Петар Бига
| Петар Бига | |
|---|---|
 Петар Бига | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1811. |
| Место рођења | Бјелопоље, Аустроугарска |
| Датум смрти | 1. јануар 1879. (67/68 год.) |
| Место смрти | Нови Сад, Аустроугарска |
| Војна каријера | |
| Војска | аустроугарска војска |
| Чин | генерал |
| Учешће у ратовима | Битка за Србобран |
Петар Бига (Бјелопоље, код Коренице, 1811—Нови Сад, 1. јануар 1879) био је племић у части витеза от Монгабије[1] и генерал аустријске војске. Учесник је у Буни 1848—1849, бранилац Србобрана.[2]
Биографија
[уреди | уреди извор]Родио се Петар 1811. године у Белом пољу, у Оточанској граничарској регименти[3] од родитеља Тодора и Ђурђије. Потиче из српске крајишке официрске породице, отац му је био официр, а мајка је била ћерка пароха Шевера. Најпре је премештен у Варадински регименту, са седиштем у Сурдуку на Дунаву. Тамо је 1819. године отац изненада умро од срчане капи, а мајка је шесторо деце (две ћерке и четири сина) прешла да живи у Пазову, где су 1920. године обе ћерке умрле. Затим су прешли у Митровицу, ради бољег школовања деце.[4] Тако је Петар школовање започео у српској школи у Сурдуку, коју је завршио у Пазови, где је затим учио у немачкој школи, коју је завршио у Митровици.[5]
Године 1828. постао је кадет, а 1833. године официр.[5]
Најпознатији је по Сентомашкој бици (Битка за Србобран).[2] Априла 1848. године, заједно са другим Варадинским батаљоном и целим штабом кренуо је за Италију, али их је код Загреба, вратио назад бан Јелачић, због угарског покрета против бечке владе. Батаљон је отишао у Митровицу где су избили немири у којима је пивар Гулди пуцао на Србе и том приликом је страдало неколико људи, после чега је више српских официра, како се не би нашло под пештанском командом, прешло Саву и побегло у Србију, са намером да се одатле пребаце за Загреб и стигну до бана Јелачића. Он је међутим, трећег дана побуне, сам у дошао у Митровицу и 8. јула наредио да се други батаљон, заједно са преосталим официрима пребаци у Карловце и помогне Јосифу Рајачићу. Као најстарији по војном чину, Петар Бига је тада преузео команду овог батаљона, и примио чин капетана. На дан 6. августа батаљон је стигао у Сантомаш (данас Србобран), где се налазио Тодор Боснић, са утврђеном четом од 400 Варадинаца и једним топом. Следећег дана у зору били су нападнути.[4]
После тешке борбе 18. августа 1848, успео да одбије напад надмоћније мађарске војске. Непријатељској војсци од 25.000 људи, капетан Бига је супротставио 5.000 војника — сремских граничара, бачких Шајкаша, сентомачких гардиста и српских добровољаца, са свега 14 топова. Уз Ђорђа Стратимировића и Стевана Шупљикца, био је један од најпопуларнијих официра у српској покрету 1848—1849.[2]
Служио је као заставник код Петроварадинаца, те је именован натпоручником. Исте године, у августу му је поверена одбрана тврђаве Св. Томе, где се највише истакао, а и касније под командом војводе Стевана Шупљикца.[6]
У пролеће 1849. је постао мајор. После рата, са малим прекидима, остао је да ради у војсци. Тако је 1856. постао потпуковник. Године 1859. отишао је у Италију и после краћег времена је произведен у пуковника. Са истим чином служио је и у Панчеву седам година.[7]
За време рата 1866. године био је у Италији. Због заслуга у бици код Монгабије (код Кустоце) стекао је витешки ред са предикатом "од Монгабије“. Августа те године постане генерал и додељена му је бригада у Брну. Наредне године повукао се у пензију и настанио се у Новом Саду.[7] Становао је у Футошкој улици, данас Позоришни трг, али зграда у којој је живео више не постоји.[2]
Био је ожењен Кристином, рођеном Кузмановић, која је умрла 1876. године. Генерал "Бигга"[8] сахрањен је 1879. године на Успењском гробљу у Новом Саду.[2]
У његову част
[уреди | уреди извор]За заслуге 1848. и 1849. године одликован је царским Леополдовим орденом, а за битку код Монгабије војним крстом.[4]
У знак признања за војничке заслуге изабран је за почасног грађанина Сремских Карловаца, Панчева.[2] Био је почасни члан задруге старих царских војника у Јозфштату у Чешкој.[4]
Гроб Петра Биге, уз још 23 гроба истакнутих личности сахрањених на Успенском грубљу, су заштићени споменик културе од 1968. године.[9]
О Петру Биги, Стеван Владислав Каћански, у својој песми „На Србобрану“[10], написао је следеће стихове:
| „ | Уз десно му раме сео |
” |
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ "Застава", Нови Сад 3/15. јануар 1879. године
- ^ а б в г д ђ „Петар Бига”. lisje.com. ЈКП Лисје. Приступљено 8. 10. 2013.[мртва веза]
- ^ "Застава", Нови Сад 1879. године
- ^ а б в г Јован Стефановић Виловски (мајор) (1878). „Црте из 1848 и”. Српска зора. 3. Беч. 10: 189—190. Приступљено 8. 10. 2013.[мртва веза]
- ^ а б Знаменити Срби XIX века 1903, стр. 38.
- ^ Иван Ш. Бркић, ур. (1940). Лички Зборник — Високи официри Личани. Госпић: Наклада "Личког Календара". стр. 81—86.
- ^ а б Знаменити Срби XIX века 1903, стр. 39.
- ^ "Застава", Нови Сад 4/16. април 1876. године
- ^ „24 надгробна споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника на Успенском гробљу у Новом Саду”. spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. Споменици културе у Србији. Приступљено 8. 10. 2013. „(СК 1588) 16. Петар Бига (1811—1879), генерал, бранилац Србобрана 1848. године (парцела 1, рејон 1, ред 1)”
- ^ Миливој Туторов. „Великан под велом заборава, Повод 160 — годишњице рођења Стевана Владислава Каћанског — Старог Барда”. srbobran.net. Приступљено 8. 10. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Гавриловић, Андра, ур. (1903). Знаменити Срби XIX века (1800—1900). Загреб: Наклада и штампа Српске штампарије (деон. друштво). стр. 38—39.[мртва веза]
- Иван Ш. Бркић, ур. (1940). Лички Зборник — Високи официри Личани. Госпић: Наклада "Личког Календара". стр. 81—86.