Vudu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vudu ceremonija na Haitiju

Vudu, takođe poznat kao Vodun u Beninu i Vodou u Haitiju je naziv koji se primenjuje za srodne religije i kultove koji svoj koren imaju u animističko-spiritističkoj tradiciji zapadne Afrike.[1]

Koren mu se može naći među Fon-Ewe narodom zapadne Afrike, u zemlji koja se danas zove Benin, a nekad je bila poznata kao Kraljevina Dahomej, gde Vodun predstavlja nacionalnu religiju s više od 7 miliona sledbenika. Dolazi od vodun, Fon-Ewe riječi za duha.

Uz Fon i dahomejske tradicije koje su ostale u Africi, razvile su srodne vudu tradicije u Novom svetu kao posledica transatlantske afričke trgovine robljem.

Osim Benina, afrički Vodun i srodni kultovi se mogu pronaći u Togou, Gani, Dominikanskoj Republici, Portoriku, Kubi, Brazilu, Haitiju i na Zelenortskim Ostrvima. Na američkom kontinentu došlo je do stapanja vudu tradicija s katolicizmom. Na Kubi se Fon tradicije nazivaju La Regla Arara, dok su u Brazilu među bivšim robovima evoluirale u Jeje Vodun.

Vudu se često, zahvaljujući uticaju popularne kulture u 20. veku, povezuje s crnom magijom, pa je s vremenom postojao kolokvijalni sinonim za nju.

Teologija i praksa[uredi | uredi izvor]

Vudu pijaca u Lomeu, Togo, 2008.

Vudu kosmologija se usredsređuje na vudu duhove i druge elemente božanske suštine koji upravljaju Zemljom, hijerarhijom koja se kreće od glavnih božanstava koja upravljaju silama prirode i ljudskim društvom do duhova pojedinačnih potoka, drveća i stena, kao i desetine etničkih vodua, branilaca određenog klana, plemena ili nacije. Vodu su centar verskog života. Uočene sličnosti sa rimokatoličkim doktrinama, kao što je posredovanje svetaca i anđela, omogućile su vodu da izgleda kompatibilno sa katoličanstvom i pomoglo je u stvaranju sinkretičkih religija kao što je haićanski vudu. Pristalice takođe naglašavaju obožavanje predaka i smatraju da duhovi mrtvih žive rame uz rame sa svetom živih, pri čemu svaka porodica duhova ima svoje žensko sveštenstvo, ponekad nasledno kada se tradicija prenosi od majke do ćerke.

Obrasci obožavanja prate različite dijalekte, duhove, običaje, pesme i rituale. Božanski Stvoritelj, koji se različito naziva Mavu ili Mahu, je žensko biće. Ona je starija žena, i obično majka koja je nežna i opraštajuća. Ona je takođe viđena kao bog koji poseduje sve druge bogove, čak i ako ne postoji hram u njeno ime, ljudi nastavljaju da joj se mole, posebno u vremenima nevolje. U jednoj tradiciji rodila je sedmoro dece. Sakpata: vudu Zemlje, Ksevioso (ili Ksebioso): vudu groma, takođe povezan sa božanskom pravdom,[2] Agbe: vudu mora, Gu: vudu od gvožđa i rata, Age: vudu poljoprivrede i šuma, Jo: vudu vazduha i Legba: vudu nepredvidivog.[3]

Stvoritelj otelotvoruje dvostruki kosmogonijski princip čiji su Mavu mesec i Liza sunce ženski i muški aspekt, često prikazani kao deca blizanci Stvoritelja.[4] Liza je bog sunca koji donosi dan i toplotu, a takođe snagu i energiju. Mavu, boginja meseca, koja pruža hladnoću noći, mir, plodnost i kišu. Da bi se ovo sažeto prikazalo, poslovica kaže „Kada Liza kazni, Mavu oprašta.[5]

Legba se često predstavlja kao falus ili kao čovek sa istaknutim falusom. Poznat kao najmlađi sin Mavua, on je poglavar svih božanstava vudua;[6] u njegovom dijasporskom prikazu, Legba se veruje da je veoma star čovek koji hoda na štakama.[7] Pošto je star, vidi se kao mudar, ali kada se vidi kao dete on je buntovnik. Samo kroz kontakt sa Legbom postaje moguće kontaktirati druge bogove, jer je on čuvar na vratima duhova.[8] Dan, koji je Mavuov androgeni sin, predstavljen je kao zmija duge, i trebalo je da ostane sa njom i da deluje kao posrednik sa njenim drugim kreacijama. Kao posrednik između duhova i živih, Dan održava ravnotežu, red, mir i komunikaciju.

Drugi popularni loa, ili duhovni entiteti, uključuju Azaku koji vlada poljoprivredom, Erzuli ima vlast nad ljubavlju i Ogunu koji je zadužen za rat, odbranu i koji stoji na straži.[9]

Sva tvorevina se smatra božanskim i stoga sadrži moć božanskog. Tako se shvataju lekovi kao što su biljni lekovi i objašnjava sveprisutnu upotrebu svetskih predmeta u verskim ritualima. Vudu talismani, zvani „fetiši”, su predmeti kao što su statue ili osušeni delovi životinja ili ljudi koji se prodaju zbog svojih lekovitih i duhovno podmlađujućih svojstava. Konkretno, to su objekti u kojima žive duhovi. Entiteti koji naseljavaju fetiš su u stanju da obavljaju različite zadatke u skladu sa svojim stepenom razvoja. Fetiš objekti se često kombinuju u izgradnji „svetilišta”, koja se koriste za izazivanje specifičnih vudua i njihovih povezanih moći.[10]

Zapadnoafrički kult Voduna i hrišćanska liturgija[uredi | uredi izvor]

Na 10. jubilarnoj konferenciji mlađih teologa i studenata doktorskih studija koja je održana 28. februara – 1. marta 2020. u Jegri u Mađarskoj[11] Adečina Samson Takpe je održala predavanje na temu „Zapadnoafrički Vodun kult i hrišćanska liturgija. Poređenje u hrišćanskoj perspektivi”.[12][13]

Demografija[uredi | uredi izvor]

Oko 17% stanovništva Benina, oko 1,6 miliona ljudi, sledi vudu. (Ovo ne obuhvata druge tradicionalne religije u Beninu.) Pored toga, mnogi među 41,5% stanovništva koje sebe nazivaju „hrišćanima“ praktikuju sinkretizovanu religiju, koja se ne razlikuje od haićanskog vudua ili brazilskog kandomblea; zaista, mnogi od njih potiču od oslobođenih brazilskih robova koji su se naselili na obali blizu Vide.[14]

U Togu, oko polovina stanovništva praktikuje autohtone religije, od kojih je vudu daleko najveći, sa oko 2,5 miliona sledbenika; među narodom Eve u Gani može biti još milion vudu sledbenika, jer 13% od ukupne populacije Gane od 20 miliona čine ta etnička grupa, a 38% Ganaca praktikuje tradicionalnu religiju. Prema podacima sa popisa, oko 14 miliona ljudi praktikuje tradicionalnu religiju u Nigeriji, od kojih većina Joruba praktikuje ifu, ali nije dostupna konkretna analiza.[14]

Evropski kolonijalizam, praćen nekim od totalitarnih režima u zapadnoj Africi, pokušali su da potisnu vudu kao i druge tradicionalne religije.[15] Međutim, pošto su vudu božanstva rođena u svakom klanu, plemenu i naciji, a njihovo sveštenstvo je ključno za održavanje moralnog, društvenog i političkog poretka i temelja predaka u svom selu, ovi napori nisu bili uspešni. Nedavno su postojali potezi da se vrati mesto vudua u nacionalnom društvu, kao što je godišnja Međunarodna vudu konferencija koja se održava u gradu Vida u Beninu od 1991. godine.[16]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 70. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Ojo, J.O (1999). Understanding West African Traditional Religion. S.O. Popoola Printers. str. 63. ISBN 978-978-33674-2-5. 
  3. ^ Anthony B. Pinn (2017-10-15). Varieties of African American Religious Experience: Toward a Comparative Black Theology. Fortress Press. str. 7. ISBN 978-1506403366. 
  4. ^ Anthony B. Pinn (2017-10-15). Varieties of African American Religious Experience: Toward a Comparative Black Theology. Fortress Press. str. 5. ISBN 978-1506403366. 
  5. ^ Parrinder, Edward (2014). West African Religion; a Study of the Beliefs and Practices of Akan, Ewe, Yoruba, Ibo, and Kindred Peoples. Wipf & Stock. 
  6. ^ Herskovits, Melville J, and Frances S. Herskovits. Dahomean Narrative: A Cross-Cultural Analysis. , 1958. Print. pg. 139-140
  7. ^ Ferère, Gérard (1978). HAITIAN VOODOO: ITS TRUE FACE. Caribbean Quarterly. 
  8. ^ Owusu, Heike (2003). Voodoo Rituals: a User's Guide. Sterling. 
  9. ^ Kuss, Malena (2007). Music in Latin America and the Caribbean. Austin, TX: Universe of Music. 
  10. ^ Landry, Timothy (2016). „Incarnating Spirits, Composing Shrines, and Cooking Divine Power in Vodún”. Material Religion. 12: 50—73. S2CID 148063421. doi:10.1080/17432200.2015.1120086. 
  11. ^ [https://enseignementscatholiques.over-blog.com/2021/08/adechina-samson-takpe-pretre-catholique.html
  12. ^ "West African Vodún Cult and Christian Liturgy. Comparison in a Christian perspective"
  13. ^ Samson Takpe, “Vodún cult and Christian Liturgy. Comparison in a Christian perspective”, in: Kiss Gábor (ed), Abstracts of the 10th Jubilee Conference of Junior Theologians and Doctoral Students, Eger, 28 February – 1 March 2020, Budapest. 2020. ISBN 978-615-5586-55-2. str. 137-139., here: 138-139.
  14. ^ a b „CIA Fact Book: Benin”. Cia.gov. Pristupljeno 2014-08-10. 
  15. ^ Oswald, Hans-Peter (2009). Vodoo. Books on Demans. 
  16. ^ Forte, Jung Ran (2010). Percy C. Hintzen; Jean Muteba Rahier; Felipe Smith, ur. Vodun Ancestry, Diaspora Homecoming, and the Ambiguities of Transnational Belongings in the Republic of Benin. Global Circuits of Blackness: Interrogating the African Diaspora. University of Illinois Press. str. 183. ISBN 978-0-252-07753-1. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ajayi, J.F. and Espie, I (1967). Thousand Years of West African History. Ibadan: Ibadan University Press. .
  • Akyea, O.E. "Ewe." New York: (The Rosen Group, 1988).
  • Ayivi Gam l . Togo Destination. High Commissioner for Tourism. Republic of Togo, 1982.
  • Bastide. R. African Civilizations in the New World. New York: Harper Torchbooks, 1971.
  • Decalo, Samuel. "Historical Dictionary of Dahomey" (Metuchen, N.J: The Scarecrow Press, 1976).
  • Deren, Maya (1953). Divine Horsemen: The Living Gods of Haiti'. London: Thames and Hudson. .
  • "Demoniacal Possession in Angola, Africa". Journal of American Folk-lore. Vol VI., 1893. No. XXIII.
  • Ellis, A.B. (1965). Ewe-Speaking Peoples of the Slave Coast of West Africa. Chicago: Benin Press. .
  • Fontenot, Wonda. L. "Secret Doctors: Enthnomedicine of African Americans" (Westport: Bergin & Garvey, 1994).
  • Hazoum ‚ P (1990). Doguicimi. The First Dahomean Novel. Washington, DC: Three Continents Press. .
  • Herskovits, M.J. and Hersovits, F.S. Dahomey: An Ancient West African Kingdom. Evanston, IL: Northwestern University,
  • Hindrew, Vivian M.Ed., Mami Wata: African's Ancient God/dess Unveiled. Reclaiming the Ancient Vodoun heritage of the Diaspora. Martinez, GA: MWHS.
  • Hindrew, Vivian M.Ed., Vodoun: Why African-Americans Fear Their Cosmogentic Paths to God. Martinez, GA. MWHS:
  • Herskovits, M.J. and Hersovits, F.S (1933). An Outline of Dahomean Religious Belief. Wisconsin: The American Anthropological Association. .
  • Hurston, Zora Neale. "Tell My Horse: Voodoo And Life In Haiti And Jamaica." Harper Perennial reprint edition, 1990.
  • Hyatt M. H (1973). Hoodoo-Conjuration-Witchcraft-Rootwork. Illinois: Alama Egan Hyatt Foundation. , Vols. I-V.
  • Journal of African History. 36. (1995) pp. 391–417.Concerning Negro Sorcery in the United States;
  • Language Guide (Ewe version). Accra: Bureau of Ghana Languages,
  • Maupoil, Bernard. "La Geomancie L'ancienne des Esclaves" (Paris: L'université de Paris, 1943).
  • Metraux, Alfred. "Voodoo In Haiti." (Pantheon reprint edition, 1989)
  • Newbell, Pucket. N. "Folk Beliefs of the Southern Negro". S.C.: Chapel Hill, 1922.
  • Newell, William, W. "Reports of Voodoo Worship in Hayti and Louisiana," Journal of American Folk-lore, 41–47, 1888. p. 41-47.
  • Barreiro, Daniel, Garcia, Diego. "Nuit: una vision de la continuidad ancestral (spanish edition)". Montevideo, Uruguay, 2014
  • Pliya, J. (1970). Histoire Dahomey Afrique Occidental. Moulineaux: France. .
  • Slave Society on the Southern Plantation. The Journal of Negro History. Vol. VII-January, 1922-No.1.
  • Anderson, Jeffrey (2008). Hoodoo, Voodoo, and Conjure: A Handbook. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0313342219. 
  • Anderson, Stacey (25. 8. 2014). „Voodoo Is Rebounding in New Orleans After Hurricane Katrina”. Newsweek. Pristupljeno 2. 5. 2021. 
  • Armitage, Natalie (2015). „European and African Figural Ritual Magic: The Beginnings of the Voodoo Doll Myth”. Ur.: Ceri Houlbrook; Natalie Armitage. The Materiality of Magic: An Artifactual Investigation into Ritual Practices and Popular Beliefs. Oxford: Oxbow. str. 85–101. ISBN 978-1785700101. 
  • Bragg, Rick (18. 8. 1995). „New Orleans Conjures Old Spirits Against Modern Woes”. The New York Times. Pristupljeno 8. 5. 2021. 
  • Crockett, I'Nasah (2018). „Twentieth-Century Voodoo: Black Culture, Cultural Geographies, and the Meaning of Place”. Ur.: Dennis Waskul; Marc Eaton. The Supernatural in Society, Culture, and History. Philadelphia: Philadelphia University Press. str. 152—170. ISBN 978-1439915257. 
  • Fandrich, Ina J. (2007). „Yorùbá Influences on Haitian Vodou and New Orleans Voodoo”. Journal of Black Studies. 37 (5): 775—791. JSTOR 40034365. S2CID 144192532. doi:10.1177/0021934705280410. 
  • Ferguson, Josh-Wade (2016). „"Traded it off for that Voodoo Thing": Cultural Capital and Vernacular Debt in Disney's Representation of New Orleans”. The Journal of Popular Culture. 49 (6): 1224—1240. doi:10.1111/jpcu.12486. 
  • Green, Tara T. (2012). „Voodoo Feminism through the Lens of Jewell Parker Rhodes's Voodoo Dreams” (PDF). Women's Studies. 41 (3): 282—302. S2CID 144748485. doi:10.1080/00497878.2012.655135. 
  • Gordon, Michelle (2012). „"Midnight Scenes and Orgies": Public Narratives of Voodoo in New Orleans and Nineteenth-Century Discourses of White Supremacy”. American Quarterly. 64 (4): 767—786. JSTOR 4231284. S2CID 143787706. doi:10.1353/aq.2012.0060. 
  • LeBlanc, Amanda Kay (2018). „"There's Nothing I Hate More than a Racist:" (Re)centering Whiteness in American Horror Story: Coven”. Critical Studies in Media Communication. 35 (3): 273—285. S2CID 148841474. doi:10.1080/15295036.2017.1416418. 
  • Long, Carolyn Morrow (2002). „Perceptions of New Orleans Voodoo: Sin, Fraud, Entertainment, and Religion”. Nova Religio: The Journal of Alternative and Emergent Religions. 6 (1): 86—101. JSTOR 10.1525/nr.2002.6.1.86. doi:10.1525/nr.2002.6.1.86. 
  • O'Neill Schmitt, Rory; Hartel O'Neill, Rosary (2019). New Orleans Voodoo: A Cultural History. Charleston, SC: The History Press. ISBN 978-1467137997. 
  • Osbey, Brenda Marie (2011). „Why We Can't Talk to You about Voodoo”. The Southern Literary Journal. 43 (2): 1—11. S2CID 159807747. doi:10.1353/slj.2011.0001. 
  • Tallant, Robert (1983) [1946]. Voodoo in New Orleans. Macmillan. 
  • Touchstone, Blake (1972). „Voodoo in New Orleans”. Louisiana History: The Journal of the Louisiana Historical Association. 13 (4): 371—386. JSTOR 4231284. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vudu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вуду&oldid=27552995”