Dimitrije Orelj
Dimitrije Orelj | |
|---|---|
| Datum rođenja | 22. februar 1814. |
| Mesto rođenja | Belegiš, Austrijsko carstvo |
| Datum smrti | 15. maj 1901. (87 god.) |
| Mesto smrti | Zemun, Austrougarska |
Dimitrije Orelj (Belegiš, 22. februar 1814—Zemun, 15. maj 1901) bio je oficir, komesar Vojvodine 1848. godine, a kasnije i veliki zemunski beležnik.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Govorili su za njega da je u burnim vremenima opak i prek, u mirnim pak dobar i blag. U odbranu zakona služio se bezobzirnom silom i gazio zakon, Kada je trebao stvoriti red pogazio je poredak. Jedna protivnost ugušivana je drugom.[1] Možda su i burno vreme i revolucionarne godine, u kojima je živeo i delovao Orelj, po činu upravni stražmešter, zaslužne za ovakav njegov opis. Od njega je ceo Srem 1848. godine strepio, a u Zemunu je kasnije bio pitom i mek činovnik.[1]
Rođen je u sremskom selu Belegišu, u Vojnoj granici, od oca Maksima i majke Tekle.[2] Porodica Orelj (koja slavi Sv. Đorđa) doselila se u Srem 1774. godine iz Dalmacije. U osnovnoj školi u rodnom mestu prvi učitelji su mu bili Tarbuk i Grabovski. Školu nemačku je učio u Staroj Pazovi i Golubincima, a vojnu školu u Sremskoj Mitrovici. Završio je trogodišnju Glavnu školu u Mitrovici sa „odlikom ”1830. godine. Primetio ga je i odmah uzeo za rad (na tri godine) u svojoj kancelariji, kapetan auditor Nešić. U Mitrovici je u isto vreme kao prost vojnik proveo u vojnoj službi od 1831. do 1834. godine. Kao „frajt” je 1834. godine sa poručnikom Vuičićem, vodio vojni transport do trupa, u južni Tirol. Posle povratka u Mitrovicu zadrži ga ko sebe i pukovskoj pisarnici pukovnik baron Stevan Jović. Iskoristio je tada priliku i položio upravni oficirski ispit. Iako sa oficirskim ispitom, on je kao titularni stražmešter služio je na poslovima upravnog oficira u Moroviću, Adaševcima i konačno u Starim Banovcima gde ga je i zatekla 1848. godina. Stigao je sa napredovanjem do „celog” stražmeštera, ali zbog svog poštenja pada u nemilost kod pretpostavljenih. Počeo je od 1844. da piše tužbe protiv bezakonja viših oficira. Imao je problema sve do početka Mađarske bune. Bio je 15.maja 1848. godine u Mitrovici, na zboru izabran za člana deputacije koja je trebala otići u Zagreb, gde je upoznao patrijarha Rajačića.[1]
Ratne godine[uredi | uredi izvor]
Kako je Srem napustila regularna carska vojska, nastala je anarhija koja je sve više uzimala maha. Opštine su odbijale da plaćaju porez, a po drumovima su se pojavili hajduci i razbojnici. Vlasti nove Vojvodine našle su se nespremne u neprilici. U ovoj situaciji za komesara sigurnosti sa neograničenom vlašću da uspostavi red imenovan je Dimitrije Orelj. Prihvativši ovu dužnost krenuo je u Srem u logor kod Beške i kod Slankamena, gde ga je dočekala vest da je dobio rang oficira.[1] Odatle se u novoj carskoj uniformi uputio u sela u kojima je vladalo bezakonje sa još 40 momaka i sudijom Jovanom Marinkovićem i sekretarom narodnog pravosuđa Jovanom Živkovićem, koji su se kasnije pridružili.[1]
Sud, policija, vojna i izvršna vlast bile su na okupu, bez ikakvih ograničenja , sa svom slobodom delovanja. Ubrzo se komesar za javni poredak i mir pročuo, govorilo se da nema obzira i da koga dovede pred sud da je sigurno osuđen. Zavladao je strah među narodom, mnogo su ubijeni, mnogi zatvoreni, a najveći bio je broj telesno kažnjavanih lica. Sela koja su se odmetnula počela su se primirivati, čak i hajduci, koji nisu bili uhvaćeni, vratili su se svojim kućama. Čuveni hajduk Uroš Gojković, koji je bio gospodar Iriga i koga se sam Orelj pribojavao, uhvaćen je 6. aprila 1849. godine i sa svojom družinom kod Iriga streljan.[1] Hajdučija je bila ugušena i red uspostavljen, nije bilo nepokorenih opština, a drumovi su ponovo bili sigurni. Ime Orelj bilo je tako strašno, da su njime decu plašili i da su se ona odmah umirivala kad se je s njime pretilo.[1]
Posleratni period[uredi | uredi izvor]
Posle pobune bio je premešten kod kompanija u Staroj Pazovi, Novoj Pazovi, Vojki i Hrtkovcima kao oficir. Ali ga je brzo, 21. januara 1851. godine, glavna komanda u Temišvaru penzionisala, pod izgovorom da nije više za vojnu službu, ali mu je obećana civilna. Za to vreme je obavljao brojne advokatske poslove, da bi prehranio četvoro dece. Zaista, četiri godine kasnije dobio je službu u Bukureštu, gde se austrijska vojska nalazila usred Krimskog rata.[1] Služio je kao bolnički oficir, iako se istakao, nije vraćen u pređašnju službu, jer je bio u nepoverenju vlasti. Posle primirja imenovan je za magistratskog savetnika kod magistrata u Zemunu 1860. godine.[1] U Zemunu je ostao punih 40 godina, sve do svoje smrti 15. maja 1901.
Od 1863. bio je komunitetski ondjukt u kom zvanju će ostati devet godina, dok početkom 1872. nije imenovan za velikog beležnika zemunskog, što će biti naredne tri godine. Kao varoški veliki beležnik isticao se više puta i uvek je čuvao i radio u interes Zemuna.[1] Ponudio mu je pukovnik Kenig iz Beča 1869. godine da napravi novi nacrt zakona o uređenju gradova.
Sa prestankom burnih vremena i sam Orelj postao je miran građanin i činovnik, iako su ga starije generacije pamtile po 1848. godini. Sa nastupom normalnih prilika nestao je i taj Dimitrije Orelj od koga su svi strepeli. Krajem 1874. otišao je u penziju, ali je sve do svoje smrti pratio politička dešavanja.[1]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j Znameniti zemunski Srbi u XIX veku. Zemun: Štamparija Isidora Stojčića. 1913. str. 108—115.
- ^ Branik", Novi Sad 1896.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Znameniti zemunski Srbi u XIX veku, Štamparija Isidora Stojčića, Zemun 1913.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
