Galičko-volinska država

Za druge upotrebe, pogledajte Galicija (višeznačna odrednica).

Galičko-volinskih grb

Galičko-volinska država (strus. Королѣвство Русь) je bila srednjovekovna kneževina, a potom kraljevina, koja je nastala krajem 12. veka, ujedinjenjem Galičke kneževine sa susednom Volinskom kneževinom. Ujedinjenje je izvršeno za vreme vladavine kneza Romana Mstislaviča (u. 1205). Njegov sin i naslednik Danilo Romanovič (u. 1264) primio je 1253. godine titulu kralja Rusije (lat. Rex Rusiae), čime je galičko-volinska oblast postala jezgro novoproglašene Kraljevine Rusije (lat. Regnum Rusiae). Pošto je kraljevska titula bila zapadnog porekla, Danilo nije uspeo da nametne svoju vlast ostalim ruskim kneževima. Danilovi naslednici su faktički vladali samo u galičko-volinskim oblastima, a kraljevsku titulu su upotrebljavali tek povremeno, kao izraz svojih pretenzija. Galičko-volinska država je postojala do 1349. godine, kada je anektirana od strane Kraljevine Poljske.

Galičko-volinska država
u prvoj polovini 14. veka

Istorija

Tokom 12. veka, u sklopu podele Kijevske Rusije na udeone države, u zapadnim oblastima su stvorene dve značajne kneževine: Galička i Volinska. Nakon nekoliko pokušaja, pomenute kneževine su se 1199. godine ujedinile u Galičko-volinsku kneževinu, što je ostvareno kada je volinski knez Roman Mstislavič (u. 1205) proširio svoju vlast i na susednu Galičku oblast. Knez Roman je 1204. godine odbio poziv rimskog pape Inoćentija III da pređe na rimokatolicizam.

Romanov sin i naslednik, knez Danilo Romanovič (u. 1264) sledio je u prvo vreme očevu politiku, ali je kasnije bio primoran da postane ugarski, a potom i mongolski vazal. Pošto je mongolska najezda opustošila susedne, prvenstveno istočne i južne oblasti, uključujući i sam Kijev, knez Danilo je bio primoran da potraži oslonac u zapadnim državama, pa je 1253. godine pristao da od rimskog pape Inoćentija IV primi kraljevsku krunu i naslov kralja Rusije (lat. Rex Rusiae). Uprkos dobijanju ove prestižne titule, Danilo nije uspeo da nametne svoju vlast ostalim ruskim kneževima, tako da je njegova država ostala faktički ograničena na galičko-volinske oblasti.

Danilov sin Lav Danilovič (u. 1301) znatno je uzdigao moć Galičko-volinske države. u nekoliko navrata je suzbio uticaje i nasrtaje susednih država (Ugarske, Poljske i Litvanije), što mu je donelo ugled među ostalim ruskim kneževima. Nakon njegove smrti, država je počela slabiti, pošto je bila neposredno ugrožena od Zlatne horde i ostalih suseda. Za vreme vladavine potonjih galičko-volinskih kneževa, susedne države (Poljska i Litvanija) su u nekoliko navrata ugrozile i sam opstanak kneževine, koja je 1349. godine i konačno anektirana od strane Poljske.

Zapadno savezništvo

Tatari su u intenzivnim napadima nakon 1240. opustošili gotovo sve ruske kneževine i uništili grad Kijev. Tokom svojih napada ušli su na prostore Ugarske i Poljske, a potom su se povukli preko ukrajinskih stepa u Aziju. Onde su na donjem toku reke Volge stvorili svoje središte Saraj koje je predstavljalo vojno-politički centar zapadnog regionalnog kanata Mongolskog carstva, koje je u sledećem razdoblju kontrolisalo gotovo celu istočnu Evropu. Knez Danilo Galički (1228—1264) završava borbu za prestolje u Kijevu tek 1245. godine. On stiče čvrstu vlast u svim zapadnim kneževinama i užem okruženju, ali kako bi zadržao nezavisnost stvara svojevrsni obrambeni savez protiv Tatara i gradi jače političke veze s Poljacima, Litvancima i Ugarima. On sarađuje i pregovara s Rimskom crkvom kao jakim političkim saveznikom, te 1250. uspostavlja novo jako vojno i političko središte grad Lavov, koji je ispočetka predstavljao prestižno utvrđenje u borbi protiv Tatara. Njegov brat Vasiljko pokazao se dobrim i obrazovanim saradnikom, a takav je bio i njegov sin Vladimir Vasiljkovič, koji je govorio nekoliko stranih jezika, bavio se književnošću i umetnošću, te je izgradio nekoliko gradića u Kneževini Voliniji.

Za vreme svoje vladavine Danilo gradi čvrsti politički uticaj i ugled u celoj središnjoj Evropi, a Galičko-volinska država teritorijalno predstavlja svojevrsni obrambeni zid prema zapadnoj Evropi. Stara Ukrajina se ovde pokazuje zaštitnikom hrišćanske Evrope i po drugi put stiče naziv pogranične zemlje koja razdvaja zapadnu i istočnu kulturu. Godine 1253. Danilo je prihvatio kraljevsku krunu od Svetog oca u Rimu i uspostavio kratkoročnu crkvenu uniju između Istočne i Zapadne crkve. On je vladao do 1264. godine, kada je umro u gradu Holmu gde je i sahranjen. Njegov brat Vasiljko umro je 1270. godine.

Najdominantniji sin kralja Danila bio je knez Lev Danilovič (1264—1301) koji je do 1300. vodio dinamične ratove u celokupnom okruženju. Lev je pregovarao i s Tatarima nastojeći da indirektno stekne što veću kontrolu nad okupiranim istočnim kneževinama koje su uključivale prostore današnje istočne Ukrajine i zapadne Rusije, te je nastojao da zauzme određene teritorije u Poljskoj i Litvaniji. S Teutonskim redom (Nemcima) i Ugarima mirno je sarađivao, te im je pomagao da steknu stabilnu kontrolu na njihovim prostorima. On se oženio ugarskom kneginjom Konstancom te je s njom imao sina Jurija. Za vreme svoje vladavine grad Lavov je učinio svojim novim kulturnim i političkim središtem.

Za vreme vladavine njegovog sina Jurija Laviča (1301—1315) usledilo je relativno mirnije razdoblje u kojem su zapadne ukrajinske kneževine ekonomski i kulturno jačale. Istorijski dokumenti ukazaju da je Jurij takođe bio okrunjen za kralja (lat. Georgius Rex Rusiae) te da je razvijao bliske veze s uticajnom Rimskom crkvom. Početkom 14. veka, u sklopu novih političkih okolnosti, patrijarh Istočne pravoslavne crkve u Carigradu, vladarima Galičko-volinske države nudi zasebnu metropoliju koja bi se odelila od one u opustošenom Kijevu. Početkom 15. veka, sve staroruske metropolije ponovno su imale središte u Kijevu pod imenom Metropolija Kijeva, Galicije i svih ruskih ljudi. Za vreme Jurija mnogi ukrajinski plemići stupaju u bračne i rodbinske veze s ostalim evropskim plemićkim porodicama.

Gubitak autonomije

Nakon Jurija, njegova dva sina Andrij Jurijovič i Lev II Jurijovič su vladala do 1323. godine. Oba su poginula u bitci protiv Tatara neostavivši muške naslednike. To je ponovno stvorilo nestabilnu političku situaciju u ukrajinskim kneževinama i usledila je unutrašnja borba za prevlast, koju su duže vreme potencirali i koristili potencijalni okupatori Poljaci i Litavci te podređeni plemići unutar kneževina. Zadnji staroruski vladar Galičko-Volinjske države bio je knez Juri II Voleslav Trojdenovič koji je bio na vlasti do 1340. godine. Nakon njega su vlast počeli da preuzimaju litvanski, poljski i drugi plemići, posljednji među njima bio je Liubartas Demetrijus, koji je vladao do 1384. godine.

Vidi još

• Kijevska Rusija
• Istorija Ukrajine
• Mongolska invazija na Kijevsku Rusiju
• Mongolsko-tatarske najezde

Literatura

• Engel, Johann Christian (1792). Geschichte von Halitsch und Wladimir bis 1772. 1. Wien: Franz Jakob Kaiserer. 
• Engel, Johann Christian (1792). Geschichte von Halitsch und Wladimir bis 1772. 2. Wien: Franz Jakob Kaiserer. 
• Gardi, Dюra (2002). „Danilo Romanovič medzi tatarskim яrmom i kralьovsku korunu”. Švetlosc. 40 (1-2): 90—102. 
• Gebhardi, Ludwig Albrecht (1781). Geschichte des Reichs Hungarn und der damit verbundenen Staaten. 3. Leipzig: Weidmanns Erben und Reich. 
• Gebhardi, Ludwig Albrecht (1804). Geschichte der Königreiche Galizien, Lodomirien und Rothreussen. Pesth: Joseph Leyrer. 
• Kotlяr, Mikola F. (1979). Danilo Galicьkiй (1. izd.). Kiїv: Naukova dumka. 
• Kripяkevič, Іvan P. (1984). Galicьko-Volinsьke knяzіvstvo. Kiїv: Naukova dumka. 
• Kučeruk, Oleksandr S., ur. (2002). Galicьko-Volinsьka deržava XII-XIV st. 1. Lьvіv: Svіt. 
• Magocsi, Paul R. (1983). Galicia: A Historical Survey and Bibliographic Guide. Toronto: University of Toronto Press. 
• Magocsi, Paul R. (1996). A History of Ukraine (1. izd.). Toronto: University of Toronto Press. 
• Magocsi, Paul R. (2015). With Their Backs to the Mountains: A History of Carpathian Rus’ and Carpatho-Rusyns. Budapest-New York: Central European University Press. 
• Subtelny, Orest (2009) [1988]. Ukraine: A History (4. izd.). Toronto: University of Toronto Press. 
• Hardi, Đura (2002a). Naslednici Kijeva između kraljevske krune i tatarskog jarma: Studija o državno-pravnom položaju Galičke i Galičko-Volinske kneževine do 1264. godine. Novi Sad: Filozofski fakultet. 
• Hardi, Đura (2002b). „Galički kneževi darodavci manastira Svetog Dimitrija na Savi”. Spomenica Istorijskog arhiva Srem. 1: 65—76. 
• Hardi, Đura (2004). „Ruski kraljevi Galicije: Darodavci manastira svetog Dimitrija na Savi”. Istraživanja. Filozofski fakultet u Novom Sadu. 15: 49—61. 
• Hardi, Đura (2005). „Rex Ruscie olim Rex Galliciae”. Istraživanja. Filozofski fakultet u Novom Sadu. 16: 249—262. 
• Hardi, Đura (2018). „Prvi pomen Galicije u intitulaciji ugarskih kraljeva”. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. 43 (1): 195—213. 
• Hardi, Đura; Božanić, Snežana (2017). „Kraljevstvo Srbije i Kraljevstvo Galicije i Volinije u spoljnoj politici ugarskog kralja Andrije II”. Srpska kraljevstva u srednjem veku. Beograd: Centar za istorijsku geografiju i istorijsku demografiju. str. 85—100. 
• Hoppe, Jacob August (1792). Ältere und neuere Geschichte der Königreiche Galizien und Lodomerien. Wien: Zierchischen Buchhandlung. 
• Galicьko-Volinsьkiй Lіtopis. Ostrozьkiй (Hlєbnikovsьkiй) spisok
• Galicьko-Volinsьkiй Lіtopis. Pereklad L.Mahnovcя
• Litovsьko-bіlorusьkі lіtopisi
• Boleslav-Юriй II, knяzь vseй Maloй Rusi: Sbornik materialov i issledovaniй. — Sankt-Peterburg, 1907.
• Andriяšev A. M. Očerki istorii Volыnskoй zemli do konca XIV st. Kiev, 1887.
• Grekov B. D. Drevneйšie sudьbы slavяnstva v Prikarpatskih. oblastяh // Vestnik AN SSSR. 1940. No. 11–12.
• Grekov B. D. Krestьяne na Rusi. — Moskva,1952.
• Ivanov P. A., Istoričeskie sudьbы Volыnskoй zemli s drevneйših vremen do konca XIV veka, Odessa, 1895.
• Kovalenko V. Černіgіv і Galič u HІІ — HІІІ st. // Galičina ta Volinь u dobu Serednьovіččя. — Lьvіv, 2001. — S.154–165.
• Pašuto V. T., Očerki po istorii Galicko-VolьІnskoй Rusi. — Moskva, 1950 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. mart 2012).
• Bielowski A. Halickowlodzimierskie księstwo. — Biblioteka Ossolińskich., t. 4.
• Bielowski A. Królewstwo Galicji (o starem księstwie Halickiem). — Biblioteka Ossolińskich, 1860, t. 1
• Harasiewicz M. Berichtigung der Umrisse zu einer Geschichte der Ruthenen. — Wien, 1835.
• Harasiewicz M. Annales ecclesiae Ruthenae. — Leopoli, 1862.
• Lewicki A. Ruthenische Teilfürstentümer. — In: Österreichische Monarchie im Wort und Bild Galizien. Wien, 1894.
• Siarczyński F. Dzieje księstwa niegdyś Przemyślskiego. — Czasopism naukowy Biblioteki im. Ossolińskich, 1828, N 2/3;
• Siarczyński F. Dzieje niegdyś księstwa Belzkiego i miasta Belza. — Czasopism naukowy Biblioteki im. Ossolińskich, 1829, N 2.
• Stecki J. T. Wołyń pod względem statystycznym, historycznym i archeologicznym. — Lwów, 1864
• Zubrzycki D. Rys do historii narodu ruskiego w Galicji i hierarchii cerkiewnej w temże królewstwie. — Lwów, 1837.

Spoljašnje veze

• Dovіdnik z іstorії Ukraїni. Za red. І. Pіdkovi ta R. Šusta. — Kiїv: Geneza, 1993. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. април 2009)
• Галицько-волинські князі
• Ісаєвич Я. Князь і король Данило та його спадкоємці // Дзеркало тижня. 2001, №48 (372)
• Карта Галицько-Волинського князівства
• Володимир-Волинський у «Галереї мистецтв»
• Борис Яценко, «Слово о полку Ігоревім» та його доба («Slovo o polku Ihorevim» ta joho doba)
• Волинська земля у складі Галицько-Волинського князівства (Volynśka zemľa u skladi Halyćko-Volynśkoho kńazivstva)
• За що боролись (Za ščo borolyś) Архивирано на сајту Wayback Machine (11. jul 2009)