo Južnog Tirola u Italiji. Iako svaka država ima svoj studio, većina ORF produkcija je u velikoj meri fokusirana na Beč, pošto se većina emisija snima u bečkim studijima.

ORF logo[uredi | uredi izvor]

Prvi korporativni logo ORF-a, nazvan ORF oko, dizajnirao je austrijski ilustrator i karikaturista Erih Sokol 1968. godine.[10] Logo „ORF oko“ se često poredi sa logotipom koji koristi američki komercijalni TV servis Si-Bi-Es. Godine 1992. ORF je naručio od britanskog grafičkog dizajnera Nevila Brodija da dizajnira korporativni logo, koji je ubrzo dobio nadimak „ORF cigle“.[11] Ovaj logo koristi se danas.

  • Logo „ORF oko“ (1968–1992; sporadična upotreba do 2011)
    Logo „ORF oko“ (1968–1992; sporadična upotreba do 2011)
  • Žig na ekranu (1968–2000)
    Žig na ekranu (1968–2000)
  • Logo "ORF cigle" (1992-danas)
    Logo "ORF cigle" (1992-danas)

Generalni direktori[uredi | uredi izvor]

  • 1924–1938: Oskar Čaja (nem. Oskar Czeija).
  • 1954–1957: Alfons Ebeler i Vilhelm Fuhsl (nem. Alfons Übelhör, Wilhelm Füchsl).
  • 1958–1960: Karl Čejka (nem. Karl Cejka).
  • 1960–1967: Jozef Šajdl (nem. Josef Scheidl).
  • 1967–1974: Gerd Baher (nem. Gerd Bacher).
  • 1974–1978: Oto Oberhamer (nem. Otto Oberhammer).
  • 1978–1986: Gerd Baher
  • 1986–1990: Tadeuš Podgorski (nem. Thaddäus Podgorski).
  • 1990–1994: Gerd Baher
  • 1994–1998: Gerhard Cajler (nem. Gerhard Zeiler).
  • 1998–2001: Gerhard Vajs (nem. Gerhard Weis).
  • 2002–2006: Monika Lindner (nem. Monika Lindner).
  • 2007–2021: Aleksander Vrabec (nem. Alexander Wrabetz).
  • 2022 - aktivan: Roland Vajsman (nem. Roland Weißmann).[12]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

O radiju:[uredi | uredi izvor]

  • Theodor Venus: Die Entstehung des Rundfunks in Österreich. Herkunft und Gründung eines Massenmediums. Dissertation, Universität Wien, Wien 1982.
  • Vom Funk zum Rundfunk – Ein Kulturfaktor entsteht. Rundfunkpolitische Weichenstellungen von den Anfängen des Funks bis zur Gründung der RAVAG. In: Isabella Ackerl (Hrsg.): Geistiges Leben im Österreich der Ersten Republik. Verlag für Geschichte und Politik, Wien (1986) ISBN 3-486-53731-8, S. 379–415.
  • Anne-Gret Koboltschnig: Radio zwischen den Zeiten. Das Wort-Programm der Ravag von 1924 bis 1933. Dissertation. Universität Wien, Wien 1993.
  • Theodor Venus: Von der RAVAG zum Reichssender Wien. In: Emmerich Tálos (Hrsg.): NS-Herrschaft in Österreich. öbv & hpt, Wien (2000) ISBN 3-209-03179-7, S. 597–626.
  • Karin Moser: Propaganda und Gegenpropaganda. Das „kalte“ Wechselspiel während der Alliierten Besatzung in Österreich. In: Medien & Zeit. Heft 1/2002, ISSN 0259-7446. Arbeitskreis für historische Kommunikationsforschung, Wien 2002, S. 27–42.
  • Haimo Godler (Hrsg.): Vom Dampfradio zur Klangtapete. Beiträge zu 80 Jahren Hörfunk in Österreich. Böhlau, Wien u. a. (2004) ISBN 3-205-77239-3.
  • Reinhard Schlögl: Oskar Czeija. Radio- und Fernsehpionier, Unternehmer, Abenteurer. Böhlau, Wien u. a. (2005) ISBN 3-205-77235-0.

O televiziji:[uredi | uredi izvor]

  • ORF3: Film. Fernsehen. Österreich in: Filmarchiv 27 Oktober-November 2005 (Zeitschrift des Filmarchivs Austria)
  • Seismographen der Gegenwart? Die Transformation des ORF-Fernsehspiels in den siebziger Jahren. in: Filmarchiv 27 Oktober-November 2005 (Zeitschrift des Filmarchivs Austria)
  • Monika Bernold, Sylvia Szely: tele visionen. Historiographien des Fernsehens. in: Österreichische Zeitschrift für Geschichtswissenschaften, Heft 4, Jg. 12, 2001.
  • Viktor Ergert, Hellmut Andics, Robert Kriechbaumer: Die Geschichte des Österreichischen Rundfunks. 4 Bde., Hg: ORF
  • Viktor Erget: 50 Jahre Rundfunk in Österreich. 3 Bde., Salzburg 1974.
  • Franz-Ferdinand Wolf: 25 Jahre ORF 1975–2000. Salzburg 2001.
  • Kurt Tozzer, Martin Majnaric: Achtung Sendung. Wien, 2005.
  • Hellmut Andics: Die Insel der Seligen. München 1980. Ausführungen zu den politischen Verzahnungen der elektronischen Medien in der Zweiten Republik.
  • Werner Reichl: Die roten Meinungsmacher. SPÖ-Rundfunkpolitik von 1945 bis heute Deutscher Wissenschafts-Verlag (DWV), 2012
  • Sylvia Szely (Hrsg.): Spiele und Wirklichkeiten. Rund um 50 Jahre Fernsehspiel und Fernsehfilm in Österreich. Verlag Filmarchiv Austria (2005) ISBN 3-901932-87-9.
  • Florian Wagner/Georg Vogt/Wolfgang Liemberger/Christine Ehardt (Hg.): Serielle Zustände. Annäherungen an die österreichische Fernsehlandschaft. Sonderzahl Verlag, Wien (2022) ISBN 978-3-85449-576-5.
  • Renée Winter: Geschichtspolitiken und Fernsehen. Repräsentationen des Nationalsozialismus im frühen österreichischen TV (1955-1970), transcript Verlag 2014
  • Andreas Novak, Oliver Rathkolb (Hrsg.): Die Macht der Bilder. Kral-Verlag, Wien 2017.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Schlogl, Reinhard (2005). Oskar Czeija: Radio- Und Fernsehpionier, Unternehmer, Abenteurer. Bohlau Verlag. ISBN 9783205772354. 
  2. ^ a b v Ergert, Viktor (1985). 50 Jahre Rundfunk in Österreich. Hellmut Andics, Robert Kriechbaumer, Österreichischer Rundfunk. [Salzburg]: Residenz Verl. ISBN 3-7017-0119-9. OCLC 1434616. 
  3. ^ „Geschichtsträchtige Tonspuren im Archiv”. wien.orf.at (na jeziku: nemački). 2012-02-12. Pristupljeno 2022-10-01. 
  4. ^ „Protest against Nazi Broadcast.”. The Times: 13. 7. 7. 1933. 
  5. ^ Bayerischer Rundfunk (na jeziku: nemački), 2022-09-26, Pristupljeno 2022-10-01 
  6. ^ „RAVAG”. www.aeiou.at. Arhivirano iz originala 01. 10. 2022. g. Pristupljeno 2022-10-01. 
  7. ^ a b UNESCO-Kommission, Österreichische. „Historische Radioaufnahmen RAVAG und Rot-Weiß-Rot”. Österreichische UNESCO-Kommission (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-10-01. 
  8. ^ „Mueselbach online - Media > ASTRA 19,2° Ost - Fernsehen und Radio aus Oesterreich ueber Satellit”. www.xn--mselbach-65a.ch. Pristupljeno 2022-10-01. 
  9. ^ „Telekom Austria und ORF realisierten technische Netzkonfiguration für HDTV”. pressetext (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-10-01. 
  10. ^ „ORF-Logo mit ORF-Schriftzug - 1968”. web.archive.org. 2013-02-08. Arhivirano iz originala 08. 02. 2013. g. Pristupljeno 2022-10-01. 
  11. ^ „Neville Brody”. FontShop (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-10-01. 
  12. ^ Um 15:08, 10 08 2021 (2021-08-10). „Roland Weißmann wird neuer ORF-Generaldirektor”. Die Presse (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-10-01. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аустријска_радио_телевизија_(ОРФ)&oldid=26815882”