Bitka za Port Artur

Bitka za Port Artur
Deo Rusko-japanskog rata
Vreme 8−9. februar 1904. Mesto Port Artur, Mandžurija (Kinesko carstvo) Ishod Taktički nerešeno; strateška japanska pobeda
Sukobljene strane
Japansko carstvo	Ruska Imperija
Komandanti i vođe
Hejhačiro Togo	Oskar Viktorovič Štark
Jačina
6 preddrednot brodova, 9 oklopnih krstaša	7 preddrednot brodova, 5 zaštićenih krstarica

Bitka za Port Artur, vođena 8. i 9. februara 1904, je bila pomorska bitka kojom je otpočeo Rusko-japanski rat. Počela je iznenadnim noćnim napadom skvadronom japanskih razarača na rusku flotu ukotvljenu u Port Arturu u Mandžuriji, i nastavila se okršajem većih površinskih brodova sledećeg jutra. Bitka se okončala neodlučeno. Borbe oko Port Artura će se voditi sve do januara 1905.

Pozadina

Utvrđenja Port Artura

Do osamdesetih godina XIX veka Port Artur (danas kineski Li Šan) je bio malo naselje sa pristaništem za brodove. Tada kineske vlasti izgrađuju pomorski basen i organizuju prve fortifikacijske radove u kojima učestvuje oko 4000 radnika. Do 1892. godine tvrđava i luka bile su uglavnom završene. Ceo sistem utvrđenja bio je podeljen na pomorski i kopneni front odbrane. Ulaz u luku delio je pomorski front na istočni i zapadni odsek. Na tom frontu bilo je osam obalaskih forova (utvrđenja) stalnog tipa naoružanih sa 62 obalska oruđa sistema „Krup“ (nem. Krupp). Forovi su bili izgrađeni od zemlje i kamena; gornji slojevi grudobana i nagiba bili su delimično ojačani tankim slojem betona. Kopneni front se preotezao od istočne obale zaliva Ta-Ho preko visova severoistočno i severno od Port Artura na Jang-Šu-Kou, a zapadni od Port Artura se spajao sa obalnim frontom. Na svakom većem visu se nalazila po jedna artiljerijska baterija, a u dolini zaliva Lung Van (Golubiji zaliv) od ilovače je bilo napravljeno nekoliko utvrđenja oblika kvadrata. Kopneni deo je iamo oko 50 oruđa, a utvrđenja su bila poljskog tipa bez kazamata i oklopa. Odbrambena linija poznata kao „Mali Kineski zid“, povezivala je utvrđenja. Na početku japansko-kineskog rata 1894—1895. g. Port Artur je bio glavna kineska pomorska baza. Japanci su uspeli da ga zauzmu 1894. godine, ali su ga već naredne godine vratili Kinezima.

Port Artur pod upravom Rusije

Još tokom šezdesetih godina XIX veka Rusija je primorala Kinu da joj ustupi prostranu oblast u slivu reke Amur (Haj-Lung Čjang) da bi 1896. godine bio je zaključen ugovor o uzajamnoj pomoći kojim Rusija dobija koncesiju za izgradnju Kineske istočne železnice – veza Sibira preko Mandžurije sa Vladivostokom. Decembra 1897. godine ruski ratni brodovi su uplovili u luku Port Artur, a u martu 1898. godine su bile iskrcane i trupe. Kina je pod takvim uslovima, iste godine, ustupila Rusiji u zakup na 25 godina južni deo poluostrva Ljaodong i luku Port Artur, koja tako postaje glavna baza ruske ratne mornarice na Dalekom istoku. Odmah po preuzimanju Port Artura Rusija umesto starih kineskih utvrđenja ipočinje da izgrađuje nova. Time Rusija postaje veoma ozbiljan konkurent Japanu na azijskom kopnu, zbog čega Japan planski i ubrzano počinje sa pripremama za rat protiv Rusije.

Ruski plan odbrane Port Artura imao je ozbiljnih praznina; zaliv Ta-Ho i Lung Van i gornji masiv Lao-Tje Šana nisu ušli u odbrambeni sistem, te su unutrašnja luka i objekti u bazi mogli da budu bombardovani ne izlažući se vatri obalske artiljerije. Glavna linija odbrane kopnenog fronta bila je povučena tako da je baza i sa te strane bila izložena. Kao osnova u proračunu otpornosti fortifikacijskih objekata bio je uzet kalibar opsadne artiljerije 132 mm, a japanska brodska artiljerija imala je kalibre 280 mm. Do početka rusko-japanskog rata, 1904. godine, na pomorskom frontu je od 25 baterija, predviđenih projektom „Velička“, potpuno bilo završeno devet u tipu stalne i 12 u tipu poljske fortifikacije. Obalska artiljerija nije imala probojne i razorne granate, već samo nedovoljno efikasne od livenog gvožđa. Reflektore su imale samo baterija broj, 4, 5 i 20. Neke baterija nisu imale daljinometre i telefonsku vezu između osmatračnica i vatrenih položaja. Na kopnenom delu fronta od predviđenih šest forova, pet utvrđenja – reduta i lineta i pet baterija u tipu stalne fortifikacije, bila su, uglavnom, završena četiri fora, tri utvrđenja i tri baterije. Pozadi utvrđenja istočnog dela kopnene strane odbrane bio je izgrađen gradski zid koji je sa kopnene strane opasivao stari grad.

Uzroci rusko-japanskog rata

Krajem XIX i prvih godina XX veka Velika Britanija, Nemačka i Francuska, osvajaju teritorije oslabljene Kine i udružuju se u krvavom ugušivanju oružanog narodonog ustanka – tzv. „Ihetuanski ustanak“ (poznatiji kao „Bokserski ustanak“) 1899 – 1902. g.. Rusija koristi ustanak da bi okupirala Mandžuriju aprila 1902. godine i usmerila aspiracije na Koreju. Iste godine bio je zaključen i anglo-japanski sporazum, po kome će jedna strana biti neutralna ako druga bude uvučena u rat zbog Koreje ili Kine, što je u suštini bio podsticaj da Japan zarati sa Rusijom.

Japan, do 1903. godine stvara moćnu armiju i počinje otvoreno nadmetanje za hegemoniju u tom delu sveta. Takav stav Japana manje-više otvoreno podržavaju vlade Velike Britanije i SAD kojima nije odgovaralo jačanje uticija Rusije na Dalekom istoku. SAD su Japanu odobrile veliki zajam, uglavnom za vojne potrebe. Ne bi li odvukla pažnju Rusije od događaja u Evropi, tj. omogućila realizaciju svoje agresivne politike bez ruskog uplitanja, Nemačka je svim sredstvima pothranjivla agresiju prema Japanu.

Godine 1903. peredlozi japanske vlade za „mirno“ rešenje problema postaju sve više kategorični a sve manje prihvatljiviji za Rusiju. Najpre je bilo predloženo da Rusija evakuiše svoje trupe iz Mandžurije i prizna protektorat Japana nad Korejom, a za uzvrat je bilo obećano slobodno delovanje ruskih jedinica radi zaštite Kineske istočne železnice. No, usled sporosti ruske diplomatije, i pored toga što je ruska vlada bila voljna, da uz izvesna ograničenja, prihvati ovaj predlog, izostao je bilo kakav odgovor, zahtevi bivaju prošireni zahtevom južnog dela Mandžurije. Ovaj novi predlog, kojim je Japan posezao za teritorijom Mandžurije, Rusija je energično odbila.

Japan je 23. decembra 1903. godine ponovio predlog u ulitimativnoj formi uz demonstrativne vojne akcije – poziv rezervistima, prebacivanje novih vojnih snaga u Koreju i druge mere. Pretpostavljajući da Japan u dogledno vreme neće ipak otpočeti rat, već da je to samo demonstracija, ruska vlada pokušava da otezanjem pregovora dobije vremena za pojačavanje snaga na Dalekom istoku. No, Japanci nisu hteli da izgube dragoceni trenutak i međunarodnu sutuaciju, te prekidaju diplomatske odnose sa Rusijom 6. februara 1904.

Bitka

Prvih šest meseci rata, u Port Arturu užurbano se radilo na izgrađivanju utvrđenja. Bili su dograđivani forovi, izgrađivane i naoružavane artiljerijske baterije. Posle japanskog pokušaja, 24. februara 1904. godine da blokira ulaz u luku, Rusi su, da bi se obezbedili od daljih ovakvih pokušaja, postavili na samom ulazu dve obalske baterije, izvršili dopunsko zaprečavanje i pojačali patrolnu službu. Kada su Japanci, koristeći se nepokrivenim prostorima između zaliva Ta-Ho i Lung Va, izvršili 25. februara artiljerijski napad na brodove u luci, bila je postavljena baterija broj 22, a vodeni rejon miniran, i time je, bar relativno, bila popunjena ova praznina.

12. marta Japanci su ponovo bombardovali luku preko visova Lao-Tje Šana. Nakon ovog napada Rusi su i na Lo-Tje postavili obalske baterije, a minirali vodeni rejon južno od njega. Uz pomoć osmatračnica na kopnu, bilo je organizovano posredno gađanje brodske artiljerije iz luke. Na kopnenom frontu između forova bili su izgrađivani streljački rovovi i utvrđanja poljskog tipa, ojačavani žičanim preprekama. Nakon završetka ovih radova bili su izgrađeni prednji položaji sa redutima „Vodoprovodnij“ (rus. Vodoprovodnый), Kumirnenskij (rus. Kumirnenkskiй) i utvrđenja na visovima Uglovaja, Dlinaja i Visokaja. Krajem jula 1904. godine kopneni front Port Artura sastojao se od linije forova 1,2, 3, 4 i 5, utvrđenja 3, 4 i 5 i baterija A, B, V, G, D. U međuprostorim su bili izgrađeni strenjački rovovi, a ispred čitave linije bio je pojas žičanih prepreka. Kopneni front bio je podeljen na tri dela: Istočni – od obalske baterije broj 22 do utvrđenja broj 3, sa prednjim položajima na Ta Ku Šanu i gradskim zidom u pozadini; Severni – od nasipa železničke pruge i utvrđenja broj 3 do fora 1 do obalske baterije 1, sa prednjim položajima na visovima Visokaja, Dlinaja, Uglovaja i dr. Sužavanjem opsade tvrđave sa kopna, bilo je pojačano angažovanje obalske, a kasnije i brodske artiljerije u podršci odbrane kopnenog fronta. Avgusta 1904. godine bile su formirane dve kombinovane grupe obalske i brodske artiljerije za podršku kopnenog fronta. U prvu grupu bile su ušle baterije 12 – 22 i bojni brodovi „Retvizan“ i „Sevastopolj“ (rus. Sevastopolь), a u drugu baterije 1 – 11 i bojni brodovi „Peresvet“, „Pobeda“ i „Poltava“.

Ruska flota

U tom trenutku, u Port Arturu, pod komandom admirala Starka, bila je bazirana glavnina ruske Tihookeanske flote – sedam bojnih brodova, jedan oklopni krstaš, sedam krstarica, 24 razarača, 10 torpednih čamaca, sedam topovnjača i dva minopolagača. Na vesti o prekidu pregovora o mirnom rešenju spora vođenih u Sankt Peterburgu, floti je bila data uzbuna, ali preduzete mere borbenog obezbeđenja bile su površne i nepotpune: bojni brodovi su i dalje bili na spoljnom sidrištu, izloženi eventualnom iznendanom napadu torpenih čamaca; lake krstarice nisu bile poslate na izviđanja a samo dva razarača na patrolnoj liniji koja se nalazila pedesetak kilometara od luke, patrolirala su sa upaljenim pozicionim svetlima i nisu imala naređenje za otvaranje vatre na sumnjive brodove; jedna od topovnjača, određena za podršku patrole, nije isplovila u noći predstojećeg japanskog napada usled havarije mašina, a zemena nije bila poslata; ugalj je bio ukrcavan noću, a brodovi koji su to radili imali su upaljena sidrena i palubna svetla; svetionici na ulazu u luku nisu bili pogašeni, što je umnogome olašavalo orijentaciju japanskim brodovima. Još veća pogreška je učinjena i pre zaoštrenog međunarodnog položaja od strane ruske komande koja je podelila i time razvukla svoju flotu između Port Artura i Vladivostoka – na širinu od skoro 2500 km. U Vladivostoku je bio baziran Vladivostočki odred u čijem sastavu je bilo tri oklopna krstaša, jedna krstarica i deset torpednih čamaca, sa zadatkom da vodi tzv. krstarički rat u Japanskom moru, dok je u Čemulpu (danas Inčon, Južna Koreja) bila bazirna jedna laka krstarica i jedna topovnjača.

Japanska flota

Japanska flota se na temelju iskustava iz Prvog kinesko – japanskog rata (1894 – 1895. g.), pre koga je bila učinila veliku grešku žrtvujući oklop i teško naoružanje svojih brodova u korist postizanja što veće brzine, i tokom devet godina se dobro spremila, a njeni brodovi su bili poslednja reč tadašnje vojne brodogradnje. Brodovi su bili i dobro naoružani i dobro oklopljeni, sa vrlo dobrim pomorskim svojstvima i veoma otporni u borbi. Pored toga flota je bila prilično homogena sa nizovima jedinica istog tipa.

Japanska flota je u rat ušla sa šest bojnih brodova, osam oklopnih krstaša, 12 krstarica, 45 razarača i torpednih čamaca, 11 topovnjača, 17 pomoćnih brodova. Bila je podeljena u dve ekadre, a eskadre u istorodne taktičke grupe – divizije, dok je u rezervi bila još jedna, treća eskadara, sastavljena od zastarelih brodova, za opercije na eventualnim sekundarnim akcijama u Japanskom moru. Pored toga japanska flota je formirala i jednu pokretnu bazu koja se sastojala od 15 pomoćnih brodova, radionica i transporta uglja, municije i ostalog materijala. Oficiri japanske mornarice su bili veoma iskusni kao i većina njihovoh brodskih posada zahvaljujući tome što je japanska mornarica bila u ratu pre devet godina.

Većina admirala i komandanata je bila ne samo izvanredno dobro školovana no je raspolagala i sopstvenim ratnim lukavstvima. Na temelju ovih dragocenih iskustava koje su Japanci veoma brižljivo čuvali flota je vršila stalne vežbe, tako da je kvalitet japanske flote bio na početku XX veka na izuzetno visokom nivou. Veliki brodovi bili su brži i teži od ruskih i više oklopljeni. Japanski brodski topovi bili su istog kalibra kao i ruski ali su bili efikasniji i većeg dometa. Japanska flota bila je koncentrisna u Sasebu, na ostrvu Kjušju, u neposrednoj blizini ratišta, odakle je kontrolisala Korejski kanal i mogla dejstvovati ka Port Arturu i Vladivostoku. Uređene baze nalazile su se i u Kureu, Majzuru i Hakodateu. Japanski ratni brodovi mogli su da pristajni ili da vrše remonte pored tih i u još 11 velikih brodogradilišta. Ruska flota koja je bila slabija i podeljena na dve međusobno udaljene baze, što je protivniku dalo mogućnost da je tuče po delovima.

Poređenje dve flote

Ruska flota bila je potpuno drugačija od japanske. Njeni brodovi su bili veoma loše konstrukcije i imali su slab stabilitet, tako da je njihova borbena otpornost bila veoma slaba. Ruska flota nije imala borbenog iskustva a njeni oficiri su bili školovani u zastarelim shvatanjima. Taktičke grupe brodova – bojni brodovi, krstarice, razarači – nisu bile homogene usled uvrštavanja zastarelih bojnih brodova koji su retko isplovnjavali. U sastavu ruske flote bio je veoma veliki nedostatak torpednih jedinica, dok je japanska flota ovim jedinicama poklanjala veoma veliku pažnju i shodno tome je raspolagala sa 40-ak torpednih čamaca prema samo 24 u ruskoj floti. Osim toga su japanske torpedne jedinice bile bolje od ruskih i njihova brzina je dosezala 29 do 31 čvor prema 26 do 27 čvorova brzine kod ruskih torpednih čamaca.

Planovi

Ruskim planom dejstva pomorskih snaga u Tihom okeanu – koji je polazio od pretpostavke da će Japanci težiti da obezbede prevlast u Žutom moru i osiguraju neometano prebacivanje kopnenih snaga sa ostrva na kopno Azije – najverovatnije u Priamurski rejon, na poluostrvo Kvan-Tung i u Koreju, bilo je predviđeno da ruska flota, oslanjajući se na Port Artur, očuva prevlastu Žutom moru, spreči desant japanskih trupa na zapadnu obalu Koreje, odvuče deo japanskih snaga sa težišta, i sekundarnim pomorskim operacijama onemogući pokušaj desanta u Priamurski region. Osnovna slabost ovog plana u celini bila je potcenjivanje snaga i mogućnost japanske armije i flote i odsustvo punog sadejstva ruske kopnene vojske i flote.

Japanski ratni plan bio je izrazito ofanzivan. Osnovna ideja bila je zadobijanje prevlasti na moru iznenadnim napadom i uništenjem dela ruske flote bazirane u Port Arturu; na početku rata desant 1. japanske armije, kao i pojačanja od preko 100.000 ljudi u luci Činampo, u Koreji. Japanska flota je pri toma imala veoma važan zadatak da pruži potpunu sigurnost tokom prebacivanja, jer je od njega zavisio uspeh celokupnog ratnog plana. Radi toga je komanda japanske flote odlučila da još pre objave rata iznenada sa torpednim jedinicama napadne rusku flotu u bazi Port Artur, a da posle toga čitava japanska flota navali na rusku ili da je blokira u njenim bazama. Zbog toga je glavnina japanske flote – šest bojnih brodova, devet krstarica uz pratnju izvesnog broja razarača – dobila zadatak da napadne deo ruske flote u Port Arturu; krstarički odred – jedan oklopni krstaš, pet krstarica i osam razarača da obezbedi prebacivanje 1. armije u Koreju. U skaldu sa ratnim palnom glavni komandant japanske flote admiral Hejhačiro Togo (1847 – 1934. g.) razradio je plan iznenadnog napada na rusku flotu.

U celini uzev, japanski plan je bio realan, jer je počivao na potpuno ispravnoj proceni mogućnosti japanske i slabosti ruske flote.

Japanski napad

Japanska Kombinovana flota – šest bojnih brodova, šest oklopnih krstaša, deset krstarica i oko 36 razarača i torpednih čamaca – pod komandom admirala Togoa, isplovila je 6. februara 1904. godine iz glavne japanske pomorske Sasebo i krenula na izvršenje početnih operacija čiji je cilj bio strategijsko iznenađenje Rusije i izmena odnosa snaga na pomorskom ratištu. Sutradan, 7. februara, u Žutom moru, iz sastava glavnine snaga izdvojio se odred admirala Uriua – jedan oklopni krstaš, četiri krstarice, osam razarača i tri transportna broda sa prvim ešalonima 1. armije i uputio se za Čemulpo.

Uveče 8–9. februara japanska Kombinovana flota doplovila je na oko 90 km istočno od Port Artura, kod ostrva Raund (Round Island – Jian Tao) gde su se iz njenog sastava izdovojilo pet diviziona razarača. Tri diviziona – ukupno deset brodova – krenula je u napad na rusku flotu. Japanski razarači polvili su pogašenih svetala i neopaženo prošli patrolnu liniju ruskih brodova, približili se sidrištu i prešli u napad. Dva diviziona su bila upućena ka Ta-Lein gde se pretpostavljalo da ima ruskih ratnih brodova.

Napad je trajao od 23:33 časova 8. februara do 00:50 časova 9. februara; bilo je je lansirano 16 torpeda sa udaljenosti od oko 800 metara. Tri su pogodila cilj – teško su bili pogođeni i na duže vreme izbačeni iz stroja bojni brodovi „Cesarevič“ i „Retvizan“ i krstarica „Palada“ (rus. Pallada). Rusi su bili potpuno iznenađeni i tek su posle eksplozije torpeda nasumice otvorili vatru.

Japanci su postigli delimičan uspeh pošto su razdelili svoje snage – od pet diviziona razarača, dva su poslali u napad na Ta-Lien – umesto da izvrše istovremeni udar napadali su u intervalima po grupama.

Ovo je imalo kobne posledice na dalji tok rata, jer je posle ovog napada japanska flota postala skoro dva puta jača od ruske eskadre u Port Arturu, pa je na taj način odmah po početku neprijateljstava Japan dobio prevlast na moru. Sledećeg dana otpočelo je iskrcavanje japanskih trupa – četiri bataljona pešadije – u Čemulpu, gde su 9. februara, posle hrabre, ali potpuno neravnopravne borbe, bile potopljene laka krstarica „Varijag“ (rus. Varяg), koja se teško povukla u luku gde je i nju i topovnjaču „Korejec“ (rus. Koreec) potopile sopstvene posade. Narednog dana te trupe su zauzele Seul. Istog dana, 10. februara, Japan je objavio rat Rusiji.

Pre podneva 9. februara glavnina Kombinovane flote se pojavila pred Port Arturom da bi nanošenjem artiljerijskog udara eksploatisala napad razarača. Ruska eskadra – pet bojnih brodova i pet krstarica, pod komandom armirala Starka, digla je sidra i oko podneva prihvatila borbu. Artiljerijski duel u protivkursevima na udaljenosti između 4.000 i 6.500 metara, uz podršku deset obalskih baterija sa Tigrovog poluostrva i Zlatnog brega, vodio se oko trideset minuta. Nijedan brod nije bio izbačen iz borbe, a gubici u ljudstvu, na obe strane, bili su neznatni. S obzirom da se ruska eskadra nije udaljavala iz zone dejstva obalske artiljerije, admiral Togo se povukao sa kapitalnim brodovima, a pred Port Arturom je ostavio krstarice, razarače i torpedne čamce.

Blokada Port Artura

Izborivši u prvim danima rata prevlast na moru, Japanci su otpočeli iskrcavanje 1. armiju u zapadnoj Koreji i sa flotom blokirali Port Artur, ispred koga su ruski monopolagači „Enisej“ (rus. Eniseй) i „Amur“ položili oko 640 mina.

Upotrebivši 80 transportnih brodova Japanci su do 29. marta potpuno neometano završili iskrcavanje 1. armije u Koreji.

Od februara do maja 1904. godine japanska flota je četiri puta granatirala Port Artur i tri puta branderima pokušala da zapreči ulaz u luku.

Prvi pokušaj zatvaranja Port Artura bio je učinjen 24. februara 1904. godine sa pet parobroda (brandera) natovarenih kamenjem i pratnjom od 12 razarača. U 03:00 časova bili su osvetljeni reflektorima i obasuti vatrom ruskih baterija sa Tigrovog poluostrva i bojnog broda „Retvizan“, koji je tada ležao nasukan na ulazu u luku; potpopljeno je svih pet parobroda i jedan razarač. Pokušaji Japanaca da 27. marta i 3. maja zatvore ulaz u luku takođe su bili propali. U sva tri napada bilo je upotrebljeno 16 parobroda – brandera i svi su bili potopljeni (11 brodskom i obalskom artiljerijom, jedan torpedom sa razarača i jedan minom.

Posle početnih neuspeha ruske flote na Dalekom istoku, carska vlada je smenila admirala Starka i za komandanta Tihookeanske flote je postavila Stepana Josipoviča Makarova (8. januar 1849 – 13. april 1904. g.), u to vreme najsposobnijeg ruskog admirala. Njegovim doalskom bila je poboljšana odbrana baze s mora i otpočela je živa aktivnost pomorskih snaga baziranih u Port Arturu. Odmah po preuzimanju dužnosti, admiral Makarov je zahtevao da se iz Baltičkog mora, železnicom, na Daleki istok prebace osam većih i 40 manjih torpednih čamaca i odred admirlala Vireniusa – jedan bojni brod, dve krstarice i sedam razrača – koji se nalazio u Sredozemnom moru, ali komanda Ratne mornarice nije prihvatila ovaj njegov predlog. Po dolasku u Port Artur, 8. marta 1904. godine, admiral Makarov je Tohookeanskoj floti postavio ove zadatke: sprečiti Japancima desant na Kvantunško poluostrvo; inicijativu postepeno preuzimati dejstvima lakih pomorskih snaga, a po povratku oštećenih brodova, prinuditi Japance na odlučnu bitku; dejstvima na pomorskim komunikacijama u Žutom moru sprečavati prevoženje japanskih pojačanja u Koreju i krstaričkim ratom u Japanskom moru vezati delove japanske flote iz Žutog mora.

Admiral Makarov se posebno zalagao, da mu se, radi bolje organizacije sadejstva, potčini portarturska tvrđava, no car Nikolaj II Romanov ju je potčinio generalu Alekseju Nikolajeviču Kuropatkinu (1848 – 1926), komandantu kopnenih snaga na Dalekom istoku. Postavljanjem balvanskih i minskih prepreka, proširenjem mreže osmatračkih i reflektorskih stanica i oraganizacijom sadejstva pomorskih snaga i obalske artiljerije stvorio je povoljnije uslove za efikasnija dejstva u borbi za povoljan operativni plan.

Ujutro 10. marta, dva ruska razarača, koji su se vraćala sa izviđanja, sukobili su se južno od Lao-Tje Šana sa šest japanskih razarača. U tom sukobu bio je potopljen ruski razarač „Stergušci“ (rus. Sterguщiй) a sutradan su u spoljnu luku isplovili bojni brodovi i krstarice. Prilikom japanskog bombardovanja Port Artura 23. marta, ruska eskadra je ponovo isplovila na spoljno sidrište i uz podršku obalskih baterija otvorila vatru na japansku eskadru koja se povukla. Izviđačka, minska i protivminska delatnost u vodama oko Port Artura su bila nastavljena – naročito od strane japanskih snaga, ali su 13. aprila Rusi pretrpeli težak udarac. U pomoć razaraču „Strašnji“ (rus. Strašnъй), koji se greškom bio priključio japanskom sastavu razarača, isplovio je ujutro oklopni krstraš „Bajan“ (rus. Baяn), a potpom i četiri bojna broda i dve krstarice. Na hotizontu su se tada pojavili i japanski bojni brodovi i krstarice. Prilikom manevrisanja na spoljnom sidrištu bojni brod „Petropavlovsk“ je naišao na minu u plićaku, koji su tokom prethodne noći položili japanski razarači i potonuo zajedno sa celokupnom posadom – 681 član i admiralom Makarovim, a bojni brod „Pobeda“ je bio teže oštećen. Komandu nad Tihookeanskom flotom preuzeo je admiral Aleksejev, a eskadru u Port Arturu – sada pod imenom Prva tihookeanska eskadra, pod novim komandantom, admiralom Viljgelmom (rus. Vilьgelm) Karlovičem Vitgeftom, prešla je u defanzivu.

Oslabivši rusku eskadru, Japanci su organizovali usku blokadu Port Artura. Blokadni odred, koji se u početku sastojao od razarača, patrolirao je u neposrednoj blizini luke, a na između 20 i 40 km nalazila se podrška sastavnjena od krstarica. Glavnina flote – bojni brodovi, oklopni krstaši i krstarice – bila je bazirana kod ostrva Eliot i u vodama oko severozapada Korejskog poluostrva. Izlazne rute iz luke bile su minirane sa više od 500 mina. Portarturske snage, sa samo tri bojna broda u eventualnom borbenom poretku – nije ispoljavala skoro nikakve aktivnosti.

Forsiranjem reke Jalu i zauzimanjem Feng-Čenga, pogibijom admirala Makarova i osetnim slabljenjem ruske flote bili su stvoreni uslovi za desant japanske 2. armije generala Okua na poluostrvo Ljaodong. Da bi onemogućili eventualna dejstva ruske flote u vreme desanta, Japanci su 3. maja sa osam parobroda po treći i poslednji put preduzeli akciju zatvaranja ulaza u portarursku luku, ali i ovaj put neuspešno. Raspored japanske flote za obezbeđenje desanta bio je: 2. eskadra – pet oklopnih krstaša, pet krstarica, četiri razarača i osam torpednih čamaca, pod komandom admirala Hikonojo Kamimure (1. maj 1850 – 7. avgust 1916. g.) kontrolisala je Korejska vrata i obezbeđivala desant od Vladivostočkog odreda; odred starijih brodova sa ukrcanom pešadijom trebalo je da ovlada desantnom osnovicom odred admirala Kataoke – jedan bojni brod, šest krstarica i 16 torpednih čamaca neposredno je osiguravao i podržavao konvoj; glavnina flote, 1. eskadra – šest bojnih brodova, četiri krstarice i 30 razarača i torpednih čamaca osiguravala je desant iz pravca Port Artura. Prvi ešalon 2. armije bio je ukrcan 3. maja u luci Činampo na 36 transportnih brodova i iskrcan 5. maja u rejonu Pi-Cu-Voa. Tokom osmodnevne desantne operacije na 200 transportnih brodova bilo je prevezeno oko 60000 ljudi i 216 artiljerijskih oruđa. Prva tihookeanska eskadra, tesno blokirana u svojoj bazi, nije ispoljila nikakvu aktivnost; jedino je komandant minopolagača „Amur“ 14. maja samoinicijativno položio minsku prepreku na ruti japanskog blokadnog odreda, na kojoj su sutradan, 15. maja naišli i potonuli japanski bojni brodovi „Hacuse“ (Hatsuse) i „Jašima“ (Yashima). Narednih dana su, ruskim minama, bili potopljeni dva razarača, jedna topovnjača i jedan pomoćni brod, a jedan oklopni krstaš, izbegegavajući minsko polje, u sudaru je potopio krstaricu „Jošino“ (Yoshino).

U borbama za Čin-Čoua, na primorskom krilu kopnenih operacija učestvovala su samo dva razarača i jedna topovnjača.

Pokušaj proboja ruske flote i bitka u Žutom moru

Glavni članak: Bitka u Žutom moru

Nakon poraza ruske armije kod Va-Fang-Koua, 14 – 15. juna, izložena dejstvu japanske opsadne artiljerije, neposredno biva ugrožena i Prva tihookeanska eskadra u Port Arturu. Glavnokomandujući admiral Aleksejev naredio je, shodno tome, admiralu Vitgeftu da eskadru treba pripremiti za odlučnu bitku i proboj, te prebaziranje u Vladivostok. Eskadra je isplovila 23. juna sa šest bojnih brodova, oklopnim krstašem, četiri krstarice i 12 razarača, ali da bi izbegla borbu sa japanskom flotom – pet bojnih brodova, četiri oklopna krstaša, 13 krstarica i oko 30 razarača i torpednih čamaca, vratila se istog dana u Port Artur.

Prvih dana avusta otpočela je opsada tvrđave Port Artur. Japanci su izbili na prednje položaje ruske odbrane, izvukli brodske topove na kopno i otpočeli bombardovanje luke. U takvoj situaciji ruska komanda je odlučila da prva eskadra preduzme odlučnu operaciju za proboj u Vladivostok.

Poslednji put eskadara je, u punom sastavu – šest bojnih brodova, četiri stara bojna broda, četiri krstarice i oko 30 razarača i torpednih čamaca, isplovila 10. avgusta i u pokušaju proboja pod borbom, pretrpela je težak poraz u bici u Žutom moru. U Port Artur se vratilo pet bojnih brodova, jedna krstarica, tri razarača i sanitetski brod. U avgustu je od japanskih mina potonulo dva razarača.

Ne uspevši da izbori prevlast na moru prestala je da postoji kao organizovana borbena snaga. Japanska flota je, pak, zadobivši prevlast na moru mogla nesmetano da snabdeva i popunjava svoje armije u Mandžuriji i na poluostrvu Ljaodong, što je uticalo na krajnji ishod rata.

Pad Port Artura

Krajem avgusta preostala ruska flota bila je podeljena na tri smostalna odreda. Pojedinim brodovima bile su dodeljene obalske baterije da ih poslužuju i snabdevanje; bojni brod „Retvizan“ posluživao je 11 baterija (od broja 12 do broja 22), dva fora i četiri reflektorske stanice. Desantni odredi mornara sa brodova učestvovali su u borbama protiv Japanaca na forovima 2 i 3, a bojni brod „Sevastopolj“ tukao je japanske položaje iz zaliva Ta-Ho. U drugoj grupi bili su bojni brodovi „Peresvet“, „Pobeda“ i „Poltava“. U borbama do septembra i oktobra brodovi eskadre su tukli japanske položaje sa unutrašnjeg sidrišta i vodili stalnu borbu protiv japanskih blokadnih snaga. Ruski razarači su položili oko 100 mina na kojima su potonuli jedna krstarica, jedan razarač i tri topovnjače. Admiralu Robertu Nikolaeviču Virenu, novom komandantu Prve eskadre, naređeno je da upotrebi svu snagu za odbranu tvrđave; da brodove čuva i ostane u Port Arturu dokle god je moguće, u protivnom, da se probije u Vladivostok ili u neutralne luke, a samo u krajnjem slučaju da potopi brodove.

Japanci su, po osvajanju visova Visokaja i postavljanju osmatračnice na njemu, preciznom artiljerijskom vatrom 6. i 7. decembra 1904. godine potopili bojne brodove „Poltava“, „Retvizan“ i „Pobeda“, a 8. i 9. decembra krstaricu „Palada“ i oklopni krstaš „Bajan“. Poslednji veliki brod Prve eskadre, bojni brod „Sevastopolj“ isplovio je u spoljnu luku u zaliv Beli Vuk (rus. Belый Volk), odakle je uspešno odbijao napade japanskih razarača i torpednih čamaca sve do 1. januara 1905. godine, a tada ga je potopila sopstvena posada, zajedno sa topovnjačom „Otvažnji“ (rus. Otvažnьй). Noću, između 1. i 2. januara šest razarača i nekoliko manjih brodova probili su japansku blokadu i sklonili se u neutralne luke. 2. januara 1905. godine, nakon 197 dana opsade, Port Artur je kapitulirao.

Port Artur 1905—1955. g.

Mirovnim ugovorom, potisanim posredovanjem američkog predsednika Teodora Ruzvelta u gradu Portsmutu (eng. Portsmouth), SAD, 5. septembra 1905. godine, Port Artur i južna polovina ostrva Sahalin su pripali Japanu, a Rusija je morala da se povuče iz Mandžurije i da prizna Koreju kao japansku interesnu sferu. Port Artur je ostao pod japanskom okupacijom narednih 40 godina. Tokom tog perioda služio je kao veoma jaka japanska baza i opericijski oslonac za dalje napredovanje u Aziju, a naročito nakon osvajanja Mandžurije, 1931.

Po sporazumu potpisanom 14. avgusta 1945. godine između sovjetske i kineske vlade Port Artur je – nakon što su ga 23. avgusta zauzele trupe Crvene armije – postao zajednička pomorska i vazduhoplovna baza Sovjetskog Saveza i Narodne Republike Kine. Ugovorom od 14. februara 1950. godine trebalo je da ga SSSR ustupi NR Kini do kraja 1952. godine, ali je na zahtev kineske vlade boravak sovjetskih trupa bio produžen.

12. oktobra 1954. godine bio je zaključen sporazum između kineske i sovjetske vlade po kome će se SSSR povući svoje trupe iz Port Artura, a sve objekte i postrojenja u bazi predati NR Kini. Ovo je i bilo učinjeno do maja 1955. godine. Danas je Port Artur, odnosno kineski Li Šun, grad, luka i pomorska baza NR Kine u istoimenom zalivu – Li Šun Čiang, na jugozapadnom delu poluostrva Ljaodong.

Zaključak

Obe odlučujuće bitke u Rusko-japanskom ratu potvrdile su važnost jake oklopne zaštite i artiljerije velikog kalibra. Efikasni domet artiljerije znatno je porastao. Taktika je u suštini ostala linijska. Nije bilo organizovanog sadejstva između taktički istorodnih grupa brodova – pre svih bojnih brodova i krstarica i upotrebe artiljerijskog i torpednog oružja. Torpedno oružje je zakazalo, uglavnom zbog malog dometa, dok su mine imale važnu ulogu. Generalna bitka bila je podeljena na odvojene brodove. Rat je još više naglasio sistematske pripreme flote, uređenosti i opremljenosti baza za snabdevanje, remont i bezbednost brodova i njihovog povoljnog rasporeda na ratištu.

Upotreba torpednih brodova, mina i obalske artiljerije u blokadi Port Artura je bila poslednja uska blokada. Posebno je bila karakteristična svakodnevna borbena delatnost flote. Ova sistematska borbena aktivnost javila se kao rezultat novih snaga i sredstava flote, a bila je izražena u stalnom sistematskom izviđanju, polaganju ofanzivnih i defanzivnih minskih prepreka, i organizaciju protivminske i protivtorpedne odbrane na bojištu. S tim u vezi veoma je porastao značaj lakih snaga mornarice. Poukama stečenim u ovom ratu koristile su se gotovo sve mornarice za izvršenje korenitih promena u njihovom razvoju.

Literatura

• Forczyk, Robert (2009). Russian Battleship vs Japanese Battleship, Yellow Sea 1904-05. Osprey. ISBN 978-1-84603-330-8. 
• Prikril, Boris (1952). Ratne flote i pomorske bitke. Beograd: Tehnička knjiga. 
• Vojna enciklopedija, Port Artur