Pređi na sadržaj

Boris Akunjin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Boris Akunjin
Lični podaci
Puno imeGrigorij Šalvovič Čhartišvili
PseudonimBoris Akunjin
Ana Borisova
Anatolij Brusnikin
Datum rođenja(1956-05-20)20. maj 1956.
Mesto rođenjaZestafoni, GSSR (danas Gruzija)
ObrazovanjeInstitut za Azijske i Afričke studije, Moskovski državni univerzitet Lomonosov
Književni rad
Period1980-te do danas
Najvažnija delaSerijali:
Avanture Erasta Fandorina
Avanture sestre Pelagije
Avanture jednog magistra
Zvanični veb-sajt
www.akunin.ru

Boris Akunjin (rus. Бори́с Аку́нин; Zestafoni, 20. maj 1956) je najpoznatiji pseudonim Grigorija Čhartišvilija (rus. Григорий Шалвович Чхартишвили; gruz. გრიგოლ ჩხარტიშვილი), ruskog pisca gruzijskog porekla, japanologa,[1] prevodioca i književnog kritičara. Čhartišvili[2] takođe piše pod pseudonimima Anatolij Brusnikin, Ana Borisova i Akunjin—Čhartišvili. Za svoj književni i prevodilački rad dobio je brojna ruska i svetska priznanja.[3]

Akunjinove knjige prevedene su na više od 30 jezika, i prodate u više od 15 miliona primeraka.[4] a samo u Rusiji prodato je više od 10 miliona primeraka.[5] U Srbiji i regionu[6] je najpoznatiji po serijalu detektivskih romana Avanture Erasta Fandorina.[7]

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Grigorij Čhartišvili rođen je u porodici artiljerijskog oficira, učesnika Velikog Otadžbinskog rata, gruzijca Šalva Noeviča Čhartišvilija (1919-1997) i profesorke ruskog jezika i književnosti, jevrejke Berte Isakovne Brazinskaje (1921-2007). Već 1958. godine, kada je Grigorij imao samo dve godine, porodica se preselila u Moskvu, tako da on u Gruziji gotovo da i nije živeo. Odrastao je u Moskvi, gde je 1973. završio Školu br. 36 poznatu po temeljnoj nastavi engleskog jezika. Godine 1978. diplomirao je na Institutu za Azijske i Afričke studije Lomonosov univerziteta.

Pisac se ženio dva puta. Prva njegova supruga bila je Japanka. Sa njom se upoznao odmah po završetku studija. Bojeći se da bi vlastima brak između japanologa i japanske državljanke mogao izgledati sumnjivo mladi bračni par trudio se da ne bude previše izložen javnosti. Zato iz ovog braka nema fotografija, niti imena supruge. Posle nekoliko godina zajedničkog života par se zauvek razišao.[8] Druga supruga, Erika Ernestovna Voronova, lektorka i prevodilac po profesiji, poslovna i odlučna žena koja je na sebe preuzela komunikacij sa izdavačima, novinarima i književnim agentima.[9] Ni sa jednom od njih Akunjin nema dece.

U znak protesta zbog neslaganja sa ruskom politikom Akunjin je sa suprugom 2014. napustio Rusiju. Jedno vreme živeo je u Bretanji (Francuska).[3] Trenutno živi u Londonu.[10]

Prevodilački rad

[uredi | uredi izvor]

Pošto je diplomirao japansku istoriju počeo je da radi kao prevodilac sa engleskog i japanskog i zaslužan je za mnoge prevode japanskih, engleskih i američkih pisaca.[8] Na ruski jezik preveo je mnoge poznate japanske pisce, kakvi su Masahiko Šimada, Jukio Mišima, Jasuši Inoue, kao i savremene američke, među kojima su Malkolm Bredberi, T. C. Bojli, Piter Justinov i drugi.[3]

Od 1994. do 2000. radio je kao zamenik glavnog urednika časopisa Strana književnost. Bio je glavni i odgovorni urednik 20-tomne Antologije japanske književnosti i predsednik odbora megaprojekta Biblioteka Puškin, koji je finansirala fondacija Soros.[3]

Književni rad

[uredi | uredi izvor]

Prva knjiga koju je Grigorije Čhartišvili napisao je knjiga esejističke proze Pisac i samoubistvo, koju je završio 1997. godine, ali ju je objavio tek dve godine kasnije, pod svojim pravim imenom, pod kojim i dalje objavljuje svoje kritičke i dokumentarne radove.[11]

Beletristiku je počeo da piše 1998. godine pod pod pseudonimom „B. Akunjin”. Prvo delo objavljeno pod pseudonimom bio je senzacionalni roman Azazel, koji je gotovo odmah po objavljivanju postao veoma popularan. Takav uspeh omogućio je piscu da napusti svoj raniji posao i da se potpuno posveti književnom stvaralaštvu.[3]

Dok je u Sovjetskom Savezu žanr detektivskih romana bio skoro nepostojeći, u Rusiji 21. veka on doživljava pravi procvat. Sve do pada komunizma 1991. obrazovani ruski čitaoci su zadržali klasični ukus, ali sve se promenilo kada je postala dostupna ne samo „dekadentna” zapadna književnost, već i dugo zabranjeni ruski autori. Brzinom kojom je rastao kriminal, u Rusiji je cvetala i kriminalistička književnost. Pojavilo se nekoliko izuzetno popularnih pisaca, među kojima je i Aleksandra Marinjina koju zovu još i „ruska Agata Kristi”,[12] ali čija dela nisu imala dovoljnu književnu vrednost da dopru do strane publike. Boris Akunjin je prvi ruski autor iz ovog žanra koji je prešao granice Rusije.[13]

Poznata je anegdota po kojoj je autor počeo da piše krimi romane da bi zabavio svoju ženu. O tome on priča: „Bili smo u metrou, ona je čitala detektivski roman, a ja sam primetio da je knjiga umotana u korice tako da ljudi ne mogu da vide šta čita. Želela je da misle da čita nešto intelektualno.Tada mi je palo na pamet da neko mora da napiše detektivski roman koji se dame poput moje žene neće stideti da javno čitaju.”[13]

Pseudonim Boris Akunjin

[uredi | uredi izvor]

Grigorij Čhartišvili beletristiku je počeo da piše pod pseudonimom „B. Akunjin”, što asocira na prezime Mihaila Bakunjina, poznatog ruskog revolucionara, filozofa i anarhistu iz 19. veka.[13] Ime „Boris” pojavilo se tek nekoliko godina kasnije, kada pisac češće počinje da daje intervjue. Za prezime Akunjin (rus. Аку́нин) uzeo je japansku koja se u slobodnom prevodu može prevesti kao „podlac”, „zlikovac” ili „loš momak”, ali gigantskih razmera, odnosno izuzetna ličnost koja stoji na strani zla. Objašnjenje je dao kroz reči jednog svog književnog lika u romanu Dijamantska kočija.[3]

Bibliografija (dela prevedena i objavljena na srpskom jeziku)

[uredi | uredi izvor]

Serijal Avanture Erasta Fandorina:

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Erast Petrovič Fandorin

Najpopularniji Akunjinov serijal detektivskih romana je serijal Avanture Erasta Fandorina čiji je glavni junak detektiv Erast Petrovič Fandorin. Radnja ovog serijala odvija se u poslednjim decenijama 19. do kraja Prvog svetskog rata. Svi romani objavljeni su pod pseudonimom „Boris Akunjin”. Za deset godina, od 1998, prodato je više od 15 miliona primeraka knjiga iz ovog serijala, a zatim su usledili i hit filmovi. Prema rečima samog autora, tokom pisanja ovih romana inspirisali su ga Gribojedov, Ljermontov, Tolstoj i Dostojevski, a njegov junak ima neke odlike Čatskog, Pečorina, Andreja Bolkonskog i grofa Miškina, „uz dodatak Džemsa Bonda, tek radi arome”.[4]

  • Azazel (1998, u Srbiji 2004)
  • Turski gambit (1998, u Srbiji 2004)
  • Levijatan (1998, u Srbiji 2004)
  • Ahilejeva smrt (1998, u Srbiji 2004)
  • Posebni zadaci - Žandar pik (1999, u Srbiji 2005)
  • Posebni zadaci - Dekorater (1999, u Srbiji 2005)
  • Državni savetnik (1999, u Srbiji 2005)
  • Krunisanje (2000, u Srbiji 2005)
  • Ljubavnica smrti (2001, u Srbiji 2006)
  • Ljubavnik smrti (2001, u Srbiji 2006)
  • Dijamantska kočija (Knj. 1), Lovac vilinih konjica : Rusija. Godina 1905 (2003, u Srbiji 2007)
  • Dijamantska kočija (Knj. 2), Između redova : Japan. Godina 1878 (2003, u Srbiji 2007)
  • Brojanice od žada (2006, u Srbiji 2009)
  • Ceo svet je pozornica (2009, u Srbiji 2010)
  • Crni grad (2012, u Srbiji 2016)[14]

Serijal Avanture jednog magistra:

[uredi | uredi izvor]

Serijal o doživljajima Fandorinovog unuka Nikolasa Fandorina, čija se radnja odvija u današnjem vremenu. Svi romani objavljeni su pod pseudonimom „Boris Akunjin”.

  • Altin Tolobas (2000, u Srbiji 2011)
  • Dodatna lektira (2002, u Srbiji 2011)
  • F.M. (2006, u Srbiji 2012)
  • Soko i lastavica (2009, u Srbiji 2015)[14]

Serijal Detektivski roman iz provincije ili Avanture sestre Pelagije:

[uredi | uredi izvor]

Glavna junakinja serijala je monahinja Pelagija, koja rešava niz detektivskih slučajeva. Svi romani objavljeni su pod pseudonimom „Boris Akunjin”.

  • Pelagiя i beli buldog[a] (2000, u Srbiji 2007)
  • Pelagiя i crni monah (2001, u Srbiji 2007)
  • Pelagiя i crveni petao (2003, u Srbiji 2007)[15]

Ostali romani:

[uredi | uredi izvor]
  • Špijunski roman (2005, u Srbiji 2013)[16]

Ostala dela:

[uredi | uredi izvor]

Dela pod drugim pseudonimima

[uredi | uredi izvor]

Boris Akunjin, odnosno Grigorije Čhartišvili, objavljuje svoja dela i pod ženskim pseudonimom Ana Borisova.Prema njegovim rečima, taj eksperiment koji je trajao više od četiri godine započeo jer je želeo da promieni pravac svojih romana i piše na drugačiji način. Pod ovim pseudonimom napisao je tri „ženska” romana, koja su prodata u nešto manje od 200.000 primeraka:

  • Tamo
  • Kreativac
  • Godišnja doba

Na svom blogu povodom ovih romana Akunjin je napisao: „Dosadan je onaj pisac koji nikad nije poželeo da bude spisateljica, nije pokušao da zamisli kako je to biti žena i gledati na svet ženskim očima”. Uz ovu objavu postavljena je i „fotografija” Ane Borisove, odnosno fotomontaža nastala mešanja lica Akunjina i njegove supruge Erike.[17]

Pod pseudonimom Anatolij Brusnikin objavio je nekoliko istorijskih romana.

Ovi njegovi romani nisu prevedeni na srpski jezik.

Filmografija

[uredi | uredi izvor]

Prema romanima Borisa Akunjina snimljeno je nekoliko ruskih filmova i TV serija. Bilo je nekoliko pokušaja snimanja zapadnjačke verzije, ali još ništa nije realizovano.

Ekranizacije

[uredi | uredi izvor]

Godine 2011. najavljeno je snimanje filma The Winter Queen[26] prema romanu Azazel, sa Milom Jovović u glavnoj ulozi,[27] ali do realizacije nije došlo.[28]

U maju 2015. Akunjin je objavio da je sklopljen ugovor sa britanskim televizijskim kanalom za TV adaptaciju serije njegovih knjiga o avanturama Erasta Fandorina. Naziv kanala, datumi objavljivanja filmova i drugi detalji nisu navedeni.[29] Međutim, u jednom intervjuu u januaru 2020. pisac je izjavio da je njegov ugovor sa Bi-Bi-Sijem za serijal o Fandorina propao, između ostalog zato što su producenti tražili da Akunjin u serijalu promeni nacionalnost (rusku) svog glavnog junaka, na šta on nije pristao.[30]

Nagrade i počasti

[uredi | uredi izvor]

Boris Akunjin jedan je od najpopularnijih pisaca u Rusiji. U prvoj deceniji 21. veka bio je čitaniji od tada planetarno popularnih Paula Koelja, Džoane Rouling, Dena Brauna ili Harukija Murakamija.[31] Dobitnik je više priznanja, među kojima su:

  • Antibuker[b] za roman Krunisanje,
  • TEFI 2002. (rus. ТЭФИ)[v] godine za najbolji filmski scenario, rađen prema romanu Azazel
  • Japanska književna nagrada Noma za najbolji prevod savremenih japanskih autora na strani jezik 2007. godine
  • Nagrada 14. Moskovskog međunarodnog sajma knjiga u kategoriji „Bestseler”
  • Francuski Orden akademske palme (fr. Ordre des Palmes académiques) 2004. godine
  • Pohvala Ministarstva inostranih poslova Japana

Godine 2003. roman Azazel je ušao u uži izbor za nagradu Zlatni bodež britanskog Udruženja pisaca krimi proze.[3]

Kritike

[uredi | uredi izvor]

Iako u Rusiji Akunjin važi za najuspešnijeg pisca detektivskih romana, zapadnjački književni kritičari nisu toliko blagonakloni prema njegovom delu. Peri Anderson[g] smatra da su Akunjinovi romani rezultat kulture kapitalističke restauracije, nastale posle raspada Sovjetskog Saveza i koja pogled usmerava ka univerzumu kasnog carizma, čiji se prebogati amblemi nalaze posvuda. Govoreći o Moskvi u prvim godinama 21. veka, on smatra da se na kulturnom planu ovaj grad guši u kiču i „liči na dragoceni antikvitet zamotan u šareni pak-papir”. Veruje da je u roku od nekoliko godina Rusija stvorila masovnu kulturu koja je fiksirana na falsifikate dinastičke prošlosti i da taj dominantni stil ide od šunda, preko tržišno prihvatljivog i osrednjeg, pa sve do visoko estetizovanih formi.

U ovu poslednju grupu Anderson svrstava i Akunjinove romane iz serijala o Fandorinu. Po njemu je karakteristično to što Akunjin nije žanrovski pisac (poput Grišama ili Kinga), već školovani filolog i prevodilac sa klasičnog japanskog, pa se zato izuzetno uspešna petparačka književnost reklamira kao ozbiljna i napisana od strane pisca koji po svom obrazovanju pripada eliti. Tvrdi da bi se na Zapadu ovakva književnost smatrala anomalijom, dok se u Rusiji radi o obrascu: vrhunski intelektualci koji pišu komercijalno uspešnu i bezvrednu literaturu (Akunjin tu nije usamljen) samo je jedna u nizu ekscentričnosti nastalih u susretu inteligencije i tržišta.[4]

Akunjin i ruska politika

[uredi | uredi izvor]

U znak protesta zbog aneksije Krima Akunjin je 2014. godine napustio Rusiju. Kao dugogodišnji kritičar Putina više puta je bio meta ruskih vlasti.

U decembru 2023, nakon telefonskog poziva u kojem je snimljen da izražava podršku Ukrajini, dodat je na listu „terorista i ekstremista“. Optužen je da distribuira lažne i negativne informacije o Rusiji, i da pomaže u prikupljanju novca za ukrajinsku vojsku. Zbog toga je označen kao „strani agent”. Ova oznaka ima negativnu konotaciju još iz sovjetske ere i obavezuje da se oni koji su tako označeni tako navode na društvenim mrežama i u drugim publikacijama.[35] Jedan od vodećih ruskih izdavača, AST, objavio je polovinom decembra da obustavlja štampanje i prodaju knjiga Borisa Akunjina i Dmitrija Bikova (još jednog popularnog autora), ruska pozorišta su uklonila Akunjinovo ime sa plakata za komade koji se igraju po njegovim delima, a knjižare sklonile njegove knjige sa vidljivih mesta.[10] Oba pisca su više puta kritikovali „specijalnu operaciju“ ruske vojske u Ukrajini.[31]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Ime glavne junakinje Pelagije u naslovima romana iz ovog serijala je dato u originalu, onako kako se piše na ruskom jeziku — „Pelagiя”
  2. ^ Ruska književna nagrada koju su između 1995. i 2001. dodeljivale ruske dnevne novine Nezavisimaja gazeta.[32]
  3. ^ TEFI je godišnja nagrada koja se dodeljuje u ruskoj TV industriji. Dodeljuje je Akademija ruske televizije i ruski je ekvivalent američke nagrade Emi.[33]
  4. ^ Peri Anderson je britanski intelektualac, istoričar i esejista, možda najpoznatiji kao pokretač Revije Nova levica. Profesor je istorije i sociologije na Kalifornijskom univerzitetu. [34]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Boris Akunjin”. Izdavaštvo Informatika a.d. Pristupljeno 2024-03-15. 
  2. ^ a b „Pisac i samoubistvo”. Izdavaštvo Informatika a.d. (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-03-13. 
  3. ^ a b v g d đ e „Boris Akunjin - biografija, knjige, citati iz romana, fotografije. Boris Akunin - biografija, informacije, lični život Biografija pisca Akunjina”. coshair.ru (na jeziku: srpski). 17. 7. 2020. Pristupljeno 2024-03-12. 
  4. ^ a b v Anderson, Perry (24. 1. 2007). „Dirigovana demokratija u Rusiji (III)”. Peščanik. 
  5. ^ „Boris Akunjin”. Online knjižara Dereta (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-03-14. 
  6. ^ „Susret sa ruskim piscem Borisom Akunjinom”. Narodna biblioteka Budve. Pristupljeno 2024-03-15. 
  7. ^ Cvijić, A. (30. 7. 2007). „Volite li Akunjina”. Politika Online. Pristupljeno 2024-03-15. 
  8. ^ a b „Pravo ime i nacionalnost Borisa Akunjina. Boris Akunjin - biografija, knjige, citati iz romana, fotografije”. coshair.ru (na jeziku: srpski). 20. 10. 2020. Pristupljeno 2024-03-12. 
  9. ^ „Boris Akunin - biografi, information, personligt liv. Boris Akunin”. auschool.ru (na jeziku: švedski). Pristupljeno 2024-03-14. 
  10. ^ a b „Rusija stavila pisca Borisa Akunjina na listu terorista”. Radio Slobodna Evropa. 2023-12-18. Pristupljeno 2024-03-15. 
  11. ^ Vržina, Nevena (2012-01-21). „Pisci sakriveni iza pseudonima”. Nezavisne novine. Pristupljeno 2024-03-15. 
  12. ^ „Igra na tuđem terenu : Aleksandra B. Marinjina”. Knjizara.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-03-15. 
  13. ^ a b v „Pisac i samoubistvo : Boris Akunjin”. Knjizara.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-03-15. 
  14. ^ a b „Boris Akunjin”. Delfi knjižare. Pristupljeno 2024-03-13. 
  15. ^ „Avanture sestre Pelagije” (PDF). Informatika. Pristupljeno 13. 3. 2024. 
  16. ^ „Špijunski roman”. Delfi knjižare. Pristupljeno 2024-03-13. 
  17. ^ „Akunjin napisao nekoliko romana i pod ženskim imenom”. Radio-televizija Vojvodine. 13. 1. 2012. Pristupljeno 2024-03-15. 
  18. ^ Azazel, Ilya Noskov, Marina Aleksandrova, Sergey Chonishvili, Studio Trite, 2002-03-10, Pristupljeno 2024-03-14 
  19. ^ Adabashyan, Aleksandr (2002-03-10), Azazel, Ilya Noskov, Marina Neyolova, Sergey Bezrukov, Obshchestvennoe Rossiyskoe Televidenie (ORT), Studio Trite, Pristupljeno 2024-03-14 
  20. ^ Yankovskiy, Filipp (2005-04-21), Statskiy sovetnik, Oleg Menshikov, Nikita Mikhalkov, Konstantin Khabenskiy, Perviy Kanal, Studio Trite, Pristupljeno 2024-03-14 
  21. ^ Statskiy sovetnik, Oleg Menshikov, Nikita Mikhalkov, Konstantin Khabenskiy, Studio Trite, 2005-12-26, Pristupljeno 2024-03-14 
  22. ^ Fayziev, Dzhanik (2005-02-22), Turetskiy gambit, Egor Beroev, Olga Krasko, Marat Basharov, Perviy Kanal, Studio Trite, Pristupljeno 2024-03-14 
  23. ^ Turetskiy gambit, Egor Beroev, Olga Krasko, Aleksandr Baluev, Studio Trite, 2006-12-25, Pristupljeno 2024-03-14 
  24. ^ Pelagiya i belyy buldog, Aleksandr Feklistov, Polina Kutepova, Timofey Tribuntsev, Moroz Film Company, Central Partnership, 2009-09-14, Pristupljeno 2024-03-14 
  25. ^ Fandorin. Azazel, Vladislav Tiron, Mila Ershova, Maksim Matveev, Lunapark, Studio Plus, 2023-01-19, Pristupljeno 2024-03-14 
  26. ^ Boris Akunin - The Winter Queen, 2011-05-07, Pristupljeno 2024-03-14 
  27. ^ „The Winter Queen (2014)”. MillaJ.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-14. 
  28. ^ „Everything You Need to Know About The Winter Queen Movie (Development): Jan. 16, 2023 - added "Azazel " as an also known as title”. Movie Insider (na jeziku: engleski). januar 2023. Pristupljeno 2024-03-14. 
  29. ^ „Akunin prodal prava na эkranizaciю knig o Fandorine britanskomu TV”. // Gordon, 5 maя 2015. Arhivirano iz originala 2019-12-16. g. Pristupljeno 2019-12-16. 
  30. ^ Sofья Samohina. „«Rossiя ne obяzana bыtь imperieй»: Boris Akunin — o nacionalьnoй idee, zlokačestvennom postmodernizme i novoй knige”. // The Bell, 29 яnvarя 2020. Pristupljeno 2021-09-08. 
  31. ^ a b Koprivica, Jelena (2023-12-19). „Jedan od najpopularnijih pisaca stavljen na crnu listu: Za Rusiju Boris Akunjin je terorista i ekstremista, koji širi lažne vesti”. NOVA portal (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-03-15. 
  32. ^ „Anti-Booker Prize - Russian literary award”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-13. 
  33. ^ „TЭFI”. tv.tefi.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2024-03-13. 
  34. ^ „Anderson, Perry”. Verso (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-03-15. 
  35. ^ „Rusija: Akunjin je terorista i ekstremista - Vreme”. Magazin Vreme. 14. 1. 2024. Pristupljeno 2024-03-15. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Boris Akunjin na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борис_Акуњин&oldid=27473197”