Branko Lalović
| Branko Lalović | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 17. februar 1928. |
| Mesto rođenja | Uvac, Kraljevina SHS |
| Datum smrti | 23. oktobar 1988. (60 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SFR Jugoslavija |
| Naučni rad | |
| Polje | Nuklearna fizika |
| Institucija | Institut Boris Kidrič u Vinči |
Branislav Branko Lalović (Uvac, 17. februar 1928 — Beograd, 23. oktobar 1988) bio je srpski naučnik, nuklearni fizičar i solarista. Bio je profesor na tri Univerziteta — prištinskom, niškom i beogradskom.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je 1928. godine u Uvcu kod Priboja. Osnovnu školu i gimnaziju je učio u Titovom Užicu i Vrnjačkoj Banji, a maturirao je u Vršcu.[1] Nakon što je 1951. godine završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu sa visokim ocenama, zaposlio se u Institutu „Boris Kidrič” u Vinči u novoosnovanoj laboratoriji za nuklearnu fiziku. Kao izuzetno nadaren i inteligentan inženjer dobio je stipendiju za magistarske i doktorske studije koje sa velikim uspehom i zapaženim rezultatima završava u Glazgovu, a postdoktorsku specijalizaciju u Torontu nakon čega se vraća na Institut u Vinči sa najsavremenijim saznanjima, ali i opremom, te postaje načelnik laboratorije za nuklearna istraživanja.
Nije se mogao zadovoljiti samo laboratorijskim istraživačkim radom u oblasti nuklearne spektrometrije, iako je za to vreme objavio preko 40 naučnih radova koji su citirani u više od 80 međunarodnih publikacija, Lalović je želeo mnogo više — pre svega da nauku približi privredi i da svoje bogato naučno iskustvo iskoristi za rešavanje privrednih problema. Bio je veliki promoter nauke putem televizije, radio-stanica, domaćim savetovanjima i skupovima, a posebno kao priznati profesor i to na čak tri Univerziteta – prištinskom, niškom i beogradskom.[2] Angažovao se aktivno i na rešavanju važnih problema u industriji objavivši i izvestan broj patenata od kojih se neki i dan danas primenjuju.
Početkom sedamdesetih godina 20. veka, shvativši problematiku sa nuklearnim otpadom i opasnošću koje ta nauka sa sobom nosi, započinje njegov veliki interes za alternativne izvore energije. Posle uspešnih laboratorijskih eksperimenata sa raznim tipovima sunčevih prijemnika, ubrzo je postao jedan od najpoznatijih eksperata za ovu oblast ne samo u Srbiji već i širom sveta. Prototipovi sunčevih prijemnika za proizvodnju tople vode ubrzo se pojavljuju u industrijskoj proizvodnji raznih domaćih preduzeća kao što su „Đuro Salaj”, „Jugoterm” i drugi.
Pored svega toga prof. dr Branko Lalović usmerava svoju energiju na novu oblast na našim prostorima, ali i u svetu, na pasivnu primenu sunčeve energije, popularno nazvanu „solarna arhitektura”. U ovoj oblasti on je pionir i to u pravom smislu te reči. Izdao je knjige: „Pasivna solarna arhitektura” izdanje „Đuro Đaković”, Sarajevo 1985; „Nasušno sunce”, Nolit, Beograd, 1982; „Solarne kuće” specijalno izdanje časopisa „Galaksija”, Beograd, 1982. kao i mnoge druge.[3]
Okupivši oko sebe veliki broj ekoloških entuzijasta, građevinaca i arhitekata angažovao se na izradi projekta solarnih kuća. Među prvim zemljama na svetu, a zahvaljujući nesebičnom angažovanju i požrtvovanosti prof. dr Branislava Lalovića, u Jugoslaviji počinju da niču takve konstrukcije i da postaju sve više popularne (oko hiljadu ih je napravljeno). Iz ove oblasti držao je i prve postdiplomske studije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a dobio je i pregršt nagrada kao i visoko međunarodno priznanje izborom u Evropski Komitet za pasivnu solarnu energiju.[3]
Paralelno sa ovom aktivnošću počinje da se bavi problemima direktne konverzije sunčeve energije u električnu energiju. Orjentisao se prema najsavremenijim rešenjima koja su po njegovoj oceni bila i najperspektivnija, a tako uvrstio SFRJ u sam vrh nauke iz ove oblasti — u pitanju su proučavanja i proizvodi na bazi ćelija od amorfnog silicijuma. Njegova želja je bila da se u SFRJ podignu fabrike za proizvodnju ovakvih ćelija i da se pokrenu energetska postrojenja na nivou nekoliko stotina kW. Tako je došao na ideju da izradi sunčev prijemnik za proizvodnju električne i toplotne energije. Njegov prototip ovakvog prijemnika izazvao je ogromno interesovanje na međunarodnim skupovima i izložbama. Američka firma „Hronar”, koja je tih godina bila svetski lider u proizvodnji solarnih panoa od amorfnog silicijuma, uspostavlja, 1983. godine, usku saradnju sa profesorom Lalovićem i nudi mu na raspolaganje svoje proizvodne kapacitete i stručno osoblje, a nakon njegovih rezultata ispitivanja i pronalaska konačnog rešenja, od strane te kuće, nagrađen je i najvišim priznanjem: „Zlatnom plaketom — solarni Oskar”.[3]
Kada je bio u najvećem naučnom naboju i u jeku popularnosti posebno među mnogobrojnim građanima, studentima ali i stručnoj javnosti koja je bila protiv izgradnji nuklearnih elektrana, prisilno je penzionisan 31. decembra 1985. godine od strane Instituta „Boris Kidrič” u Vinči.[4] I pored toga što je nakon penzionisanja bio uskraćen mnogih resursa i pristupa laboratorijama, Lalović je nastavio svoja istraživanja, a sve u sopstvenoj režiji i ličnim sredstvima, te zbog svog ogromnog uspeha na polju Sunčeve energije kao i neumornog rada na popularizaciji iste, decembra 1987. godine dobija visoko jugoslovensko odlikovanje za svoj rad, prestižnu nagradu „Eureka”, koju mu je jednoglasno dodelilo Udruženje novinara Jugoslavije.
Dok je bio na vrhuncu svoje naučne i medijske moći, iznenadno je oboleo od galopirajuće leukemije, a nedugo zatim, 23. oktobra 1988. godine umire u Beogradu.[3]
Naučni radovi[uredi | uredi izvor]
Knjige
- Nasušno sunce, Nolit, Beograd, 1982.
- Solarne kuće, specijalno izdanje časopisa „Galaksija”, Beograd, 1982.
- Pasivna solarna arhitektura, izdanje „Đuro Đaković”, Sarajevo 1985.
- izvor[5]
Knjige o Laloviću
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Devedeset dana KGH - SMEITS Izdanja PDF”. izdanja.smeits.rs. 24. 4. 2022. Pristupljeno 24. 4. 2022.
- ^ „Čovek koji je bio najbliži Suncu”. danas.rs. 20. 3. 2022. Pristupljeno 24. 4. 2022.
- ^ a b v g „Branko Lalović – čovek koji je spustio Sunce na zemlju”. nestvarnoastvarno.rs. 24. 4. 2022. Pristupljeno 24. 4. 2022.
- ^ „Branko Lalović bio je čovek najbliži Suncu: Njegove patente Ameri koriste, mi smo ga penzionisali”. telegraf.rs. 25. 3. 2021. Pristupljeno 24. 4. 2022.
- ^ „Lalović, Branko”. worldcat.org. 24. 4. 2022. Pristupljeno 24. 4. 2022.
- ^ „Ratnik sunca”. laguna.rs. 24. 4. 2022. Pristupljeno 24. 4. 2022.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Srpski naučnik imao je rešenje za svetski problem pre 40 godina: Zaboravljen, ali knjiga to menja, 23. 4. 2022.
- Jugoslavija, istorija i nauka: Fizičar Branko Lalović - pionir solarne energetike „koji je zračio“, BiBiSi na srpskom jeziku, 6. 5. 2022.
