Euripid

Euripid
Euripidova bista: Rimska mermerna kopija grčkog originala iz 4. veka p. n. e. (Vatikanski muzeji, Rim)
Lični podaci
Datum rođenja	480. p. n. e.
Mesto rođenja	Salamina,
Datum smrti	406. p. n. e.
Mesto smrti	Makedonija
Zanimanje	pisac pozorišnih komada
Književni rad
Najvažnija dela	Medeja, 431. p. n. e. Iolit, 428. p. n. e. Elektra, c. 420. p. n. e. Trojanke, c. 415. p. n. e. Bahus , 405. p. n. e.

Euripid (Ευριπίδης) (rođen 485. p. n. e. na ostrvu Salamini blizu Atine, umro 406. p. n. e. u Aretusi kod Amfipolja u Makedoniji) treći je iz velike trojke grčkih dramatičara, zajedno sa Eshilom i Sofoklom. Znatan broj njegovih pozorišnih komada je sačuvan. Neki drevni naučnici pripisali su mu 95 predstava, mada prema enciklopediji Suda, nije ih bilo više od 92. Od toga, 18 ili 19 je preživelo u manje-više kompletnom obliku (bilo je rasprave o njegovom autorstvu komada Res, uglavnom po stilskoj osnovi). Isto tako postoje i fragmenti, neki od kojih su znatni, od većine drugih komada. Više je njegovih pozorišnih komada sačuvano nego Eshilovih i Sofokovih zajedno, delom zato što je njegova popularnost rasla u vreme kad je njihova opadala—on je postao, u helenističkoj eri, kamen temeljac drevnog književnog obrazovanja, zajedno sa Homerom, Demostenom, i Menandarom.

Biografija

Euripid

Književnost

antička književnost

helenska književnost

antička tragedija

Euripid je pored Eshila i Sofokla jedan od najznačajnijih pesnika antičke tragedije. Rođen je između 485. i 480. godine pre nove ere od prognanih Atinjana. Bio je brižljivo vaspitan. Bio je i peharnik Apolonovih igrača te se može zaključiti da je pripadao uglednoj kući. Odlikovao se i kao rvač i pesničar ali je taj talenat napustio. Melita, njegova žena, rodila mu je tri sina: Mnesahrida, Mnesiloga i Euripida, koji je posle očeve smrti prikazao jednu očevu teatrologiju. Nazivan je pozorišnim filozofom. Biografi kao njegove učitelje navode Arhelaja, Anaksagoru i Sokrata. Pretpostavlja se da je imao svoju ličnu biblioteku. Nije bio politički aktivan niti je ulazio u državnu službu. Na poziv makedonskog kralja Arhelaja, koji je nastojao da privuče ugledne umetnike na svoj dvor, Euripid odlazi u Pelu 408. godine p. n. e.

Dela

Podaci o broju drama koje je napisao kolebaju se između 75 i 92. Za života je pobedio četiri puta, a posthumno jednom. Prvu pobedu je odneo 441. godine p. n. e. nepoznatom tetralogijom. Posmrtnu pobedu odneo je tetralogijom kojoj su pripadale sačuvana Ifigenija Aulidska, nesačuvani Alkmeon u Korintu i sačuvane Bakhanatkinje, koju je prikazao njegov istoimeni sin. Sačuvano je sedamnaest Euripidovih tragedija (kojima je kao 18. pridružen Res u čiju se autentičnost sumnja):

• Alkesta,
• Medeja,
• Heraklidi,
• Andromaha,
• Hekaba i Hiketide,
• Hipolit,
• Elektra i Herakle,
• Trojanke,
• Ifigenija na Tauridi,
• Helena,
• Ion,
• Feničanke,
• Orest,
• Ifigenija u Aulidi
• Bakhantkinje,

i jedna satirska igra

• Kiklop.

Poetička obeležja

Osnovna obeležja Euripidove tragičke umetnosti su antropodiceja, psihologija i realizam. Trojica velikih tragičara razilaze se po pitanju odnosa ljudi i bogova. Kod Eshila bogovi upravljaju zbivanjima na sceni. Njihovo delovanje, koje je ponekad okrutno i silovito, ima jednu osnovnu svrhu – napredak ljudskog društva i roda. Kod Sofokla se čini da je svet ljudi i bogova potpuno odvojen. Pokretač radnje je junak koji se drži svoje odluke, koju donosi u skladu sa svojom prirodom, po cenu sopstvene propasti. U isto vreme Sofokle ne dovodi u pitanje ispravnost postupaka bogova i njihovu moralnost. Kod Euripida radnjom ne upravljaju surovi, ali suštinski dobronamerni bogovi već neobrazloženi i često okrutni postupci bogova. Euripid se suprotstavlja tradicionalnim i antropomorfnim bogovima koji su moralno nedosledni i prevrtljivi te ne mogu ni biti moralni uzor ljudima. Teonomiju i teodiceju zamenjuje antroponomijom i antropodicejom.

Euripid najviše pažnje posvećuje onome što bismo danas nazvali «psihologija likova». Smatra se začetnikom «psihološke drame». Tragičku radnju Europidovih drama pokreću iracionalne sile strasti koje obuzimaju njegove junake. On pre svega osvetljava duševnu borbu suprotstavljenih strasti koja razdire tragičke junake. Prikazuje kako osećanja postepeno prerastaju u strasti koje junaci više ne mogu kontrolisati. Prvi na sceni prikazuje mahnitost sa svim njenim simptomima. Prvi dramski prikazuje tragičnu ljubav sa svim njenim strastima. Otkrivajući ljudsku dušu prikazuje i njene tamne strane, njenu patologiju. Euripid poručuje da se borba za sreću odvija u čoveku, a ne izvan njega. Presudan uticaj na čovekov život imaju individualne osobine iracionalne prirode.

Za Euripida Sofokle je rekao da prikazuje ljude kakvi jesu dok ih on prikazuje onako kakvi bi trebalo da budu. Euripid, poput svojih prethodnika, preuzima građu iz mitologije. Njegovi junaci su mitski kraljevi i kraljice, sinovi i ćerke visokog roda. Njegovi junaci su, međutim, lišeni mitske snage i veličine i prikazani kao obični ljudi, slični Euripidovim savremenicima, sa svim manama i vrlinama. U mitsko gradivo unosi građanske probleme i svojim dramama daje aktualnu, socijalnu i političku dimenziju; pokreće religiozna i etička pitanja. Svojim realizmom, a posebno dramskom obradom perverzne erotike i prikazivanjem tamnih strana ženske čulnosti sablažnjavao je svoje savremenika. Aristofan ga je smatrao rušiteljem morala.

Euripid stare mitove slobodno menja, osvetljava sa druge strane, što mu omogućava i da tragediju obogati novim likovima.

Aristotel ga je smatrao «najtragičnijim od svih pesnika». Ono što zaokuplja Euripida to je prikazivanje patnji, razočaranja, očajanja i strasti.

Euripid često koristi postupak «prepoznavanja» kao sredstvo stvaranja novih situacija ili postizanja posebnih dramskih efekata. Začeci ove tehnike su u Eshilovim Hoeforama, a Aristotel raspravlja o njima u svojoj Poetici. Po Aristotelu to je «prelaženje iz nepoznavanja u poznavanje, pa zatim u prijateljstvo ili neprijateljstvo s onim licima koja su određena za sreću ili nesreću». Veoma često se kod Euripida rasplet zapleta radnje zasniva na postupku poznatom kao deus ex machina. Posebnom spravom spušta se bog na pozornicu koji svojim naredbama, intervencijom, razrešava ili sprečava katastrofu.

Značaj i uticaj

Medu velikim grčkim tragicima Euripid svakako zauzima posebno mesto. Uza sve razlike Eshil i Sofoklo po ideološkoj i književnoj usmerenosti svojih dela ipak pripadaju zajedno; Euripid, međutim, stoji već čvrsto na tlu novoga doba u političkom, kulturnom i prosvetnom razvitku stare Atine koje nastupa oko sredine 5. veka stare ere, postigavši pun zamah u vreme velikog peloponeskog rata. To je doba krize atinske demokratije; u to doba nestaje ona generacija koja se na svim područjima života, morala i vere uporno držala tradicije, tražeći i nalazeći uzrok i rešenje bilo kojega problema u mitološko-religioznom tumačenju sveta i prirode, formiranom još u davna vremena od pesnika staroga rodovskog društva Homera, Hesioda i drugih. Na njeno mesto stupa potpuno nova generacija robovlasničke demokratije koja pod uticajem naprednog učenja zastupnika slobodoumne sofističke filozofije i radikalnih materijalista 5. veka stare ere počinje zauzimati kritički i racionalistički stav prema tradiciji i već preživelim ostacima nekadašnjega rodovskog uređenja. Euripid nosi na sebi znamen toga vremena, vremena kulturnog, socijalnog, a i političkog previranja, sukoba starog i novog. Otresavši se okova mitologije i stojeći u oštroj suprotnosti prema verovanju, mišljenju i švatanju prošlosti, Euripid postaje pravim pesnikom novoga doba, doba prosvećenja, i njegovim najizrazitijim zastupnikom.

Jonski filozofi obaraju homerski teizam, poriču postojanje bogova i tako ruše teonomiju. Čovek i sudbina ostaju glavni problemi kod Euripida, ali ih on rešava u duhu svog vremena. Jedan odlomak iz Sofoklovog Tijesta glasi: „Ta ništa nije sramotno što bogovi naređuju”, a jedan odlomak iz Euripidovog Belorofonta: „Ako bogovi čine nešto sramotno, nisu bogovi”. Ova dva odlomka jasno pokazuju dva različita religiozno-moralna stanovišta. Euripid religiju meri moralom i vodi teomahiju, tj. borbu protiv konvencionalnih i antropomorfnih bogova, koji su moralno prevrtljivi i nedosledni. Bogove on obično prikazuje kao razorne sile: npr. Afrodita u Hipolitu ili Hera u Heraklu; retke su svetle božanske figure, kao Apolon u Alkestidi i Artemida u Hipolitu. On u Elektri, koja predstavlja svojevrstan protest protiv Sofoklove istoimene drame, osuđuje Apolona, koji naređuje ubistvo, i koji dugima propisuje moralne zakone, a sam vrši tešku osvetu. Nekadašnje naivne, često i nedostojne predstave bogova Euripidov skeptični duh ne može prihvatiti, jer „ako bogovi nešto sramotno čine, nisu bogovi” (εἰ θεοί τι αἰσχρὸν δρῶσιν, οὐκ εἰσὶν θεοί).

Literatura

• Dr Miloš Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 1988. ISBN 978-86-17-01560-0.
• Milivoj Solar, Povijest svjetske književnosti. . Zagreb. 2003. ISBN 953-212-03. 
• Albin Leski, Povijest grcke knjizevnosti,Zagreb,preveo Dukat
• Barrett, William Spencer (2007). West, M. L., ur. Greek lyric, tragedy, and textual criticism collected papers. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-920357-4. 
• Conacher, D. J. (1967). Euripidean Drama: Myth, Theme, and Structure. London: Oxford University Press. 
• Croally, N.T. (2007). Euripidean polemic: the Trojan women and the function of tragedy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-04112-6. 
• Euripides (1968). Segal, Erich, ur. Euripides: A Collection of Critical Essays. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall. 
• Euripides (1983). Barrett, William Spencer, ur. Hippolytos. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-814167-9. 
• Euripides (1997). „Introduction”. Plays VI. Methuen Classical Greek Dramatists. J. Michael Walton, introduction. London: Methuen. str. vii—xxii. ISBN 978-0-413-71650-7. 
• Gregory, Justina (1991). Euripides and the instruction of the Athenians. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-10230-3. 
• Ippolito, P. (1999). La vita di Euripide (na jeziku: Italian). Naples: Dipartimento di Filologia Classica dell'Università degli Studi di Napoli Federico II. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Kitto, H. D. F. (1959). Greek tragedy: a literary study. New York: Barnes and Noble. 
• Kovacs, David (1994). Euripidea. Leiden: E.J. Brill. ISBN 978-90-04-09926-5. 
• Lefkowitz, Mary R. (1981). The lives of the Greek poets. London: Duckworth. ISBN 978-0-7156-1721-2. 
• Lucas, Frank Laurence (2012). Euripides and his Influence. New York: Barnes and Noble. ISBN 9781258337124. 
• Murray, Gilbert (1946). Euripides and His Age (2nd izd.). London: Oxford University Press. 
• Powell, Anton, ur. (1990). Euripides, women, and sexuality. London: Routledge. ISBN 978-0-415-01025-2. 
• Scullion, S. (2003). „Euripides and Macedon, or the silence of the Frogs”. The Classical Quarterly. 53 (2): 389—400. doi:10.1093/cq/53.2.389. 
• Segal, Charles, ur. (1993). Euripides and the poetics of sorrow: art, gender, and commemoration in Alcestis, Hippolytus, and Hecuba. Durham, N.C.: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-1360-1. 
• Sommerstein, Alan H. (2002). Greek drama and dramatists. London: Routledge. ISBN 978-0-415-26028-2. 
• Webster, T. B. L. (1967). The Tragedies of Euripides. London: Methuen. 

Spoljašnje veze

• Euripides na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Dela Euripides na sajtu Fejdid pejdž Kanada

• Euripid na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Euripid na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• Euripides with an English translation by Arthur S. Way. D. Lit. in four volumes, London, William Heinemann; New York, G. P. Putnam's Sons, vol. 1, vol. 2, vol. 3, vol. 4.
• Encarta's entry for Euripides(Archived 2009-10-31)
• Euripides-related materials at the Perseus Digital Library
• Useful summaries of Euripides' life, works, and other relevant topics of interest at TheatreHistory.com.
• Fordham.edu Архивирано на сајту Wayback Machine (8. фебруар 2012)
• AC-Strasbourg.fr Архивирано на сајту Wayback Machine (8. новембар 2009)
• Imagi-nation.com
• IMDBs List of movies based on Euripides plays
• Staging of Euripides' fragmentary Hypsipyle
• Virginia Polytechnic Institute and State University, Euripides, Trojan Women, 740–79; read by Stephen Daitz
• Euripidis opera omnia ex editionibus praestantissimis fideliter recusa, latina interpretatione, scholiis antiquis et eruditorum observationibus illustrata, 9 voll., Glasguae cura et typis Andreae et Joannis M. Duncan, 1821: vol. 1, vol. 2, vol. 3, vol. 4, vol. 5, vol. 6, vol. 7, vol. 8, vol. 9.
• Scholia of Euripides:
  • Scholia in Euripidem, Eduardus Schwartz (ed.), 2 voll., Berolini tyois et impensis Georgii Reimer, 1887–91.
• [1] A Commentary on Euripides' Bacchae.