Bedlijev model radne memorije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kognitivna psihologija
Percepcija
Pažnja
Memorija
Metakognicija
Jezik
Metajezik
Mišljenje

Kognicija

Numerička kognicija

Bedlijev model radne memorije je model ljudskog pamćenja koji su predložili Alan Bedli i Grejem Hič 1974. godine, u pokušaju da predstave precizniji model primarne memorije (koja se često naziva kratkotrajna memorija). Radna memorija deli primarnu memoriju na više komponenti, umesto da je smatra jedinstvenom, ujedinjenom konstrukcijom.[1]

Bedli i Hič su predložili svoj trodelni model radne memorije kao alternativu modela o kratkoročnom skladištenju Atkinsona i Šifrina (1968). Bedli i drugi saradnici su kasnije proširili ovaj model kako bi dodali četvrtu komponentu i ovaj model postao je dominantan pogled u oblasti radne memorije. Međutim, i dalje se razvijaju alternativni modeli koji pružaju drugačiju perspektivu na sistem radne memorije.

Originalni model Bedlija i Hiča bio je sastavljen od tri glavne komponente: centralni izvršilac (koja deluje kao nadzorni sistem i kontroliše protok informacija od i do svojih podređenih sistema), fonološke petlje i vizuelno-spacijalne matrice. Fonološka petlja skladišti verbalni sadržaj, dok vizuelno-spacijalna matrica služi za vizuelno-prostorne podatke. Oba podređena sistema funkcionišu samo kao centri za kratkoročno skladištenje.

Argument Bedlija i Hiča za razlikovanje dva podređena sistema specifična za domen u starijem modelu izveden je iz eksperimentalnih nalaza sa paradigmama dvostrukog zadatka. Izvođenje dva simultana zadatka koji zahtevaju upotrebu dva odvojena perceptivna domena (tj. vizuelni i verbalni zadatak) je skoro jednako efikasno kao i izvođenje zadataka pojedinačno. Nasuprot tome, kada osoba pokušava da izvrši dva zadatka istovremeno koji koriste isti perceptivni domen, učinak je manje efikasan nego kada se zadatak obavlja pojedinačno.[2]

Četvrta komponenta Bedlijevog modela dodata je 25 godina kasnije. Sistem je označen kao epizodički bafer. Smatra se sistemom ograničenog kapaciteta koji obezbeđuje privremeno skladištenje informacija spajanjem informacija iz pomoćnih sistema i dugoročne memorije u jednu epizodnu reprezentaciju.[3]

Kritika modela Atkinsona i Šifrina[uredi | uredi izvor]

Neuropsihološki nalazi[uredi | uredi izvor]

Parijetalni režanj leve moždane hemisfere.
Okcipitalni režanj leve moždane hemisfere.

Model Atkinsona i Šifrina (1968) je kognitivni model koji je obuhvatio dotadašnja saznanja o kognitivnim procesima. Model se sastoji od tri velika domena memorije: čulne, kratkotrajne (operativne) i dugotrajne memorije. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, domen kratkotrajne memorije počeo je da trpi kritike. Mnogi novi nalazi ukazivali su da je broj mogućih funkcija ovog domena daleko veći nego što se prvobitno smatralo. Takođe, mnoge kliničke studije koje su se bavile oštećenjima mozga su ukazale da čak i ozbiljna oštećenja funkcije operativne memorije ne moraju biti nužno praćena slabim rezultatima prilikom ispitivanja drugih kognitivnih procesa (razumevanje, učenje, pamćenje).[4] Šalis i Vorington su 1969. objavili kliničku studiju slučaja pacijenta K. F. koji je preživeo saobraćajnu nesreću sa motorom.[5]

K. F. je tokom nesreće doživeo frakturu parijetalno-okcipitalnog režnja mozga.[5] Njegova dugotrajna memorija činila se funkcionalnom, dok je sa kratkotrajnom imao problema (nije mogao da istovremeno manipuliše sa dva ili više elementa, pokazao izrazito loše rezultate u zadatku Petersonovih...).[4][5] Šalis i Vorington su dobili nalaze u prilog dvostrukoj disocijaciji, što znači da su različite vrste verbalnih informacija skladištene i obrađene nezavisno jedna od druge.[5] K. F. nije pokazao deficite u prisećanju semantičkih informacija (pamćenje zasnovano na značenju), ali je imao poteškoća sa akustičnim informacijama (pamćenje zasnovano na zvuku).[5] Ovi nalazi su podržali ideju o odvojenim memorijskim skladištima za ove dve vrste informacija.[5] Prema modelu Atkinsona i Šifrina, sužen auditivni raspon pamćenja trebalo bi da bude pokazatelj da je kapacitet kratkotrajnog skladišta kod K. F. veoma smanjen, a ako je ovaj domen oštećen, K. F. bi trebalo da ima problem i sa učenjem na duži rok, što nije bio slučaj.[6]

Odnos kratkotrajnog skladišta i učenja za duži rok[uredi | uredi izvor]

Pretpostavka modela Atkinsona i Šifrina o učenju je da će verovatnoća da li će neka određena stavka uspeti da iz kratkotrajne pređe u dugotrajnu memoriju zavisi od vremena koje ona provede u kratkotrajnom skladištu.[7] Mnogobrojna istraživanja kasnije su ukazala da nije uvek slučaj da se materijal koji se duže zadrži u kratkotrajnoj memoriji lakše pređe u dugotrajnu memoriju.[7] Talving je od ispitanika tražio da nekoliko puta pročitaju jednu listu reči, koje bi onda bile uključene u širu listu reči, koju ispitanici moraju da nauče. Rezultati ove studije su pokazali da samo ponavljanje reči nije poboljšalo kasnije učenje, iako je pretpostavka modela Aktinsona i Šifrina u skladu sa tim da su ove reči već viđene, boravile u kratkotrajnoj memoriji i time dostupnije za prisećanje. Učenje reči u drugom slučaju, kada ispitanici aktivno uče reči je uspešnije jer je verovatno jačalo veze između reči koje treba naučiti.[7][8] Problem za model Atkinsona i Šifrina jesu i druge studije koje su pokazale da ljudi ne pamte informaciju u ponovljenim susretima sa njom.[9][7]

Kodovanje[uredi | uredi izvor]

Nakon mnogih istraživanja, postajalo je jasnije da prosta veza kratkotrajnog skladišta i fonološkog kodovanja sa jedne, dugotrajnog skladišnja i semantičkog kodovanja sa druge strane mora biti da je preterano pojednostavljena.[10] Njihove interakcije su prilično složenije od onoga što se isprvo pretpostavljalo u modalnom modelu.

Komponente modela[uredi | uredi izvor]

Centralni izvršilac[uredi | uredi izvor]

Centralni izvršilac je fleksibilan sistem odgovoran za kontrolu i regulaciju kognitivnih procesa. Usmerava fokus i cilja informacije, čineći da radna i dugotrajna memorija rade zajedno. Može se smatrati nadzornim sistemom koji kontroliše kognitivne procese, osiguravajući da kratkotrajno skladište aktivno radi, i interveniše kada zalutaju i sprečava ometanja.[11]

Ima sledeće funkcije:

  • ažuriranje i kodiranje dolaznih informacija i zamena starih informacija
  • povezivanje informacija iz više izvora u koherentne epizode
  • koordinacija robovlasničkog sistema
  • prebacivanje između zadataka ili strategija pronalaženja
  • inhibicija, potiskivanje dominantnih ili automatskih odgovora[11]
  • selektivna pažnja

Centralni izvršilac ima dva glavna sistema: vizuelno-spacijalnu matricu, za vizuelne informacije, i fonološku petlju, za verbalne informacije.[12]

Koristeći paradigmu dvostrukog zadatka, Bedli i Erses su otkrili, na primer, da su pacijenti sa Alchajmerovom demencijom oštećeni kada obavljaju više zadataka istovremeno, čak i kada je težina pojedinačnih zadataka prilagođena njihovim sposobnostima.[13] Dva zadatka uključuju zadatke pamćenja i zadatak praćenja. Pojedinačne radnje su dobro završene, ali kako Alchajmerova bolest postaje sve izraženija kod pacijenta, izvođenje dve ili više radnji postaje sve teže. Ovo istraživanje je pokazalo pogoršanje centralnog izvršioca kod osoba sa Alchajmerom.

Nedavna istraživanja izvršnih funkcija sugerišu da centralni izvršilac nije tako centralan kao što je zamišljeno u modelu Bedlija i Hiča. Umesto toga, izgleda da postoje odvojene izvršne funkcije koje mogu da variraju u velikoj meri nezavisno među pojedincima i mogu biti selektivno oštećene ili pošteđene oštećenjem mozga.[14]

Fonološka petlja[uredi | uredi izvor]

Fonološka petlja (ili artikulaciona petlja) u celini se bavi zvučnim ili fonološkim informacijama. Sastoji se iz dva dela: kratkoročnog fonološkog skladišta sa tragovima slušne memorije koji su podložni brzom propadanju i komponente za artikulacioni kontrolni proces (koja se ponekad naziva i artikulaciona petlja) koja može da oživi tragove pamćenja.

Pretpostavlja se da sve slušne verbalne informacije automatski ulaze u fonološko skladište. Vizuelno predstavljeni jezik može se tihom artikulacijom transformisati u fonološki kod i na taj način biti kodiran u fonološko skladište. Ova transformacija je olakšana procesom artikulacione kontrole. Fonološka skladišta deluje kao „unutrašnje uho”, pamteći zvukove govora u njihovom vremenskom redosledu, dok artikulacioni proces deluje kao „unutrašnji glas” i ponavlja niz reči (ili drugih govornih elemenata) u petlji kako bi sprečio njihovo raspadanje. Fonološka petlja može igrati ključnu ulogu u sticanju rečnika, posebno u ranom detinjstvu.[15] Takođe može biti od vitalnog značaja za učenje drugog jezika.

Pet glavnih nalaza pružaju dokaze o fonološkoj petlji:

  1. Efekat fonološke sličnosti: Liste reči koje zvuče slično je teže zapamtiti nego reči koje zvuče drugačije. Semantička sličnost (sličnost značenja) ima relativno mali efekat, podržavajući pretpostavku da su verbalne informacije uglavnom fonološki kodirane u radnoj memoriji.[16]
  2. Efekat artikulacione supresije: Pamćenje verbalnog materijala je oštećeno kada se od ljudi traži da kažu nešto nebitno naglas. Pretpostavlja se da ovo blokira proces artikulacionih proba, što dovodi do raspadanja tragova memorije u fonološkoj petlji.[17]
  3. Prenos informacija između kodova: Sa vizuelno predstavljenim predmetima, odrasli ih obično imenuju i subvokalno uvežbavaju, pa se informacija prenosi sa vizuelnog na slušno kodiranje. Artikulaciono potiskivanje onemogućava ovaj transfer, iu tom slučaju se briše pomenuti efekat fonološke sličnosti za vizuelno predstavljene predmete.[18]
  4. Neuropsihološki dokazi: Neispravno fonološko skladište objašnjava ponašanje pacijenata sa specifičnim deficitom u fonološkom kratkoročnom pamćenju. Afazični pacijenti sa razvojnom verbalnom dispraksijom nisu u stanju da uspostave govorne motoričke kodove neophodne za artikulaciju, što je uzrokovano nedostatkom procesa artikulacionog uvežbavanja.[19]
  5. S druge strane, pacijenti sa dizartrijom, čiji su govorni problemi sekundarni, pokazuju normalan kapacitet za probu. Ovo sugeriše da je subvokalna proba ključna.[20]

Vizuelno-spacijalna matrica[uredi | uredi izvor]

Teorija radne memorije ima još jedan aspekt na koji se memorija može kratkotrajno uskladištiti. Vizuelno-spacijalna matrica je domen koji sadrži vizuelne informacije za manipulaciju. Smatra se da je sopstveno skladište radne memorije jer ne ometa kratkoročne procese fonološke petlje. U istraživanju je otkriveno da može da radi istovremeno sa fonološkom petljom za obradu i slušnih i vizuelnih stimulansa, a da nijedan od procesa ne utiče na efikasnost drugog. Bedli je ponovo definisao teoriju kratkoročnog pamćenja kao radne memorije da bi objasnio ovaj fenomen. U originalnoj teoriji kratkoročnog pamćenja, podrazumeva se da osoba ima samo jedno skladište za neposrednu obradu informacija koje može da sadrži samo ukupno 7 stavki plus ili minus dve stavke koje treba da se pohrani u veoma kratkom vremenskom periodu, ponekad pitanje sekundi. Test raspona cifara je savršen primer merenja za klasično definisanu kratkoročnu memoriju. U suštini, ako neko nije u stanju da kodira 7 plus ili minus dve stavke u roku od nekoliko minuta pronalaženjem postojeće asocijacije za informaciju koja će se preneti u dugoročnu memoriju, tada se informacija gubi i nikada se ne kodira.

Neuroanatomija[uredi | uredi izvor]

Postoji mnogo dokaza za kratak memorijski bafer, za razliku od dugoročnog skladištenja. Čini se da je fonološka petlja povezana sa aktivacijom u levoj hemisferi, tačnije u temporalnom režnju. Vizuelno-spacijalna matrica aktivira različite oblasti u zavisnosti od težine zadatka; čini se da se manje intenzivni zadaci aktiviraju u potiljačnom režnju, dok se složeniji zadaci pojavljuju u parijetalnom režnju. Centralni izvršioc je još uvek misterija, iako se čini da se manje-više nalazi u prednjim režnjevima mozga. Čini se da je epizodični bafer u obe hemisfere (bilateralni) sa aktivacijama u frontalnom i temporalnom režnju, pa čak i u levom delu hipokampusa. U smislu genetike, gen ROBO1 je povezan sa integritetom ili dužinom fonološkog bafera.

Valjanost modela[uredi | uredi izvor]

Snaga Bedlijevog modela je njegova sposobnost da integriše veliki broj nalaza iz rada na kratkoročnoj i radnoj memoriji. Pored toga, mehanizmi sistema, posebno fonološka petlja, inspirisali su mnoga istraživanja u eksperimentalnoj psihologiji, neuropsihologiji i kognitivnoj neuronauci.

Međutim, iznete su kritike, na primer u vezi sa komponentom fonološke petlje, jer neki detalji nalaza nisu lako objašnjeni originalnim Bedli i Hič modelom, uključujući kontroverzu u vezi sa pravilom 7±2.[21][22]

Epizodni bafer se smatra korisnim dodatkom modelu radne memorije, ali nije detaljno istražen i njegove funkcije ostaju nejasne.[23]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bedli, Alan (2004). Ljudsko pamćenje: teorija i praksa. Prevod: Lalović, Dejan. Beograd: Zavod za udžbenike. 
  • Kostić, Aleksandar (2014). Kognitivna psihologija. Beograd: Zavod za udžbenike. 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Baddeley & Hitch (1974) - Working Memory - Psychology Unlocked”. Arhivirano iz originala 6. 1. 2020. g. 
  2. ^ „Working Memory - Outline and Discussion - Psychology Unlocked”. 7. 1. 2017. Arhivirano iz originala 15. 8. 2019. g. Pristupljeno 14. 1. 2017. 
  3. ^ Baddeley, Alan (1. 11. 2000). „The episodic buffer: a new component of working memory?”. Trends in Cognitive Sciences. 4 (11): 417—423. PMID 11058819. S2CID 14333234. doi:10.1016/S1364-6613(00)01538-2. 
  4. ^ a b Kostić 2014, str. 131.
  5. ^ a b v g d đ Shallice, T.; Warrington, Elizabeth K. (1970). „Independent Functioning of Verbal Memory Stores: A Neuropsychological Study”. Quarterly Journal of Experimental Psychology (na jeziku: engleski). 22 (2): 261—273. ISSN 0033-555X. doi:10.1080/00335557043000203. 
  6. ^ Bedli 2004, str. 45.
  7. ^ a b v g Bedli 2004, str. 46.
  8. ^ Tulving, Endel (1966). „Subjective organization and effects of repetition in multi-trial free-recall learning”. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior (na jeziku: engleski). 5 (2): 193—197. doi:10.1016/S0022-5371(66)80016-6. 
  9. ^ Bekerian, D.A.; Baddeley, A.D. (1980). „Saturation advertising and the repetition effect”. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior (na jeziku: engleski). 19 (1): 17—25. doi:10.1016/S0022-5371(80)90476-4. 
  10. ^ Bedli 2004, str. 47.
  11. ^ a b Wongupparaj, Kumari, & Morris. (2015). The relation between a multicomponent working memory and intelligence: The roles of central executive and short-term storage functions. Intelligence, 53, 166-180.
  12. ^ Baddeley, A. (2010). Working memory. Current Biology, 20(4), R136-R140.
  13. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20110720114730/http://dionysus.psych.wisc.edu/Lit/Articles/BaddeleyA1996a.pdf. Arhivirano iz originala 20. 07. 2011. g. Pristupljeno 2022-05-30.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  14. ^ Miyake, Akira; Friedman, Naomi P.; Emerson, Michael J.; Witzki, Alexander H.; Howerter, Amy; Wager, Tor D. (2000). „The Unity and Diversity of Executive Functions and Their Contributions to Complex "Frontal Lobe" Tasks: A Latent Variable Analysis”. Cognitive Psychology. 41 (1): 49—100. PMID 10945922. S2CID 10096387. doi:10.1006/cogp.1999.0734. .
  15. ^ Baddeley, Alan; Gathercole, Susan; Papagno, Costanza (1998). „The phonological loop as a language learning device”. Psychological Review. 105 (1): 158—173. PMID 9450375. S2CID 15650449. doi:10.1037/0033-295X.105.1.158. .
  16. ^ Baddeley, A. D. (1966). „Short-term Memory for Word Sequences as a Function of Acoustic, Semantic and Formal Similarity”. Quarterly Journal of Experimental Psychology. 18 (4): 362—365. PMID 5956080. S2CID 32498516. doi:10.1080/14640746608400055. .
  17. ^ Baddeley, Alan D.; Thomson, Neil; Buchanan, Mary (1975). „Word length and the structure of short-term memory”. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior. 14 (6): 575—589. doi:10.1016/S0022-5371(75)80045-4. .
  18. ^ Murray, D. J. (1968). „Articulation and acoustic confusability in short-term memory”. Journal of Experimental Psychology. 78 (4, Pt.1): 679—684. doi:10.1037/h0026641. .
  19. ^ Waters, G. (1992). „The role of high-level speech planning in rehearsal: Evidence from patients with apraxia of speech*1”. Journal of Memory and Language. 31: 54—73. doi:10.1016/0749-596X(92)90005-I. .
  20. ^ Baddeley, Alan; Wilson, Barbara (1985). „Phonological coding and short-term memory in patients without speech”. Journal of Memory and Language. 24 (4): 490—502. doi:10.1016/0749-596X(85)90041-5. .
  21. ^ Jones, D. M.; Macken, W. J.; Nicholls, A. P. (2004). „The phonological store of working memory: is it phonological and is it a store?”. Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition. 30 (3): 656—674. PMID 15099134. S2CID 17454765. doi:10.1037/0278-7393.30.3.656. 
  22. ^ Nairne, J. S. (2002). „Remembering over the short-term: The case against the standard model”. Annual Review of Psychology. 53: 53—81. PMID 11752479. doi:10.1146/annurev.psych.53.100901.135131. 
  23. ^ „Cognitive Psychology: A Student's Handbook :: 5th Edition: Chapter Topic”. Arhivirano iz originala 2007-09-28. g. Pristupljeno 2007-05-06. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бедлијев_модел_радне_меморије&oldid=27762247”