Pređi na sadržaj

Duvanje stakla

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stakloduvač

Duvanje stakla je drevni, ali i dalje cenjen zanat u celom svetu. Nastao je na prelasku starog u novi vek, a opstao zbog toga što određeni proizvodi još uvek ne mogu da se izrađuju industrijski. Takvi su, između ostalih, različiti laboratorijski predmeti koji se proizvode u malim serijama ili su veoma složenih oblika. Alati i tehnike duvanja stakla su se tokom vekova vrlo malo menjali. Ovim zanatom bavi se stakloduvač. On izrađuje šuplje predmete od stakla tako što pomoću specijalne cevi - staklarske lule naduvava rastopljeno staklo u mehur, a zatim ga oblikuje. Staklo se duvalo isključivo ručno sve do početka 20. veka, kada je Majkl Ovens konstruisao automatsku mašinu za duvanje boca.

Stakloduvački posao je fizički toliko naporan da se danas koristi samo za dobijanje luksuznih i unikatnih predmeta.[1] Osim dobre obuke, zahteva i zdrava pluća i srce, veliku koncentraciju, shvatanje odnosa u ravni i prostoru, spretnost ruku i prstiju, kao i pripremljenost na dugotrajan i iscrpan, ali zanimljiv posao.[2]

U obrazovnom sistemu Srbije ne postoji obuka za zanimanje stakloduvača,[2] ali se ovaj zanat može naučiti na različitim kursevima. Obuka za stakloduvača traje oko 3 meseca.[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Staklena hidrija iz Starog Rima (između 351 i 400 godine)

Još u kamenom dobu čovek je koristio prirodno crno staklo vulkanskog porekla — opsidijan za izradu oružja i ukrasnih predmeta. Arheološki nalazi iz perioda Starog Egipta i Mesopotamije ukazuju da prvo proizvedeno staklo datira iz 3000. godine pre nove ere. Najstariji fragmenti staklenih vaza potiču iz Mesopotamije i datiraju iz 16. veka p. n. e. i predstavljaju dokaze o postojanju tehnologije za proizvodnju šupljeg stakla. Istovremeno sa Mesopotamijom, proizvodnja šupljeg stakla razvijala se i u Starom Egiptu, u Mikeni i Kini. Prvi priručnik za izradu stakla potiče iz biblioteke asirskog kralja Asurbanipala i datira oko 650. godine p.n.e.

U početku je izrada stakla bila spora i skupa. Stakleni predmeti bili su luksuz i samo su najbogatiji mogli da ih priušte. Otkriće tehnike duvanja stakla na prelasku vekova predstavljalo je revolucionarni pronalazak. Pripisuje se zanatlijama koji su živeli na prostoru današnje Sirije. Tehnika duvanja rastopljenog stakla učinila je njegovu proizvodnju lakšom, bržom i jeftinijom, pa je on postalo dostupno i običnim građanima. Alati i tehnike duvanja stakla su se tokom vekova vrlo malo menjali. Umetnost izrade stakla procvetala je u Rimskom carstvu i proširila se Zapadnom Evropom i Mediteranom. Staklo je bilo jedan od najvažnijih predmeta trgovine izvan granica Rimskog carstva. Rimljani su prvi počeli da koriste staklo u arhitekturi, kada je u Aleksandriji oko 100. godine otkriveno providno staklo.

Razvoj staklarstva u Evropi počinje na ostrvu Murano krajem sedmog veka.[a] Tako se već krajem 13. veka prave prve naočari, a početkom 14. veka i ogledala. Tajna venecijanskog staklarstva strogo je čuvana, ali uprkos naporima majstora sa Murana ovaj zanat se ipak proširio i u drugim zemljama Evrope. Do kraja 15. i početka 16. veka počeo je da se razvija i u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Holandiji, Belgiji,[4] a tokom 16. veka proširilo se i na Englesku. Engleski proizvođač stakla Džordž Ravenskroft je 1674. godine izumeo olovno staklo 1674. godine, što je bilo veliko otkriće u istoriji stakla.[b] Masovna proizvodnja proizvoda od stakla započela je u kasnijim fazama industrijske revolucije, 1903. godine, kada je Majkl Ovens izumeo automatsku mašinu za duvanje boca. Njegova mašina mogla je za sat vremena da proizvede 2500 boca.[5]

Tehnika duvanja stakla[uredi | uredi izvor]

Duvanje stakla jedan je od najstarijih i najpoznatijih proizvodnih procesa. Čovek ili mašina kroz cev uduvava vazduh u rastopljenu staklenu masu. Dok se staklo hladi u njemu se stvaraju šupljine, a zatim mehur. Dok je staklo još uvek toplo ovaj mehur može lako da se oblikuje različitim alatima, ili da se dodaje drugim oblicima od stakla.[6] Na ovaj način prave se sijalice, boce, ručno se pravi posuđe ili čaše.[4]

Duvanje stakla vrši se na temperaturi od 700-800°C. Na ovoj temperaturi staklena masa je dovoljno plastična i žilava da se može oblikovati. Staklo se duva pomoću specijalne duvaljke - staklarske lule. Jedan kraj duvaljke umoči se u rastopljenu staklenu masu, izvadi iz peći i izduva u malu „krušku” koja se oblikuje daljim duvanjem.[1] Željeni oblik formira se okretanjem, a kada je gotov odeli se od duvaljke i odnosi na hlađenje. Kasnije se proizvod još jednom zagreva i dorađuje. Staklarska lula je metalna cevčica prečnika oko 15 mm i dužine 120-150 cm, na kojoj je drveni rukohvat i metalni pisak.[7] Da bi postigao odgovarajuće oblike stakloduvač koristi plamen, staklene cevi raznih vrsta i dimenzija i posebna klešta.[2] Proizvodi od duvanog stakla mogu se naknadno obraditi raznim procesima – rezanjem, graviranjem ili bojenjem.

Ponekad se elastično staklo može oblikovati i pomoću kalupa. Tradicionalni kalupi od više delova napravljeni su od bukovine, a koriste se za pravljenje vaza. Kada se topljeno staklo naduva, skida se sa duvaljke i stavlja u kalup, a višak sa vrha se odseče. Ovakva vaza ima zakrivljeno dno, kratko sabijeno telo i dugačak vrat u obliku levka koji se poliraju peskom.[8]

Duvanjem se do početka 20. veka izrađivalo i ravno staklo. Staklena masa se duvanjem kroz staklarsku lulu najpre rastezala u cilindar kome su se rezale obe kape. Zatim se cilindar rezao uzdužno i na drvenom stolu valjao, te ravnao u ploču.[9]

Mašinsko duvanje stakla[uredi | uredi izvor]

Tehnika mašinskog duvanja stakla je nešto drugačija. Kod ovog procesa grudve istopljenog stakla stavljaju se u kalup, u koji se uduvava vazduh tako da se staklena masa potiskuje ka zidovima kalupa.[6] Sve operacije izvode se automatski. Određena količina rastopljene mase ulazi u kalup i odozdo delimično izduvava. Zatim se obrće za 180° i u drugom kalupu izduvava odozdo u krajnji oblik.[1]

Proizvodi koji se prave ručnim duvanjem stakla[uredi | uredi izvor]

Izrada božićnih ukrasa duvanjem stakla (Češka) je veština koja se nalazi na Uneskovoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa sveta

Još ni jedna tehnologija nije uspela da napravi ono što može jedan stakloduvač. Radi se o veoma kreativom i složenom precesu rada. Ovaj posao se uglavnom fokusira na proizvodnju staklenih predmeta, ali se majstori bave i popravkom različitih specijalnih i ukrasnih predmeta od stakla.

Ručnim duvanjem stakla danas se proizvode:

  • eksperimentalni proizvodi u veoma malom tiražu,
  • specijalne posude koje se koriste za laboratorijska istraživanja (čaše, menzure, balone, levkove, epruvete, spojnice za creva, vakuum pumpe, delove za izdvajanje eteričnih ulja...),
  • specijalne posude koje se koriste u medicini
  • specijalne posude koje se koriste u kulinarstvu
  • unikatne ukrasne predmete.

Pored toga stakloduvač obeležava skale i cevi na laboratorijskim posudama (graduiranje), po potrebi brusi otvore, zatvarače, spojnice od stakla i drugo.[2] Nakon obavljenog posla majstor na proizvod ugravira svoj pečat ili ga obeleži odgovarajućim etiketama[10]

Stakloduvački zanat u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Stakloduvački zanat u Srbiji postoji više vekova. U jagodini je 1847. godine otvorena fabrika stakla čije čaše su se poklanjale viđenijim ljudima. Polovinom 19. veka retki su bili domovi koji su posedovali komplet staklenih čaša. Godine 1906. u Paraćinu je osnovana Srpska fabrika stakla. Fabriku su podigli Milivoje Popović i Sava Savić, akcionari iz Beograda i oni su brzo dobili povlastice za proizvodnju stakla od države, jer je ovo bila jedina fabrika stakla u čitavoj zemlji. Fabrika je izuzetno brzo napredovala sve do početka Prvog svetskog rata, kada je opljačkana i gotovo opustošena. Tek 1922. nastavlja se proizvodnja staklenih čaša od novog kristalnog stakla pod nazivom „iberfang“, čime je celokupni proizvodni pogon znatno unapređen. Ovo staklo je bilo u boji i po tome je staklara bila poznata u celoj zemlji. Do uvođenja ručno-mašinskog procesa različiti proizvodi od stakla pravili su se isključivo ručno. Tokom Drugog svetskog rata proizvodnja je bila smanjena, a odmah nakon rata fabrika je nacionalizovana. Proces proizvodnje se poluautomatizuje i sedamdesetih godina paraćinske staklene čaše i drugi stakleni proizvodi izvoženi su u celu Evropu, a sama Srpska fabrika stakla svrstavana je među najveće na kontinentu. Paraćinski stakloduvači bili su čuveni majstori, a neki stručnjaci su njihove proizvode poredili čak sa murano staklom. Zahvaljujući njihovom umeću u Paraćinu se od 1978. do 1992. godine održavao Internacionalni simpozijum umetnički oblikovanog stakla.[11]

Godine 2003. pokrenut je proces privatizacije. Fabrika je prelazila iz vlasništva jedne u vlasništvo druge kompanije, proces je automatizovan, a broj radnika se smanjivao. Od 2013.godine u ovoj fabrici zvanično nije zaposlen ni jedan stakloduvač.[12] Ipak, danas u Srbiji i dalje postoje stakloduvači koji ručno izrađuju, popravljaju i prepravljaju različite specifične predmete od stakla.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Na ostrvu Murano se i danas na tradicionalni način proizvodi čuveno murano staklo.
  2. ^ Od olovnog stakla prave se, između ostalog, kristalne čaše i slični proizvodi.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Prišić, Miluška. „Prerada i vrste stakla”. slideshare.net. 
  2. ^ a b v g „Stakloduvač”. Nacionalna služba za zapošljavanje Republike Srbije. Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  3. ^ „Kurs i obuka - stakloduvač”. Institut za stručno usavršavanje i strane jezike. Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  4. ^ a b Nikić, Mirjana; Arsenović, Elizabeta (31. 5. 2020). „Paraćinski stakloduvač - tajne zanata”. RTS. Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  5. ^ „Istorija izrade stakla”. large-clock.com. 5. 11. 2019. Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  6. ^ a b Bakster, Nikola (2002). 1000 novih pitanja i odgovora. Beograd: Stoper books. str. 164. 
  7. ^ „Duvanje stakla”. stal2015. Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  8. ^ Kurteš, Aleksandra (27. 03. 2018). „Staklo – nastanak i život”. Politika. Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  9. ^ „Istorijat stakla”. staklar.rs. 4. 5. 2022. Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  10. ^ „Zanimanje – Stakloduvač”. srednje škole - edukacija. Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  11. ^ Dream Catcher (5. 2. 2015). „Stakloduvači, zaboravljeni majstori koji su darivali život staklu”. medias.rs. Pristupljeno 3. 3. 2023. 
  12. ^ „Čaša”. Radio televizija Paraćin. 25. 4. 2020. Pristupljeno 3. 3. 2023. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Duvanje stakla na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дување_стакла&oldid=26873301”