Ekofašizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Deo serije o fašizmu
Fašizam
Fascija
Osnovna načela
Teme
Ideje
Ličnosti
Književnost
Organizacije
Istorija
Spiskovi
Varijante
Pokreti
Srodne teme

Ekofašizam je teoretski politički model u kojem bi autoritarna vlada zahtevala od pojedinaca da žrtvuju svoje interese "organskoj celini prirode".[1]

Neki pisci su ga koristili da bi se pozvali na hipotetičku opasnost budućih distopijskih vlada, koje bi mogle pribeći fašističkoj politici da bi se rešile ekološke probleme.[1] Drugi pisci su ga koristili za pozivanje na segmente istorijskih[2][3] i modernih[4] fašističkih pokreta koji su se fokusirali na pitanja životne sredine.

Definicija[uredi | uredi izvor]

Istoričar zaštite životne sredine Majkl Cimerman definiše "ekofašizam" kao "totalitarnu vladu koja zahteva od pojedinaca da žrtvuju svoje interese za dobrobit zemlje, shvaćene kao sjajna mreža života ili organska celina prirode, uključujući ljude i njihove države".[1]

Cimerman tvrdi da, iako do sada nije postojala nijedna ekofašistička vlada, "njeni važni aspekti mogu se naći u nemačkom nacionalsocijalizmu, čiji je jedan od centralnih slogana bio, "Krv i zemlja"".[1]

Ideološki koreni[uredi | uredi izvor]

Nacizam[uredi | uredi izvor]

Autori Janet Biel i Piter Štaudenmajer sugeriraju da je sinteza fašizma i ekologije započela nacizmom. U svojoj knjizi Ekofašizam: Pouke iz nemačkog iskustva primećuju interesovanje Nacističke stranke za ekologiju i sugerišu da je njihovo interesovanje "povezano sa tradicionalnim agrarnim romantizmom i neprijateljstvom prema urbanoj civilizaciji". Ričard Dare, vodeći nacistički ideolog koji je izmislio termin "krv i zemlja", razvio je koncept nacije koja ima mističnu vezu sa svojom domovinom, i kao takva nacija je bila dužna da brine o zemlji. Zbog toga savremeni ekofašisti navode Nacističku stranku kao ishodište ekofašizma.[5][6]

Kolegium Humanum[uredi | uredi izvor]

Kolegium Humanu je bila ekofašistička organizacija koja je postojala u Nemačkoj od 1963. do 2008. godine. Osnovana je 1963. godine kao klub, prvo je bila aktivna u nemačkom ekološkom pokretu, a zatim je od ranih 1980-ih postala krajnje desničarska politička organizacija i zabranjena je 2008. godine kada je savezni ministar unutrašnjih poslova Volfgang Šauble zabranio zbog "nastavka poricanja holokausta".

Savitri Devi[uredi | uredi izvor]

Savitri Devi je bila istaknuta pobornik ezoteričnog nacizma i dubinske ekologije. Bila je fanatična pristalica Hitlera i Nacističke stranke od 1930-ih pa nadalje, podržavala je i aktivizam za zaštitu životinja. Devi je takođe bila vegetarijanka od malih nogu i u svojim radovima iznosila je stavove ekologa. Napisala je Obaranje Muškarca 1959. godine u Indiji, u kojoj je izjavila svoje stavove o pravima i prirodi životinja. Prema njenim rečima, ljudska bića ne stoje iznad životinja; ali po njenim ekološkim stavovima, ljudi su prilično deo ekosistema i trebalo bi da poštuju sav život, uključujući životinje i celu prirodu. Zbog svoje dvostruke predanosti i nacizmu i dubokoj ekologiji, smatra se uticajnom ličnošću u ekofašističkim krugovima.[7][8]

Ted Kačinski[uredi | uredi izvor]

Ted Kačinski, poznatiji kao "Unabomber", figura je za koju se navodi da ima veliki uticaj na ekofašističku misao. Između 1978. i 1995. godine Kačinski je pokrenuo kampanju terorističkog bombardovanja čiji je cilj bio podsticanje revolucije protiv modernog industrijskog društva, u ime povratka čovečanstva u primitivno stanje, predložio je čovečanstvu veću slobodu uz zaštitu životne sredine. 1995. Kačinski je ponudio da završi kampanju bombardovanja ako Vašington post ili The New York Times objave njegov manifest koji je sadržao 35,000 reči. U nadi da će spasiti živote, obe novine su se složile s tim uslovima. Manifest nije ometao samo moderno industrijsko društvo već i "levičare".[9] Kačinski je takođe kritikovao desnicu zbog podrške tehnološkom i ekonomskom napretku, dok je kukao zbog propadanja tradicije, navodeći da tehnologija nagriza tradicionalni društveni običaj koji konzervativci i desničari žele zaštititi, a konzervativce je nazvao "budalama".[10]

Povezanost sa nasiljem i masovnim pucnjavama[uredi | uredi izvor]

Ekofašizam je takođe povezan sa raznim napadima, kao npr. sa Brentonom Tarantom, napadačom na džamiju u Krajstčerču 2019. godine. koji sebe opisivao kao ekofašistu,[11][12] etnonacionalistu i rasistu[13] u svom manifestu Velika zamena, koja je nazvana po krajnje-desničarskoj teoriji zavere koja je nastala u Francuskoj.[14] Patrik Kruzius koji je osumnjičeni pucač tokom pucnjave u El Pasu 2019. godine je napisao manifesto sličnom onom koji je Tarant napisao, a u manifestu je iskazao svoju podršku Brentu Tarantu i njegovim idejama.[15][16][17][18]

Kritika[uredi | uredi izvor]

Često se iznose optužbe za ekofašizam, ali se one obično naporno negiraju.[19][20] Takve optužbe dolaze s obe strane političkog spektra. Oni sa političke levice to vide kao napad na ljudska prava, kao što je termin koristio socijalni ekolog Mari Bukčin. Prekršitelji političke desnice uključuju Raša Limboa i druge konzervativce. U potonjem slučaju, to je često hiperbolički termin za sve ekološke aktiviste, uključujući i više glavnih grupa kao što su Grinpis i Sijera Klub.[20]

Takođe vidi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Zimmerman, Michael E. (2008). „Ecofascism”. Ur.: Taylor, Bron R. Encyclopedia of Religion and Nature, Volume 1. London, UK: Continuum. str. 531—532. ISBN 978-1-44-112278-0. 
  2. ^ "...the phenomenon one might call "actually existing ecofascism", that is, the preoccupation of authentically fascist movements with environmentalist concerns". Peter Staudenmeier, "Fascist Ecology: The 'Green Wing' of the Nazi Party and its Historical Antecedents in Germany". In "Ecofascism: Lessons from the German experience", by Janet Biehl and Peter Staudenmaier, 1995. Staudenmeier's and Biehl's book was based on the research results of Marie-Luise Heuser, "Was grün begann endete blutigrot. Von der Naturromantik zu den Reagrarisierungs- und Entvölkerungsplänen der SA und SS". In: Dieter Hassenpflug (Hrsg.): Industrialismus und Ökoromantik. Deutscher Universitätsverlag, 1991, ISBN 9783824440771. She showed that the SS extermination programs were based on ecological motives.
  3. ^ Olsen, Jonathan. Nature and Nationalism: Right-Wing Ecology and the Politics of Identity. New York: St. Martin’s Press.
  4. ^ Matthew Phelan (2018-10-22). „The Menace of Eco-Fascism”. New York Review of Books. 
  5. ^ Wilson, Jason (19. 3. 2019). „Eco-fascism is undergoing a revival in the fetid culture of the extreme right”. The Guardian. Pristupljeno 19. 1. 2020. 
  6. ^ Bennett, Tom (10. 4. 2019). „Understanding the Alt-Right's Growing Fascination with 'Eco-Fascism'”. Vice. Pristupljeno 19. 1. 2020. 
  7. ^ „Savitri Devi: The mystical fascist being resurrected by the alt-right”. BBC. 29. 10. 2017. Pristupljeno 19. 1. 2020. 
  8. ^ Manavis, Sarah (21. 9. 2018). „Eco-fascism: The ideology marrying environmentalism and white supremacy thriving online”. New Statesman. Pristupljeno 19. 1. 2020. 
  9. ^ Didion, Joan (23. 4. 1998). „Varieties of Madness”. The New York Review of Books. Arhivirano iz originala 13. 8. 2017. g. 
  10. ^ Washington Post (1997). „The Unabomber Trial: The Manifesto”. 
  11. ^ Koziol, Michael. „Christchurch shooter's manifesto reveals” (March 15, 2019). Sydney Morning Herald. 
  12. ^ Achenbach, Joel (18. 8. 2019). „Two mass killings a world apart share a common theme: 'ecofascism': Environmental groups denounce racists who cloak themselves in green”. The Washington Post — preko ProQuest. 
  13. ^ Fisher, Marc; Achenbach, Joel. „Boundless racism, zero remorse: A manifesto of hate and 49 dead in New Zealand”. The Washington Post. Pristupljeno 16. 9. 2019. 
  14. ^ Darby, Luke (5. 8. 2019). „How the 'Great Replacement' conspiracy theory has inspired white supremacist killers”. The Telegraph. London — preko ProQuest. 
  15. ^ Noack, Rick (6. 8. 2019). „Christchurch endures as extremist touchstone, as investigators probe suspected El Paso manifesto”. The Washington Post — preko ProQuest. 
  16. ^ Owen, Tess (6. 8. 2019). „Eco-Fascism: the Racist Theory That Inspired the El Paso and Christchurch Shooters”. Vice. 
  17. ^ Lennard, Natasha (5. 8. 2019). „The El Paso Shooter Embraced Eco-Fascism. We Can't Let the Far Right Co-Opt the Environmental Struggle.”. The Intercept. 
  18. ^ Darby, Luke (7. 8. 2019). „What Is Eco-Fascism, the Ideology Behind Attacks in El Paso and Christchurch?”. GQ. Pristupljeno 28. 8. 2020. 
  19. ^ Orton, David (februar 2000). „Ecofascism: What is It? A Left Biocentric Analysis”. home.ca.inter.net. Pristupljeno 29. 6. 2014. 
  20. ^ a b „Green historian to Brandis: My Work's Been Abused”. The Sydney Morning Herald. 13. 11. 2003. Pristupljeno 9. 10. 2010. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Екофашизам&oldid=26876927”