Василије Јанковић

С Википедије, слободне енциклопедије

Василије Јанковић (Ваљево, 29. јануар 1845Уб, 17. јануар 1904[1]) био је свештеник, учитељ, публициста и хуманитарац.

Биографија и делатност[уреди | уреди извор]

Рођен је у Ваљеву од родитеља Јеремије и Алексије. Основну школу завршио је у свом родном месту, а Гимназију у Шапцу као питомац тадашњег Епископа шабачког, а касније Митрополита Михаила. Богословију је завршио у Београду. Митрополит Михаило је желео да га пошаље у Русију на даље школовање, међутим због тешког материјалног стања у коме се налазила породица Јовановић, Василије одмах по завршетку богословије почиње да ради као учитељ, како би себи и родитељима омогућио средства за живот.[2] У јулу 1864. године постављен је за учитеља у селу Петници поред Ваљева. Одмах на почетку свог учитељског рада увидео је да је слабост учитеља - слабост подмлатка, те се доста трудио да своје знање прошири и усаврши, тако знамо да је учио руски и немачки језик. За време боравка у Петници сакупљао је и записивао народне песме, приче, пословице, загонетке и народне обичаје и објављивао их (1865-1866) у чувеној Вили, часопису Стојана Новаковића. Осим у овом часопису објављивао је своје радове и у другим: Школа, Невен, Зора, Православље, Сион, Хришћански весник и Веснику Српске Цркве.[2]

Године 1866. је премештен из Петнице у Ваљево, где га је две године касније Митополит Михаило рукоположио за ђакона ваљевске цркве. У Ваљеву су га грађани изабрали за управника и председника читаонице у ком ће звању бити пуних једанаест година.[2] Прота Јанковић се трудио да код својих суграђана подстакне љубав према просвети и образовању, те су на његову иницијативу у Ваљеву подигнуте и нове школе. За свој рад и тру добио је многе писмене захвалнице од стране министра посвете 1870. и 1873. године, као и захвалнице ваљевске општине 1872. године. Постављен је за ванредног члана Главног Просветног Савета 1881. године.[2]

За време ратова за ослобођење 1876-1878 био је секретар Црвеног крста у Ваљеву, а нешто касније и председник ове установе у Убу. У Српско-бугарском рату истакао се у помагању рањенима и болеснима, па га је Црвени крст два пута одликовао својим орденом.[2]

За свештеника је произведен 4. јануара 1883. године у Шапцу и одмах је постављен за пароха и намесника убског. Врло брзо је стекао поверење и љубав становника Уба, па га је срез 1883. и касније 1886. кандидовао за посланика у народној скупштини, али је он одбио кандидатуру оба пута.[2]

У овој парохији је крстио у православље неколико муслиманских Рома.[2]

Године 1891. посвећен је у чин почасног протојереја.

Проти Јанковићу су више пута нуђени разни положаји у свештеничкој струци, али је он углавном све одбијао. Међутим, био је више пута председник разних школских и црквених комисија за грађење истих, био је министров изасланик на годишњем испиту ваљевских основних школа, изасланик архијерејске власти у више прилика и председник комисија за утврђивање кривица свештенства. Био је и председник одбора за прикупљање добровољних прилога, повереник друштва за сиротињску децу и других хуманитарних установа.[2]

Био је одликован Сребрном медаљом за службу у ратовима са Турском, Споменицом и Црвеним крстом у рату са Бугарском. Као протојереј напрсним протојерејским крстом и Краљевским орденом Св. Саве V реда.

Књижевни радови[2][уреди | уреди извор]

Превео је и издао више књижевних радова, од којих и доста књига и приповедака за децу:

  • Богат и Сиромах
  • Коме Бог помаже нико му ништа не може
  • Љубимо ближње своје
  • Дете на Алпима
  • Дечко на острву Хелголанду
  • Како је на месецу
  • Полседња варош на Северу
  • Тице селице и тице станарице

као и књиге за одрасле:

  • Племство и поданици од Мавра Јокаја
  • Успомене на пољске револуције од Ј. Гајгера
  • Англиканска рква и њена вероисповед
  • Како је постала мухамеданска вера

Од самосталних радова издао је:

  • Црква и религија
  • Небо
  • Народна сујеверица
  • На млађима свет остаје
  • Дужности матера
  • Предавање хришћанске науке у нашим нижим школама

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Милорад Радојчић: „Јанковић, Василије”, страна 270, Српски биографски речник, том 4, Нови Сад, 2009. године
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Наш календар за 1901. просту годину. Београд: Електрична штампарија Павловића и Стојановића. 1901. стр. 236—239. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Наш календар за 1901. просту годину, издање Марковића и Павловића, Електрична штампарија Павловића и Стојановића, Београд 1901.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]