Vasilije Janković
Vasilije Janković | |
|---|---|
| Datum rođenja | 29. januar 1845. |
| Mesto rođenja | Valjevo |
| Datum smrti | 17. januar 1904. (58 god.) |
| Mesto smrti | Ub |
Vasilije Janković (Valjevo, 29. januar 1845 — Ub, 17. januar 1904[1]) bio je sveštenik, učitelj, publicista i humanitarac.
Biografija i delatnost[uredi | uredi izvor]
Rođen je u Valjevu od roditelja Jeremije i Aleksije. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a Gimnaziju u Šapcu kao pitomac tadašnjeg Episkopa šabačkog, a kasnije Mitropolita Mihaila. Bogosloviju je završio u Beogradu. Mitropolit Mihailo je želeo da ga pošalje u Rusiju na dalje školovanje, međutim zbog teškog materijalnog stanja u kome se nalazila porodica Jovanović, Vasilije odmah po završetku bogoslovije počinje da radi kao učitelj, kako bi sebi i roditeljima omogućio sredstva za život.[2] U julu 1864. godine postavljen je za učitelja u selu Petnici pored Valjeva. Odmah na početku svog učiteljskog rada uvideo je da je slabost učitelja - slabost podmlatka, te se dosta trudio da svoje znanje proširi i usavrši, tako znamo da je učio ruski i nemački jezik. Za vreme boravka u Petnici sakupljao je i zapisivao narodne pesme, priče, poslovice, zagonetke i narodne običaje i objavljivao ih (1865-1866) u čuvenoj Vili, časopisu Stojana Novakovića. Osim u ovom časopisu objavljivao je svoje radove i u drugim: Škola, Neven, Zora, Pravoslavlje, Sion, Hrišćanski vesnik i Vesniku Srpske Crkve.[2]
Godine 1866. je premešten iz Petnice u Valjevo, gde ga je dve godine kasnije Mitopolit Mihailo rukopoložio za đakona valjevske crkve. U Valjevu su ga građani izabrali za upravnika i predsednika čitaonice u kom će zvanju biti punih jedanaest godina.[2] Prota Janković se trudio da kod svojih sugrađana podstakne ljubav prema prosveti i obrazovanju, te su na njegovu inicijativu u Valjevu podignute i nove škole. Za svoj rad i tru dobio je mnoge pismene zahvalnice od strane ministra posvete 1870. i 1873. godine, kao i zahvalnice valjevske opštine 1872. godine. Postavljen je za vanrednog člana Glavnog Prosvetnog Saveta 1881. godine.[2]
Za vreme ratova za oslobođenje 1876-1878 bio je sekretar Crvenog krsta u Valjevu, a nešto kasnije i predsednik ove ustanove u Ubu. U Srpsko-bugarskom ratu istakao se u pomaganju ranjenima i bolesnima, pa ga je Crveni krst dva puta odlikovao svojim ordenom.[2]
Za sveštenika je proizveden 4. januara 1883. godine u Šapcu i odmah je postavljen za paroha i namesnika ubskog. Vrlo brzo je stekao poverenje i ljubav stanovnika Uba, pa ga je srez 1883. i kasnije 1886. kandidovao za poslanika u narodnoj skupštini, ali je on odbio kandidaturu oba puta.[2]
U ovoj parohiji je krstio u pravoslavlje nekoliko muslimanskih Roma.[2]
Godine 1891. posvećen je u čin počasnog protojereja.
Proti Jankoviću su više puta nuđeni razni položaji u svešteničkoj struci, ali je on uglavnom sve odbijao. Međutim, bio je više puta predsednik raznih školskih i crkvenih komisija za građenje istih, bio je ministrov izaslanik na godišnjem ispitu valjevskih osnovnih škola, izaslanik arhijerejske vlasti u više prilika i predsednik komisija za utvrđivanje krivica sveštenstva. Bio je i predsednik odbora za prikupljanje dobrovoljnih priloga, poverenik društva za sirotinjsku decu i drugih humanitarnih ustanova.[2]
Bio je odlikovan Srebrnom medaljom za službu u ratovima sa Turskom, Spomenicom i Crvenim krstom u ratu sa Bugarskom. Kao protojerej naprsnim protojerejskim krstom i Kraljevskim ordenom Sv. Save V reda.
Književni radovi[2][uredi | uredi izvor]
Preveo je i izdao više književnih radova, od kojih i dosta knjiga i pripovedaka za decu:
- Bogat i Siromah
- Kome Bog pomaže niko mu ništa ne može
- Ljubimo bližnje svoje
- Dete na Alpima
- Dečko na ostrvu Helgolandu
- Kako je na mesecu
- Polsednja varoš na Severu
- Tice selice i tice stanarice
kao i knjige za odrasle:
- Plemstvo i podanici od Mavra Jokaja
- Uspomene na poljske revolucije od J. Gajgera
- Anglikanska rkva i njena veroispoved
- Kako je postala muhamedanska vera
Od samostalnih radova izdao je:
- Crkva i religija
- Nebo
- Narodna sujeverica
- Na mlađima svet ostaje
- Dužnosti matera
- Predavanje hrišćanske nauke u našim nižim školama
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Milorad Radojčić: „Janković, Vasilije”, strana 270, Srpski biografski rečnik, tom 4, Novi Sad, 2009. godine
- ^ a b v g d đ e ž z Naš kalendar za 1901. prostu godinu. Beograd: Električna štamparija Pavlovića i Stojanovića. 1901. str. 236—239.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Naš kalendar za 1901. prostu godinu, izdanje Markovića i Pavlovića, Električna štamparija Pavlovića i Stojanovića, Beograd 1901.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
