Того

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Тоголешка Република
République togolaise  (француски)
Крилатица: Рад, слобода, отаџбина
(франц. Travail, Liberté, Patrie)[1]
Положај Тогоа
Главни градЛоме
Службени језикфранцуски
Владавина
ПредседникФор Насингбе
Председник ВладеКоми Селом Класу
Облик државеУнитарна једнопартијска председничка република
Историја
НезависностОд Француске
27. априла 1960.
Географија
Површина
 — укупно56.785 km2(123)
 — вода (%)4.2
Становништво
 — 2017.[2]7.965.055(99)
 — густина140,27 ст./km2
Економија
ВалутаЦФА франак
Остале информације
Временска зонаUTC UTC
Интернет домен.tg
Позивни број+228

Того (франц. Togo), или званично Тоголешка Република (франц. République Togolaise), држава је у западној Африци.[3] Главни град Тогоа је Ломе. На југу излази 56 км дугом обалом на Гвинејски залив, део Атлантског океана, а граничи на западу са Ганом, на северу са Буркином Фасо и на истоку са Бенином.

Географија[уреди]

Положај[уреди]

Државе са којима се Того граничи су: Буркина Фасо, Гана и Бенин. Површина државе износи 56.785 km².

Геологија и рељеф[уреди]

Земља се простире у смеру север-југ у дужини од око 550 km, са ширином од 40 до 130 km. Због издуженог облика Того захвата више географских зона које се настављају из суседних земаља: на крајњем југу налази се обална низија са плитким лагунама, на северу и југу рељеф је раван или валовит (северну равницу покрива савана), док се у средишту и на крајњем северозападу терен издиже (највиша тачка Агој, 986 m)

Воде[уреди]

Воде заузимају око 4,2% површине. Највеће језеро је Тоголешко језеро. Најдужа река је Моно (467 km).

Флора и фауна[уреди]

Клима[уреди]

Карта Тогоа

Историја[уреди]

О историји Тога пре додира са Европљанима мало је познато. У 18. веку обалу данашњег Тога контролисала је Данска, али крајем 19. века у великом таласу европске колонизације ово подручје је заузела Немачка. Немачки Того укључивао је и источни део данашње Гане. Након Првог светског рата колонију су поделиле Уједињено Краљевство којој је припао западни део и Француска која је добила исток са већином путне инфраструктуре коју су изградили Немци.

Кад су се 1950-их афричке земље почеле припремати за деколонизацију, поставило се питање судбине подељеног Тога. Британски Того се на плебисциту 1956. изјаснио за прикључење британској Златној обали и две колоније су створиле независну Гану. У француском делу је 1960. проглашен самостални Того. Године 1963. у државном удару је свргнут и убијен први председник Сулванус Олимпио, а 1967. у новом удару је на власт дошао начелник главног стожера оружаних снага, потпуковник (касније генерал) Етијен Ејадема.

Ејадема се комбинацијом клијентелизма и репресије одржао на власти све до смрти у фебруару 2005. по чему је рекордер међу афричким вођама. Године 1974. провео је африканизацију свих личних имена у земљи, променивши сопствено у Гнасингбе. Током 1970-их стање тогоанске привреде се побољшало захваљујући приходима од фосфата, али кад су почетком 80-их цене фосфата на светском тржишту пале Того је захватила дубока економска криза. Ејадема је успео преживети талас демократизације у Африци 1990-их и победити на изборима три пута које су међународни посматрачи разнолико оценили. На месту председника наследио га је син Фауре Гнасингбе.

Становништво[уреди]

Демографија Тогоа

Становништво Тогоа састоји се од око 20 етничких група. Две највеће су народ Ив који живи на југу и Кабје са севера.[2] Ова два народа су у недавној тогоанског историји често била политички сукобљена (дугогодишњи председник Ејадема припадао је народу Кабје и многи су га оптуживали за фаворизирање северног дела земље). Језици Евеа и Кабјеа служе и за међусобно споразумевање мањих група. Француски је језик управе и вишег образовања.

Верски, више од половине становника припада домаћим религијама. Хришћана је нешто мање од 30%, а муслимана око 20%.

Административна подела[уреди]

Привреда[уреди]

Амбасада Тогоа у Вашингтону

Тогоанска привреда темељи се на комерцијалној и некомерцијалној пољопривреди, рударству и трговини. Најважније извозне културе су памук, кафа и какао. Извозе се и фосфати.

БДП је за 2004. процењен на 1.600 УСД по становнику (мерено по ППП-у).

Референце[уреди]

  1. ^ „Constitution of Togo”. 2002. Архивирано из оригинала на датум 14. 02. 2012. Приступљено 20. 11. 2011. 
  2. 2,0 2,1 „Togo”. CIA World Factbook. Central Intelligence Agency. Приступљено 26. 10. 2017. 
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications

Литература[уреди]

  • Bullock, A L C, Germany's Colonial Demands (Oxford University Press, 1939).
  • Gründer, Horst, Geschichte der deutschen Kolonien, 3. Aufl. (Paderborn, 1995).
  • Mwakikagile, Godfrey, Military Coups in West Africa Since The Sixties (Nova Science Publishers, Inc., 2001).
  • Packer, George, The Village of Waiting (Farrar, Straus and Giroux, 1988).
  • Piot, Charles, Nostalgia for the Future: West Africa After the Cold War (University of Chicago Press, 2010).
  • Schnee, Dr. Heinrich, German Colonization, Past and Future – the Truth about the German Colonies (George Allen & Unwin, 1926).
  • Sebald, Peter, Togo 1884 bis 1914. Eine Geschichte der deutschen "Musterkolonie" auf der Grundlage amtlicher Quellen (Berlin, 1987).
  • Seely, Jennifer, The Legacies of Transition Governments in Africa: The Cases of Benin and Togo (Palgrave Macmillan, 2009).
  • Zurstrassen, Bettina, "Ein Stück deutscher Erde schaffen". Koloniale Beamte in Togo 1884–1914 (Frankfurt/M., Campus, 2008) (Campus Forschung, 931).

Спољашње везе[уреди]