Autonomni nervni sistem

Autonomni nervni sistem ili vegetativni nervni sistem je deo perifernog nervnog sistema koji, kao što i sam naziv govori, ima izvesnu samostalnost, autonomnost u kontroli rada srca, krvnog pritiska, disanja, otvorenosti zenica, rada sistema organa za varenje i razmnožavanje.Jedan deo ovog sistema se aktivira kada se uplašite, uzbudite, kada ste oprezni, što znači u svim kritičnim situacijama. Ovaj sistem deluje nesvesno najčešće putem visceralnih refleksa. Senzorni (aferentni) signali ulaze u pomenute centre sa periferije, a iz centara se šalju refleksni odgovori (eferentni signali) nazad u visceralne organe, čime se reguliše njihova aktivnost. Zahvaljujući ovom sistemu organizam je stanju da za vrlo kratko vreme odgovori na razne uticaje iz spoljašnje i unutrašnje sredine npr. da za par sekundi udvostruči srčanu frekvenciju ili krvni pritisak. Eferentni (nishodni signali) se prenose do organa putem dva sistema sa suprotnim funkcijama: simpatičkog i parasimpatičkog. Autonomnom nervnom sistemu pripada još i enterički nervni sistem, koji se nalazi u crevu.

Simpatički i parasimpatički sistem

Simpatički i parasimpatički sistem su dve komponente autonomnog nervnog sistema sa pretežno suprotnim funkcijama. Simpatička stimulacija stimuliše rad nekih organa, dok deluje inhibitorno na druge. Parasimpatička stimulacija takođe može delovati stimulativno i inhibitorno na različite organe. Kada simpatički sistem neke organe stimuliše, tada ih parasimpatički sistem uglavnom (ali ne uvek) inhibiše i obratno, kada simpatikus inhibiše, tada parasimpatikus stimuliše. Simpatikus se uglavnom aktivira kada postoji neka opasnost, neka nagla promena, on priprema organizam ”za borbu ili beg”. Parasimpatikus je aktivniji u stanju mirovanja. U sledećoj tabeli je prikazano dejstvo ovih sistema na pojedine organe.

organ	simpatikus	parasimpatikus
zenica oka	proširuje (midrijaza)	sužava (mioza)
cilijarni mišić	blaga relaksacija (gledanje na daljinu)	kontrakcija (gledanje na blizinu)
žlezde	vazokonstrikcija krvnih sudova, blaga sekrecija	stimulacija lučenja sekreta
znojenje	obilno znojenje (holinergična vlakna)	znojenje dlanova
krvni sudovi	vazokonstrikcija (suženje) preko α1 receptora	slabo dejstvo ili nema efekta
srce	povišena frekvencija; pojačana snaga, ubrzano sprovođenje električnih impulsa; pojačana nadražljivost	smanjena frekvenca; smanjena snaga; usporeno sprovođenje električnih impulsa; smanjena nadražljivost
srčane (koronarne) arterije	preko α receptora suženje, preko β2 receptora blago proširenje	nema
pluća i bronhije	proširenje (bronhodilatacija)	suženje (bronhokonstrikcija)
crevo	smanjena peristaltika i tonus, pojačan tonus mišića sfinktera	povećana peristaltika i tonus, relaksacija sfinktera
jetra	otpuštanje glukoze, razlaganje glikogena	sinteza glikogena
žučna kesa i kanali	relaksacija	konstrikcija
bubrezi	smanjeno izlučivanje mokraće	nema
mokraćna bešika	relaksacija	konstrikcija
penis	ejakulacija	erekcija
metabolizam	povećan; povećana koncentracija glukoze i masti u krvi	nema
lučenje srži nadbubrežne žlezde	povećano	nema
mentalna aktivnost	povećana	nema
skeletni mišići	povećana snaga	nema
masno tkivo	razgradnja masti (lipoliza)	nema

Simpatički sistem

Centar simpatičkog sistema nalazi se u lateralnim (bočnim) delovima sive mase kičmene moždine u segmentima T1-L2. Tu su smeštena tela simpatičkih nervnih ćelija. Odatle polaze nervna vlakna (aksoni) koja dolaze do ganglija paravertebralnog simpatičkog lanca. Ta vlakna se zovu i preganglijska vlakna. Simpatički lanac obuhvata niz simpatičkih ganglija koje se nalaze uz kičmeni stub-paravertebralno. Pomenuti simpatički aksoni napuštaju kičmenu moždinu putem prednjeg korena spinalnih (kičmenih) živaca. Čim spinalni nerv napusti kičmeni stub, preganglijska simpatička vlakna napuštaju ovaj živac i putem belih komunikantnih grana (lat. ramus comunicans albus) stižu u pomenute paravertebralne simpatičke ganglije. Dalji put je različit. Vlakna se mogu sinapsama povezati sa ganglionarnim simpatičkim ćelijama odgovarajuće ganglije (dakle u istom segmentu), mogu se pružati nagore i nadole u lancu i ostvariti sinapsu u nekoj drugoj gangliji u lancu i na kraju mogu samo proći kroz ganglije, bez sinapse, i produžiti put nekim od simpatičkih nerava, do prevertebralnih simpatičkih ganglija i tu ostvariti sinapsu. Ovakve ganglije se ne nalaze u blizini kičmenog stuba (kao paravertebralne), već u drugim delovima organizma. Najveći je celijačni ganglion.

U simpatičkim ganglijama (paravertebralnim i prevertebralinm) se nervni impulsi prebacuju na postganglijska vlakna. Postganglijska vlakna putuju do svojih krajnjih odredišta, a to su unutrašnji organi. Neka postganglijska vlakna, koja inervišu krvne sudove, znojne žlezde, i mišiće dlake (piloerektilne mišiće) se iz paravertebralnih ganglija vraćaju putem sivih komunikantnih grana (lat. ramus comunicans griseus) nazad u spinalne živce i zajedno sa njima inervišu pomenute strukture.

Simpatička vlakna iz segmenta T1 inervišu glavu (pogotovu delove oka iris i cilijarni mišić), iz segmenta T2 dospevaju u vrat. Segmenti T3-T6 inervišu simpatički organe grudnog koša, T7-T11 abdominalne organe, a segmenti T12, L1 i L2 inervišu donje ekstremitete.

Preganglijska simpatička vlakna koja inervišu srž nadbubrežne žlezde prolaze kroz sve ganglije bez ostvarivanja sinapse i stižu do ove žlezde. Tu se povezuju sa modifikovanim nervnim ćelijama koja luče hormone adrenalin (oko 80%) i noradrenalin (oko 20%) u cirkulaciju.

Preganglijska simpatička vlakna oslobađaju na svojim krajevima neurotransmiter acetil holin.

Postganglijska simpatička vlakna oslobađaju na svojim krajevima pretežno neurotransmiter noradrenalin, koji je glavni neurotransmiter simpatičkog sistema. Manji deo postganglijskih simpatičkih vlakana sekretuje na svojim završecima neurotransmiter acetil holin. Ovakva vlakna inervišu znojne žlezde, mišiće dlake i krvne sudove kože (ne sve krvne sudove, već samo kože).

Simpatičkom sistemu pripada i srž nadbubrežne žlezde, koja luči neurotransmitere adrenalin i noradrenalin.

Neurotransmiteri se vezuju za odgovarajuće receptore na ćelijama, čijom se aktivacijom postižu promene tj. ostvaruje određeno dejstvo. Receptori za koje se vezuju adrenalin i noradrenalin su α1, α2, ß1 i ß2 receptori.

Glavni članak: Receptori

Parasimpatički sistem

Centar parasimpatičkog nervnog sistema je smešten u mozgu u parasimpatičkim jedrima III, VII, IX i X kranijalnih živaca i kičmenoj moždini u segmentima S2-S4. Oko 75% svih parasimpatičkih nervnih vlakana nalazi se u X kranijalnom nervu ili u vagusu (lat. Nervus vagus-doslovno lutajući nerv). Tako da kad se govori parasimpatičkom sistemu misli na ovaj nerv (ili nerve pošto ih ima 2). Vagus inerviše organe vrata, grudnog koša (srce, pluća...), zatim želudac, jednjak, žučnu kesu, pankreas, tanko crevo i debelo crevo do leve krivine. Parasimpatička vlakna III kranijalnog nerva (živac za pokretanje očne jabučice (lat. Nervus occulomotorius) inervišu iris i cilijarno telo oka. Vlakna VII (lat. Nervus facialis) i IX (lat. Nervus glosopharingeus) nerva inervišu suzne i pljuvačne žlezde. Vlakna iz kičmene moždine, iz sakralnog centra inervišu zadnji deo debelog creva, rektum, mokraćnu bešiku i genitalije.

Kao i simpatički nervni sistem i ovaj sistem se sastoji od pre i postganglijskih vlakana. Međutim ovde se ganglije nalaze u zidu ciljnog organa, tako da su preganglijska vlakna duga, a postganglijska jako kratka, svega nekoliko milimetara.

Na preganglijskim parasimpatičkim vlaknima oslobađa se neurotransmiter acetil holin, a na postganglijskim takođe ovaj neurotransmiter (acetil holin). On se vezuje za acetilholinske receptore. Postoje nikotinski i muskarinski receptori za ovaj neurotransmiter.

Glavni članak: Receptori

Enterički nervni sistem

Smešten je u zidu organa za varenje. Prostire se celom dužinom ovog sistema počev od jednjaka do kraja debelog creva. Prevashodna uloga mu je u peristaltici ovih organa. Enterički sistem izaziva spontane kontrakcije organa za varenje u vidu talasa kojima se hrana transportuje, usitnjava i resorbuje.

Glavni članak: Enterički nervni sistem

Vidi još

• Hipotalamus
• Refleksi
• Kičmena moždina
• Receptori

Literatura

• Arthur C. Guyton John E. Hall Medicinska fiziologija. savremena administracija Beograd. 1999. ISBN 978-86-387-0599-3.

Spoljašnje veze

• Bionet škola