Gabrijel Tard

Gabrijel Tard
Gabrijel Tard
Lični podaci
Datum rođenja	(1843-03-12)12. mart 1843.
Mesto rođenja	Sarlat,
Datum smrti	13. maj 1904.(1904-05-13) (61 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska

Gabrijel Tard (franc. Gabriel Tarde; Sarlat, 12. mart 1843 — Pariz, 13. maj 1904) je bio francuski sociolog, kriminolog i socijalni psiholog.

Zakon imitacije

Kao dugogodišnji sudija primetio je da određena kaznena dela postaju brojnija u vremenskim ciklusima, te je zaključio da je vaspitanje pre svega imitacija i da se ona proteže na sve sfere društvenog života. Zakon imitacije je glavni mehanizam, opšte načelo koje važi za celokupno ljudsko ponašanje.

Ponašanje je ponavljanje, a suština svakog ponavljanja koje ima društveni karakter je imitacija. U društvenim odnosima pojedinac usmerava pažnju na ponašanje drugih, preuzima tuđe zamisli, vrednosti, poglede na svet, stavove i stil života. Imitacija, koja potiče od manjine, širi se u društvu, od uzora prema masama, kao koncentrični krugovi na vodi.

Ovakav prikaz širenja imitacije je tačan, ali je statičan. Imitacija je ponavljanje iza kojeg uvek sledi (i uvek barem latentno postoji) opozicija. Imitacija je, dakle, samo stepen opšteg ponašanja. U društvu uvek postoje razni modeli ponašanja, kao što se na vodi može javiti veći broj koncentričnih talasa. Modeli opozicije se sučeljavaju, jači potiskuju slabije, svaka imitacija interferira s otporom (opozicijom) pojedinaca slobodnog duha koji odbijaju tuđe i nastoje nametnuti sopstvene obrasce ponašanja. Adaptacija je rezultat interferencije imitacije i opozicije. Adaptacija u sebi sadrži sintezu ranijih ponašanja, a sama nije ništa drugo nego početak jedne nove imitacije koja će ponovo naići na opoziciju — i krug je tada ponovo zatvoren, ovaj put na višem nivou.

Adaptacija je invencija, srećna interferencija dveju imitacija, koja se javlja u jednom umu. Dalje se invencija širi stalnom imitacijom i postaje sve složenija. Za invenciju su potrebne dve pretpostavke: nadarenost (koja je biološki određena) i društveni uslovi koji ohrabruju inventivnost, a u stvari izražavaju poželjnost samostalnog i originalnog razmišljanja (opoziciju).

Tard razlikuje tri tipa imitacije:

1. Imitacija kao običaj ili moda — kod običaja je naglasak na dugotrajnom ponavljanju ponašanja, dok je kod mode naglasak na novom i egzotičnom. U političkom smislu, običaj predstavlja konzervativizam, a moda — liberalizam. Moda kao oblik imitacije prividno izjednačava niže i više klase u društvu, stvarajući nezadovoljstvo koje je rezultat povišenog nivoa aspiracija nižih klasa.
2. Imitacija kao simpatija ili poslušnost — Tard priznaje postojanje spoljnih društvenih faktora koji utiču na proces imitacije. Razlika između tih dveju vrsta imitacija je notorna: imitiranje oblačenja i stila filmskih zvezda bi bila simpatija, a oblačenje na jedan poseban način može biti i odraz skupe cene robe, što bi bila poslušnost.
3. Imitacija kao slobodna i kao naivna — slobodna imitacija je rezultat promišljenog odnosa prema društvenoj okolini, ona je rezultat logike situacije, dok je naivna imitacija slepo oponašanje uzora u sredini u kojoj je takvo ponašanje nelogično: ako je osoba panker u Londonu, onda je to reakcija na društvene okolnosti i predstavlja promišljenu logiku situacije, ali ako je osoba panker u Africi, onda je to nepromišljena, slepa, odnosno naivna imitacija.

Redosled imitacija, opozicija i adaptacija podseća na Hegelovu trijadu teza, antiteza i sinteza. Tard je bio veliki pobornik Hegelove filozofije, a sam sebe je smatrao socijalnim filozofom koji opšte zakone razvoja ljudskog društva treba da transformiše u nauku o društvu. Najbolji primer njegovog metodološkog stava je spor s Dirkemom o pitanju uzroka kriminaliteta. Dirkem je smatrao da je zločin proizvod društva i da se radi o neizbežnim odstupanjima od društvenih normi.

Tard je zastupao stanovište da kriminalac nije ni izričito plod društva (kao kod Dirkema), niti izričito plod njegove specifične genetske strukture (kao kog Lombroza), već je istina negde između — na biološke datosti se nadovezuju društveni uticaji. Zločinac je pojedinac pod uticajem društva koje imitira. Društvo se ne može razumeti drugačije, nego analizom osobina pojedinca, a društvo nije ništa drugo nego zbir pojedinaca koji deluju jedan na drugoga. Njegova teorija pripada onim socijalnim teorijama koje nazivamo individualno-psihološkim shvatanjima, teorijama koje primat daju analizi pojedinca, a društvo je shvaćeno kao metafizička konstrukcija koja ne postoji izvan povezanosti pojedinih njenih elemenata.