Того

С Википедије, слободне енциклопедије
Тоголешка Република
République togolaise  (француски)
Крилатица: Рад, слобода, отаџбина
(франц. Travail, Liberté, Patrie)[1]
Положај Тогоа
Главни градЛоме
Службени језикфранцуски
Владавина
ПредседникФор Насингбе
Председник ВладеКоми Селом Класу
Облик државеУнитарна једнопартијска председничка република
Историја
НезависностОд Француске
27. априла 1960.
Географија
Површина
 — укупно56.785 km2(123)
 — вода (%)4.2
Становништво
 — 2017.[2]7.965.055(99)
 — густина140,27 ст./km2
Економија
ВалутаЦФА франак
Остале информације
Временска зонаUTC UTC
Интернет домен.tg
Позивни број+228

Того (франц. Togo), или званично Тоголешка Република (франц. République Togolaise), држава је у западној Африци.[3] Главни град Тогоа је Ломе. На југу излази 56 км дугом обалом на Гвинејски залив, део Атлантског океана, а граничи на западу са Ганом, на северу са Буркином Фасо и на истоку са Бенином.

Географија[уреди | уреди извор]

Положај[уреди | уреди извор]

Државе са којима се Того граничи су: Буркина Фасо, Гана и Бенин. Површина државе износи 56.785 km².

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Земља се простире у смеру север-југ у дужини од око 550 km, са ширином од 40 до 130 km. Због издуженог облика Того захвата више географских зона које се настављају из суседних земаља: на крајњем југу налази се обална низија са плитким лагунама, на северу и југу рељеф је раван или валовит (северну равницу покрива савана), док се у средишту и на крајњем северозападу терен издиже (највиша тачка Агој, 986 m)

Воде[уреди | уреди извор]

Воде заузимају око 4,2% површине. Највеће језеро је Тоголешко језеро. Најдужа река је Моно (467 km).

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

Клима[уреди | уреди извор]

Карта Тогоа

Историја[уреди | уреди извор]

Детаљније: Историја Тогоа

О историји Тога пре додира са Европљанима мало је познато. У 18. веку обалу данашњег Тога контролисала је Данска, али крајем 19. века у великом таласу европске колонизације ово подручје је заузела Немачка. Немачки Того укључивао је и источни део данашње Гане. Након Првог светског рата колонију су поделиле Уједињено Краљевство којој је припао западни део и Француска која је добила исток са већином путне инфраструктуре коју су изградили Немци.

Кад су се 1950-их афричке земље почеле припремати за деколонизацију, поставило се питање судбине подељеног Тога. Британски Того се на плебисциту 1956. изјаснио за прикључење британској Златној обали и две колоније су створиле независну Гану. У француском делу је 1960. проглашен самостални Того. Године 1963. у државном удару је свргнут и убијен први председник Сулванус Олимпио, а 1967. у новом удару је на власт дошао начелник главног стожера оружаних снага, потпуковник (касније генерал) Етијен Ејадема.

Ејадема се комбинацијом клијентелизма и репресије одржао на власти све до смрти у фебруару 2005. по чему је рекордер међу афричким вођама. Године 1974. провео је африканизацију свих личних имена у земљи, променивши сопствено у Гнасингбе. Током 1970-их стање тогоанске привреде се побољшало захваљујући приходима од фосфата, али кад су почетком 80-их цене фосфата на светском тржишту пале Того је захватила дубока економска криза. Ејадема је успео преживети талас демократизације у Африци 1990-их и победити на изборима три пута које су међународни посматрачи разнолико оценили. На месту председника наследио га је син Фауре Гнасингбе.

Становништво[уреди | уреди извор]

Демографија Тогоа

Становништво Тогоа састоји се од око 20 етничких група. Две највеће су народ Ив који живи на југу и Кабје са севера.[2] Ова два народа су у недавној тогоанског историји често била политички сукобљена (дугогодишњи председник Ејадема припадао је народу Кабје и многи су га оптуживали за фаворизовање северног дела земље). Језици Евеа и Кабјеа служе и за међусобно споразумевање мањих група. Француски је језик управе и вишег образовања.

Верски, више од половине становника припада домаћим религијама. Хришћана је нешто мање од 30%, а муслимана око 20%.

Административна подела[уреди | уреди извор]

Привреда[уреди | уреди извор]

Детаљније: Привреда Тогоа
Амбасада Тогоа у Вашингтону

Тогоанска привреда темељи се на комерцијалној и некомерцијалној пољопривреди, рударству и трговини. Најважније извозне културе су памук, кафа и какао. Извозе се и фосфати.

БДП је за 2004. процењен на 1.600 УСД по становнику (мерено по ППП-у).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Constitution of Togo”. 2002. Архивирано из оригинала на датум 14. 02. 2012. Приступљено 20. 11. 2011. 
  2. ^ а б „Togo”. CIA World Factbook. Central Intelligence Agency. Приступљено 26. 10. 2017. 
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications

Литература[уреди | уреди извор]

  • Bullock, A L C, Germany's Colonial Demands (Oxford University Press, 1939).
  • Gründer, Horst, Geschichte der deutschen Kolonien, 3. Aufl. (Paderborn, 1995).
  • Mwakikagile, Godfrey, Military Coups in West Africa Since The Sixties (Nova Science Publishers, Inc., 2001).
  • Packer, George, The Village of Waiting (Farrar, Straus and Giroux, 1988).
  • Piot, Charles, Nostalgia for the Future: West Africa After the Cold War (University of Chicago Press, 2010).
  • Schnee, Dr. Heinrich, German Colonization, Past and Future – the Truth about the German Colonies (George Allen & Unwin, 1926).
  • Sebald, Peter, Togo 1884 bis 1914. Eine Geschichte der deutschen "Musterkolonie" auf der Grundlage amtlicher Quellen (Berlin, 1987).
  • Seely, Jennifer, The Legacies of Transition Governments in Africa: The Cases of Benin and Togo (Palgrave Macmillan, 2009).
  • Zurstrassen, Bettina, "Ein Stück deutscher Erde schaffen". Koloniale Beamte in Togo 1884–1914 (Frankfurt/M., Campus, 2008) (Campus Forschung, 931).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]