Galileo (svemirska sonda)

Galileo
Umetničko viđenje sonde Galileo u orbiti Jupitera
Operator	NASA
Proizvođač	JPL
Tip misije	orbiter
Datum lansiranja	18. oktobar 1989. u 16.53.40 UTC
Kraj misije	21. septembar 2003. u 18.57 UTC
Raketa-nosač	spejs šatl Atlantis
Mesto lansiranja	SC Kenedi LK39B
Masa	2.380 kg
Izvor napajanja	radioizotopni termoelektrični generator
Snaga napajanja	570 W
Vrsta orbite	ekvatorijalna
Ulazak u orbitu	8. decembra 1995. u 01.20 UTC
Inklinacija orbite	5,148 °
Međunarodna oznaka	1989-084B
Vebsajt	Galileo (NASA)

Galileo (engl. Galileo spacecraft) je bila istraživačka svemirska sonda agencije NASA koja je proučavala Jupiter i njegove prirodne satelite. Sonda je dobila ime po astronomu iz 16. veka Galileu Galileju, a sastojala se od orbitera i sonde pripremljene da uđe u Jupiterovu atmosferu. Letelica je lansirana 18. oktobra 1989. u okviru misije STS-34 spejs-šatla Atlantis, a do Jupitera je stigla 7. decembra 1995. i postala prva letelica koja je orbitirala oko Jupitera. Ispitivala je Jupiterovu atmosferu, otkrila dosta manjih Jupiterovih satelita, i snimila udar komete Šumejker-Livi 9.

Sonda je zabeležila sastav atmosfere i ogromne oblake amonijaka, kao i vulkansku aktivnost na Jupiterovom satelitu Io. Podaci koje je Galileo sakupio podržavaju teoriju da se ispod ledene površine na Evropi nalazi okean tečne vode i da je moguće da na satelitima Ganimed i Kalisto takođe postoji sloj tečne vode ispod površine. Orbiter je pokazao da Jupiter ima tanke prstenove nalik na Saturnove koji se sastoje od prašine koja je nastala prilikom udara manjih asteroida u četiri Galilejeva satelita. Precizna slika strukture Jupiterove magnetosfere je takođe dobijena.

Dana 21. septembra 2003. godine, nakon 14 godina provedenih u svemiru, i 8 godina u ispitivanju Jupitera i njegovih satelita, Galilejeva misija je okončana slanjem orbitera u Jupiterovu atmosferu pri brzini većoj od 50 km/s, što je pomoglo da se umanji opasnost od kontaminiranja planete Zemaljskim bakterijama.

O misiji uopšteno

Rad na letelici počeo je 1977. godine. Letelica je trebalo da bude lansirana u januaru 1982. na šatlu Kolumbija, ali je lansiranje odloženo za 1984. pa 1985. i dalje odlagano do 1989. Misija se prvobitno zvala Jupiterov orbiter a kasnije preimenovana u Galileo.

Dobijeni snimak Evrope

Glavni cilj misije bio je da orbiter dve godine ispituje Jupiter i njegove satelite. Sonda je orbitirala oko Jupitera u izduženim orbitama i svaka je trajala oko dva meseca. U toku ovih orbita letelica je snimala Jupiterovu magnetosferu.

Letelica je takođe snimala Jupiterove najveće satelite . Misija je produžena 1997. godine, a orbiter je nastavio da ispituje Evropu i Io. Najbliži prilaz Jupiteru bio je 2001. godine na udaljenosti 180 kilometara od planete.

Kamere na orbiteru deaktivirane su u januaru 2002. zbog prevelikih oštećenja. Kasnije su popravljene a utvrđeno je da je kvar nastao usled radijacije. Orbiter je nastavio da šalje podatke na Zemlju dok nije deorbitiran 2003. godine. Poslednji eksperiment bio je određivanje mase jednog od manjih satelita, nakon čega je orbiter poslat da se sudari sa Jupiterom i uništi.

Instrumenti na orbiteru

Glavna antena i instrumenti za merenje energetskih polja i čestica bili su postavljeni na obrtnom delu letelice zajedno sa sistemom za napajanje, modulom za pogon i većinom kompjutera. 16 instrumenata ukupno je imalo masu oko 120 kilograma. Orbiter je mogao da ispituje čestice sa malom i velikom energijom, plazmu, kosmičku prašinu, ultraljubičasto zračenje, a imao je ugrađen i spektrometar kojim je snimana atmosfera Jupitera i površina satelita. Vršene su razne hemijske analize atmosfere i gasova u njoj. Još jedan od instrumenata bio je radiometar za merenje reflektovane energije. Rezolucija dobijenih snimaka bila je od 20 do 1.000 puta bolja od rezolucije snimaka dobijenih sa Vojadžera zahvaljujući modernijim i osetljivijim CCD senzorima.

Galilejeva sonda

Sonda je bila dizajnirana za ulazak u Jupiterovu atmosferu, i sastojala se od 6 instrumenata uključujući interferometar i radiometar. Bila je teška oko 400 kilograma i široko oko 1,3 metra. Instrumenti su bili prekriveni toplotnim štitom, koji je bio neophodan da bi se sonda ostala neoštećena prilikom ulaza u atmosferu ogromnom brzinom. Sam štit težio je 150 kilograma, skoro pola mase cele sonde, a tokom ulaska u atmosferu izgorelo je 80 kg štita.

Od orbitera, sonda se odvojila u julu 1995. godine, 5 meseci pre dolaska do Jupitera. Ovaj ulazak u atmosferu je najkoplikovaniji koji ikada odrađen, uzimajući u obzir da je gravitacija na Jupiteru 230 puta jača nego na Zemlji. Posle dva minuta smanjivanja brzine sonde padobranima širokim 2,5 metara, sonda je odbacila ostatak toplotnog štita na Jupiterovu površinu, a zatim se spustila još 156 kilometara dublje u atmosferu. Sonda se spuštala čitavih sat vremena kroz atmosferu šaljući podatke Zemlji. Poteškoće su nastale zbog jakog pritiska u atmosferi i visoke temperature od oko 153 °C.

Podaci su se slali putem dva transmitera koja su prenosila 128 bita podataka po sekundi. Sonda je na Jupiteru provela ukupno 21 sat i poslala 3,5 megabita dok nije pregorela.

Otkrića

Atmosfera je bila toplija i turbulentnija nego što se očekivalo. Prvo su izgoreli padobrani a zatim svi aluminijumski delovi sonde. Pokazano je da u Jupiterovoj atmosferi ima duplo manje helijuma nego što je očekivano. Takođe, dobijeni podaci dokazali su da se atmosfera sastoji od više nego 3 sloja, kako se ranije mislilo, propušta mnogo manje svetlosti i ima manje vode nego što se predviđalo, ali mnogo više vetrova i turbulencija. Čvrsto tlo nikad nije detektovano.

Izvori

• Galileo početna strana Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. septembar 2008)
• Galileo galerija slika
• Galileo eksperimenti
• Exploring the Moon: Galileo Misija
• Galerija slika