Vladimir Solovjov
| Vladimir Solovjov | |
|---|---|
 Vladimir Solovjov | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Vladimir Sergejevič Solovjov |
| Datum rođenja | 28. januar 1853. |
| Mesto rođenja | Moskva, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 30. avgust 1900. (47 god.) |
| Mesto smrti | Uzkoje, Ruska Imperija |
| Obrazovanje | Moskovski državni univerzitet Lomonosov |
| Filozofski rad | |
| Epoha | filozofija 19. veka |
| Regija | ruska filozofija |
| Škola filozofije | platonizam hrišćanski misticizam ruski simbolizam |
| Uticaji od | Platon Aristotel Fjodor Dostojevski Ogist Kont Imanuel Kant Dante Aligijeri Valentin Plotin |
| Uticao na | Nikolaj Berđajev Sergej Bulgakov Pavel Florenski Semjon Frank Andrej Beli Fjodor Dostojevski Aleksandar Kožev Aleksandar Blok |
Vladimir Sergejevič Solovjov[1] (rus. Влади́мир Серге́евич Соловьёв; Moskva, 28. januar 1853 — Uzkoje, 30. avgust 1900) bio je ruski filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar, koji je igrao značajnu ulogu u razvoju ruske filozofije i poezije s kraja 19. i duhovnog preporoda s početka 20. veka.
Život i rad[uredi | uredi izvor]
Vladimir Sergejevič Solovjov, sin istoričara Sergeja Mihajloviča Solovjova, rođen je u Moskvi, 28. januara 1853.[2] Njegova majka, Poliksena Vladimirovna, bila je poljskog porekla, i među njenim precima bio je mislilac Grigorij Skovoroda.[3]
U svojim tinejdžerskim danim Solovjov se odrekao pravoslavlja zarad nihilizma, ali je kasnije njegovo neodobravanje pozitivizma[4] viđeno kao izražavanje stavova u skladu sa stavovima pravoslavne crkve.[4]
U svom delu „Kriza zapadne filozofije: Protiv pozitivizma“ Solovjov je kritikovao pozitivističko odbijanje Aristotelovog esencijalizma, odnosno filozofskog realizma. Pozitivizam, prema Solovjovu, samo potvrđuje pojavu nekog objekta, negirajući intuitivnu realnost koju ljudi doživljavaju kao deo svoje svesti.[4]
Vladimir Solovjov postao je prijatelj i poverenik Fjodora Dostojevskog. Suprotno od stavova Dostojevskog, Solovjov je bio naklonjen rimokatoličkoj crkvi. On se zalagao za ukidanje raskola (ekumenizam, sobornost) između pravoslavne i katoličke crkve - eventualno, „sa etičke i socijalne tačke gledišta“,[5] spajajući sve u katolicizam.[6]
Solovjov se nikada nije ženio, niti je imao decu, ali, vodio je idealizovane odnose, koje je ovekovečio u svojoj duhovnoj ljubavnoj poeziji, uključujući dve žene po imenu Sofija.[7] Odbacio je tvrdnje mistične Ane Šmit, koja je tvrdila da je njegov božanski partner.[8]
Solovjov je umro kao siromašni beskućnik 1900. godine, ostavljajući svog brata Mihajla Sergejeviča i nekoliko kolega da brane njegovo intelektualno nasleđe.
Filozofija Vladimira Solovjova[uredi | uredi izvor]
Osnovna ideja njegove religiozne filozofije je Sofija –Duša Sveta, shvaćena kao mistično kosmičko biće, koje ujedinjuje Boga sa zemaljskim svetom.
Sofija predstavlja po svojoj suštini večnu ženstvenost u Bogu, i istovremeno, Božju promisao sveta. Ova slika se nalazi u Bibliji. Solovjovu je pak ona otkrivena u mističnoj viziji, o kojoj svedoči njegova pesma „Tri posete".
Ideja Sofije se realizuje trojako: u teosofiji se formira predstava o njoj, u teurgiji bivstvuje, i u teokratiji se ona ovaploćuje.
Teosofija je doslovno Božanska mudrost. To je po svojoj suštini sinteza naučnih otkrića i otkrovenja hrišćanske religije u okviru sveukupnog znanja.[9] Vera nije u suprotnosti sa razumom, nego ga dopunjuje. Solovjov priznaje ideju evolucije, ali smatra da je to pokušaj prevladavanja grehovnog pada kroz proboj prema Bogu. Evolucija prolazi kroz pet faza ili "carstva": mineralno, biljno, životinjsko, ljudsko i Božansko.
Teurgija je doslovno Bogodelovanje. Solovjov se odlučno suprotstavio moralnoj neutralnosti nauke. Teurgija – to je postupak pročišćenja, bez kojeg je nemoguća spoznaja istine. U njenoj osnovi leži gajenje hrišćanske ljubavi kao odricanje od samopotvrđivanja radi jedinstva sa drugima.
Teokratija je bukvalno Božija sila, ono, što je Čaadajev nazvao savršenim sistemom. „Teokratsku misiju” Solovjov je poverio Rusiji, istovremeno zadržavajući simpatiju prema katolicizmu. Teokratija se sastoji u „istinskoj solidarnosti svih naroda i klasa", kao i u„ hrišćanstvu, ostvarenom u društvenom životu".[10]
Na filozofiju Solovjova u velikoj meri su uticale ideje ruskog religioznog mislioca Nikolaja Fjodorova. Solovjev je smatrao Fjodorova svojim „učiteljem i duhovnim ocem", nazvajući ga genijalnim misliocem.[11]
Učenje o pravu Vladimira Solovjova[uredi | uredi izvor]
Moral uvek teži da izgradi ideal; propiše odgovarajuće ponašanje, usmeren samo na unutrašnju stranu volje pojedinca.
Pravo nosi uslovni karakter i pretpostavlja ograničenja, jer je u pravnoj oblasti važno delo i njegov rezultat; razmatra spoljnu manifestaciju volje - imovinu, delovanje, rezultat delovanja.Zadatak prava nije da se Božje carstvo stvori na Zemlji, nego da ne pretvori život ljudi u pakao.
Svrha prava jeste uravnotežiti dva moralna iteresa: ličnu slobodu i opšte dobro. „Opšte dobro” treba da ograničiava privatne interese ljudi, ali ih ne može zameniti. Zbog toga se Solovjov protivio smrtnoj kazni i doživotnom zatvoru, koji su po njegovom mišljenju u suprotnosti sa suštinom zakona.Zakon je„ ograničavanje lične slobode zahtevima opšteg dobra".
Osobenosti zakona:
- javnost;
- konkretnost;
- realna primenljivost.
Osobenosti vlasti:
- donošenje zakona;
- pravično suđenje;
- sprovođenje zakona.
Država štiti interese građana. Hrišćanska država štiti interese građana i teži da poboljša uslove ljudskog postojanja u društvu; vodi računa o materijalno siromašnim osobama.
Napredak države sastoji se u tome da „uz što manje moguća ograničenja unutrašnjeg moralnog sveta osobe obezbedi što je moguće vernije i šire spoljašnje uslove za dostojno postojanje i napredak ljudi."
„Pravna prinuda ne primorava nikoga da bude dobronameran. Njen zadatak je da spreči zlog čoveka da postane zločinac (opasan za društvo)". Društvo ne može živeti isključivo samo po moralnom zakonu. Za zaštitu svih interesa potrebni su pravni zakoni i država.
Uticaj[uredi | uredi izvor]
Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Solovjov bio glavna inspiracija za Dostojevskog za likove Aljoše i Ivana Karamazova u delu Braća Karamazovi.[12] Uticaj Solovjova se takođe može videti u delima simbolista i neoidealista kasnije ruske sovjetske ere. Njegova knjiga „Smisao ljubavi“ može se posmatrati kao jedan od filozofskih izvora Tolstojeve „Krojcerove sonate“ (1889). Ovo je takođe delo u kome je uveo pojam “sizigi” da bi označio “bliski savez”.
Solovjov je uticao na religioznu filozofiju Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Florenskog, Franka, na ideje Rudolfa Štajnera i poeziju i teoriju ruskih simbolista, odnosno Belija, Bloka i drugih.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ The name Solovyov derives from "soloveй", "solovey", Nightingale in Russian.
- ^ Dahm, Helmut and Wright, Kathleen. Vladimir Solovyev and Max Scheler: Attempt at a Comparative Interpretation, pp. 219. Springer, 1975
- ^ Judith Deutsch Kornblatt (2009). Divine Sophia: The Wisdom Writings of Vladimir Solovyov. Cornell University Press. str. 22, 12. ISBN 978-0-8014-7479-8.
- ^ a b v Lossky, Nicholas O. (mart 1969). History of Russian Philosophy. New York: International Universities Press, Incorporated. ISBN 978-0-8236-8074-0.
- ^ Von Balthasar, Hans Urs, The Glory of the Lord: A Theological Aesthetics – III: Studies in Theological Style: Lay Styles, Ignatius 1986. pp. 282ff
- ^ Falk, Henrich, Wladimir Solowjews Stellung zur katholischen Kirche, in Stimmen der Zeit, 1949. pp. 421–435
- ^ The Religious Poetry of Vladimir Solovyov (Semantron Press, 2008)
- ^ Samuel Cioran. Vladimir Solov’ev and the Knighthood of the Divine Sophia (Wilfrid Laurier University Press, 1977), 71.
- ^ „Losь V.A. Dinamika sovremennoй sistemы эkologičeskogo znaniя: meždu «biologizmom», «sociologizmom» i «globalizmom»”. NB: Filosofskie issledovaniя. 2 (2): 1—36. februar 2014. ISSN 2306-0174. doi:10.7256/2306-0174.2014.2.9663.
- ^ „ROSSIЯ I VSELENSKAЯ CERKOVЬ”.
- ^ „A Novel Approach to Scandinavian Studies in Russia”. Nordic and Baltic Studies Review (2): 39. decembar 2017. ISSN 2541-8165. doi:10.15393/j103.art.2017.781.
- ^ Zouboff, Peter, Solovyov on Godmanhood: Solovyov’s Lectures on Godmanhood Harmon Printing House: Poughkeepsie, New York, 1944; see Czeslaw Milosz's introduction to Solovyov’s War, Progress and the End of History. Lindisfarne Press: Hudson, New York 1990.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Judith Deutsch Kornblatt (2009). Divine Sophia: The Wisdom Writings of Vladimir Solovyov. Cornell University Press. str. 22, 12. ISBN 978-0-8014-7479-8.
- Kostalevsky, Marina (1997). Dostoevsky and SolovievThe Art of Integral Vision. Yale University Press. ISBN 978-0-300-06096-6.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Biografija na sajtu Internet enciklopedije filozofije
- Njegova ili dela o njemu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. maj 2015)
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
