Pređi na sadržaj

Zakavkaska Demokratska Federativna Republika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Zakavkaska Demokratska Federativna Republika (ZDFR;[a] 22. april – 28. maj 1918)[b] je bila kratkotrajna država na Kavkazu koja je obuhvatala veći deo teritorije današnje Jermenije, Azerbejdžana i Gruzije, kao i delove Rusije i Turske. Država je trajala samo mesec dana pre nego što je Gruzija proglasila nezavisnost, a ubrzo zatim Jermenija i Azerbejdžan.

Region koji je formirao ZDFR bio je deo Ruske imperije. Pošto se carstvo raspustilo tokom Februarske revolucije 1917. i privremena vlada preuzela vlast, slično telo, nazvano Specijalni transkavkaski komitet (Ozakom), učinilo je isto na Kavkazu. Posle Oktobarske revolucije i uspona boljševika u Rusiji, Zakavkaski komesarijat je zamenjen Ozakom. U martu 1918, kako se Prvi svetski rat nastavljao, Komesarijat je pokrenuo mirovne pregovore sa Osmanskim carstvom, koje je izvršilo invaziju na region, ali je to brzo propalo pošto su Osmanlije odbile da prihvate nadležnost Komesarijata. Brest-litovskim mirom, kojim je okončano učešće Rusije u ratu, delovi Zakavkazja su prepušteni Osmanskom carstvu, koje je nastavilo svoju invaziju radi preuzimanja kontrole nad teritorijom. Suočen sa ovom neposrednom pretnjom, 22.aprila 1918, Komesarijat je raspušten i uspostavljena je ZDFR kao nezavisna država Osnovano je zakonodavno telo, Sejm, za usmeravanje pregovora sa Otomanskim carstvom, koje je odmah priznalo državu.

Različiti ciljevi tri glavne grupe (Jermena, Azera,[v] i Gruzina) brzo su ugrozili postojanje ZDFR-a. Mirovni pregovori su ponovo prekinuti i, suočeni sa obnovljenom otomanskom ofanzivom u maju 1918, gruzijski delegati u Sejmu objavili su da ZDFR nije u stanju da nastavi, i proglasili su Demokratsku Republiku Gruziju nezavisnom 26. maja. Pošto Gruzijci više nisu deo ZDFR, Demokratska Republika Jermenija i Azerbejdžanska Demokratska Republika su se proglasile nezavisnim 28. maja, okončavajući federaciju. Zbog svog kratkog postojanja, ZDFR je u velikoj meri ignorisan u nacionalnim istoriografijama regiona i razmatran je samo kao prva faza ka nezavisnim državama.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Veći deo Južnog Kavkaza apsorbovala je Ruska imperija u prvoj polovini devetnaestog veka.[6] Kavkasko vicekraljevstvo je prvobitno bilo osnovano 1801. kako bi se omogućila direktna ruska vladavina, a tokom narednih nekoliko decenija lokalna autonomija je smanjena i ruska kontrola je dodatno konsolidovana, a vicekraljevstvo je dobilo veću moć 1845.[7] Tiflis (sada Tbilisi), koji je bio glavni grad Gruzijske kraljevine Kartli-Kaheti, postao je sedište vicekralja i de facto glavni grad regiona.[8] Južni Kavkaz je bio pretežno ruralni: osim Tiflisa, jedini drugi grad od značaja bio je Baku,[g][9] koji je narastao krajem devetnaestog veka kada je region počeo da izvozi naftu i postao glavno ekonomsko središte.[10] Etnički je region bio veoma raznolik. Tri glavne lokalne grupe bile su Jermeni, Azerbejdžanci i Gruzijci; Rusi su se takođe uspostavili nakon što je Ruska imperija apsorbovala ovo područje.[11]

Sa izbijanjem Prvog svetskog rata 1914. godine, Kavkaz je postao veliko bojište, a Rusko i Osmansko carstvo su se međusobno borile u regionu.[12] Rusi su dobili nekoliko bitaka i prodrli duboko u osmansku teritoriju. Međutim, oni su bili zabrinuti da će lokalno stanovništvo, koje su uglavnom bili muslimani, nastaviti da sledi osmanskog sultana Mehmeda V i poremeti ruske snage, pošto je bio i kalif, duhovni vođa islama.[13] Obe strane su takođe želele da iskoriste jermensko stanovništvo, koje je živelo preko granice, u svoju korist i podstakne ustanke.[14] Nakon vojnih poraza, osmanska vlada se okrenula protiv Jermena, i pokrenula genocid do 1915. godine, u kojem je oko 1. milion Jermena je ubijeno.[15][16]

Februarska revolucija 1917. dovela je do raspada Ruske imperije i uspostavljanja privremene vlade u Rusiji. Namesnik Kavkaza, veliki knez Nikolaj, u početku je izrazio svoju podršku novoj vladi, ali je bio primoran da podnese ostavku jer je carska moć erodirala.[17] Privremena vlada je stvorila novi privremeni organ, Specijalni transkavkaski komitet (poznat po ruskoj skraćenici Ozakom)[d] 22 marta 1917. Bio je sastavljen od predstavnika kavkaske rase u Dumi (rusko zakonodavno telo) i drugih lokalnih lidera, trebalo je da služi kao „kolektivno namesništvo“ i imao je predstavnike etničkih grupa iz regiona.[19][20] Slično kao u Petrogradu,[đ] uspostavljen je dvojni sistem vlasti, Ozakom se takmičio sa Sovjetima.[e] Uz malu podršku vlade u Petrogradu, Ozakom je imao problema da uspostavi svoju vlast nad Sovjetima, pre svega nad Tifliskim Sovjetom.[23]

Zakavkaski komesarijat[uredi | uredi izvor]

Vest o Oktobarskoj revoluciji, koja je dovela boljševike na vlast u Petrogradu 7. novembra 1917, stigla je na Kavkaz sledećeg dana. Tifliski Sovjet se sastao i proglasio opoziciju boljševicima. Tri dana kasnije ideju o autonomnoj lokalnoj upravi prvi je izrazio Noe Jordania, gruzijski menjševik, koji je tvrdio da je boljševičko preuzimanje vlasti bilo nezakonito i da Kavkaz ne treba da sledi njihove direktive, i da čeka dok se red ne uspostavi. [24] Sledeći sastanak predstavnika Tifliskog Sovjeta, Ozakoma i drugih grupa 28. novembar odlučio da ukine Ozakom i zameni ga novim telom, Zakavkaskim komesarijatom, koji neće biti potčinjen boljševicima. Sastavljen od predstavnika četiri glavne etničke grupe u regionu (Jermena, Azerbejdžanaca, Gruzijaca i Rusa), zamenio je Ozakom kao vladu Južnog Kavkaza i trebalo je da služi u toj ulozi sve dok se ruska Ustavotvorna skupština ne sastane u januara 1918. Za predsednika i komesara spoljnih poslova Komesarijata imenovan je Evgeni Gegečkori, Gruzijac.[25] Ostali komesarijati su bili podeljeni između Jermena, Azerbejdžanaca, Gruzijaca i Rusa. [26] Formiran sa izričitom svrhom da bude prelazna vlada, Komesarijat nije bio u stanju da snažno upravlja: zavisio je od nacionalnih saveta, formiranih otprilike u isto vreme i zasnovanih na etničkim linijama, za vojnu podršku i bio je praktično nemoćan da sprovodi bilo kakve zakone položio. [27]

Pošto su ruske i otomanske snage još uvek nominalno angažovane u regionu, privremeni prekid vatre, Erzindžansko primirje, potpisan je 18.[28] Pošto su borbe prekinute, 16. januara 1918. , osmanske diplomate su pozvale Komesarijat da se pridruži mirovnim pregovorima u Brest-Litovsku, gde su boljševici pregovarali o okončanju rata sa Centralnim silama . Kako Komesarijat nije želeo da deluje nezavisno od Rusije, oni se nisu odazvali pozivu i samim tim nisu učestvovali u tamošnjim mirovnim pregovorima.[29] Dva dana kasnije, 18. januara, Ustavotvorna skupština je imala svoj prvi i jedini sastanak, koji su boljševici razbili, čime su efektivno konsolidovali svoju vlast u Rusiji.[30] Ovo je za Komesarijat potvrdilo da neće moći da sarađuju sa boljševicima u bilo kakvom ozbiljnom svojstvu, i tako su počeli da formiraju formalniju vladu.[31] Prekid vatre između Osmanskog carstva i Komesarijata trajao je do 30. januar, kada je otomanska vojska pokrenula novu ofanzivu na Kavkaz, tvrdeći da je to bila osveta na sporadične napade jermenskih milicija na muslimansko stanovništvo na okupiranoj otomanskoj teritoriji. [32] Pošto su ruske snage u velikoj meri povučene sa fronta, Komesarijat je shvatio da neće moći da se odupru napredovanju osmanskih snaga u punom obimu, i tako dalje 23. februara pristao da započne novu rundu mirovnih pregovora.[28]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ rus. Закавказская демократическая Федеративная Республика (ZDFR), Zakavkazskaya Demokraticheskaya Federativnaya Respublika (ZDFR).[1]
  2. ^ Russia and the TDFR used the Julian calendar, which was 13 days behind the Gregorian calendar used by most of Europe at that time. Both switched to the Gregorian calendar in early 1918.[2] Both dates are given until February 1918, when Russia changed over, at which point only the Gregorian calendar is used.
  3. ^ Prior to 1918, they were generally known as "Tatars". This term, employed by the Russians, referred to Turkish-speaking Muslims (Shia and Sunni) of Transcaucasia. Unlike the Armenians and Georgians, the Tatars did not have their own alphabet and used the Perso-Arabic script. After 1918 with the establishment of the Azerbaijan Democratic Republic, and "especially during the Soviet era", the Tatar group identified itself as "Azerbaijani".[3][4] Before 1918 the word "Azerbaijan" exclusively referred to the Iranian province of Azarbayjan.[5]
  4. ^ Now the capital of Azerbaijan.
  5. ^ rus. Особый Закавказский Комитет; Osobyy Zakavkazskiy Komitet.[18]
  6. ^ Saint Petersburg had been renamed Petrograd in 1914.[21]
  7. ^ rus. Совет; Sovet, meaning "Council".[22]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Uratadze 1956, str. 64
  2. ^ Slye 2020, str. 119, note 1
  3. ^ Bournoutian 2018, str. 35 (note 25).
  4. ^ Tsutsiev 2014, str. 50.
  5. ^ Bournoutian 2018, str. xiv.
  6. ^ Saparov 2015, str. 20
  7. ^ Saparov 2015, str. 21–23
  8. ^ Marshall 2010, str. 38
  9. ^ King 2008, str. 146
  10. ^ King 2008, str. 150
  11. ^ Kazemzadeh 1951, str. 3
  12. ^ King 2008, str. 154
  13. ^ Marshall 2010, str. 48–49
  14. ^ Suny 2015, str. 228
  15. ^ Kévorkian 2011, str. 721
  16. ^ King 2008, str. 157–158
  17. ^ Kazemzadeh 1951, str. 32–33
  18. ^ Hovannisian 1967, str. 75
  19. ^ Hasanli 2016, str. 10
  20. ^ Swietochowski 1985, str. 84–85
  21. ^ Reynolds 2011, str. 137
  22. ^ Suny 1994, str. 186
  23. ^ Kazemzadeh 1951, str. 35
  24. ^ Kazemzadeh 1951, str. 54–56
  25. ^ Kazemzadeh 1951, str. 57
  26. ^ Swietochowski 1985, str. 106
  27. ^ Kazemzadeh 1951, str. 58
  28. ^ a b Mamoulia 2020, str. 23
  29. ^ Kazemzadeh 1951, str. 84
  30. ^ Swietochowski 1985, str. 108
  31. ^ Kazemzadeh 1951, str. 85
  32. ^ Engelstein 2018, str. 334

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bakradze, Lasha (2020), „The German perspective on the Transcaucasian Federation and the influence of the Committee for Georgia's Independence”, Caucasus Survey, 8 (1): 59—68, S2CID 213498833, doi:10.1080/23761199.2020.1714877 
  • Bournoutian, George (2018), Armenia and Imperial Decline: The Yerevan Province, 1900–1914, Milton Park, Abingdon, Oxon: Routledge, ISBN 978-1-351-06260-2 
  • Brisku, Adrian (2020), „The Transcaucasian Democratic Federative Republic (TDFR) as a "Georgian" responsibility”, Caucasus Survey, 8 (1): 31—44, S2CID 213610541, doi:10.1080/23761199.2020.1712902 
  • Brisku, Adrian; Blauvelt, Timothy K. (2020), „Who wanted the TDFR? The making and the breaking of the Transcaucasian Democratic Federative Republic”, Caucasus Survey, 8 (1): 1—8, doi:10.1080/23761199.2020.1712897 Slobodan pristup 
  • de Waal, Thomas (2015), Great Catastrophe: Armenians and Turks in the Shadow of Genocide, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-935069-8 
  • Engelstein, Laura (2018), Russia in Flames: War, Revolution, Civil War 1914–1921, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-093150-6 
  • Forestier-Peyrat, Etienne (2016), „The Ottoman occupation of Batumi, 1918: A view from below” (PDF), Caucasus Survey, 4 (2): 165—182, S2CID 163701318, doi:10.1080/23761199.2016.1173369, Arhivirano (PDF) iz originala 2020-07-19. g., Pristupljeno 2021-08-06 
  • Hasanli, Jamil (2016), Foreign Policy of the Republic of Azerbaijan: The Difficult Road to Western Integration, 1918–1920, New York City: Routledge, ISBN 978-0-7656-4049-9 
  • Hovannisian, Richard G. (2012), „Armenia's Road to Independence”, Ur.: Hovannisian, Richard G., The Armenian People From Ancient Times to Modern Times, Volume II: Foreign Dominion to Statehood: The Fifteenth Century to the Twentieth Century, Houndmills, Basingstoke, Hampshire: MacMillan, str. 275—302, ISBN 978-0-333-61974-2 
  • Javakhishvili, Nikolai (2009), „History of the Unified Financial system in the Central Caucasus”, The Caucasus & Globalization, 3 (1): 158—165 
  • Jones, Stephen F. (2005), Socialism in Georgian Colors: The European Road to Social Democracy 1883–1917, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, ISBN 978-0-67-401902-7 
  • Kazemzadeh, Firuz (1951), The Struggle for Transcaucasia (1917–1921), New York City: Philosophical Library, ISBN 978-0-95-600040-8 
  • Kévorkian, Raymond (2011), The Armenian Genocide: A Complete History, Bloomsbury Publishing, ISBN 978-0-85771-930-0 
  • King, Charles (2008), The Ghost of Freedom: A History of the Caucasus, Oxford: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-539239-5 
  • Mamoulia, Georges (2020), „Azerbaijan and the Transcaucasian Democratic Federative Republic: historical reality and possibility”, Caucasus Survey, 8 (1): 21—30, S2CID 216497367, doi:10.1080/23761199.2020.1712901 
  • Marshall, Alex (2010), The Caucasus Under Soviet Rule, New York City: Routledge, ISBN 978-0-41-541012-0 
  • Reynolds, Michael A. (2011), Shattering Empires: The Clash and Collapse of the Ottoman and Russian Empires 1908–1918, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-14916-7 
  • Saparov, Arsène (2015), From Conflict to Autonomy in the Caucasus: The Soviet Union and the making of Abkhazia, South Ossetia and Nagorno Karabakh, New York City: Routledge, ISBN 978-1-138-47615-8 
  • Slye, Sarah (2020), „Turning towards unity: A North Caucasian perspective on the Transcaucasian Democratic Federative Republic”, Caucasus Survey, 8 (1): 106—123, S2CID 213140479, doi:10.1080/23761199.2020.1714882 
  • Suny, Ronald Grigor (1994), The Making of the Georgian Nation (Second izd.), Bloomington, Indiana: Indiana University Press, ISBN 978-0-25-320915-3 
  • Suny, Ronald Grigor (2015), "They Can Live in the Desert but Nowhere Else": A History of the Armenian Genocide, Princeton, New Jersey: Princeton University Press, ISBN 978-0-691-14730-7 
  • Taglia, Stefano (2020), „Pragmatism and expediency: Ottoman calculations and the establishment of the Transcaucasian Democratic Federative Republic”, Caucasus Survey, 8 (1): 45—58, S2CID 213772764, doi:10.1080/23761199.2020.1712903 
  • Swietochowski, Tadeusz (1985), Russian Azerbaijan, 1905–1920: The Shaping of National Identity in a Muslim Community, Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-52245-8 
  • Tsutsiev, Arthur (2014), „1886–1890: An Ethnolinguistic Map of the Caucasus”, Atlas of the Ethno-Political History of the Caucasus, New Haven, Connecticut: Yale University Press, str. 48—51, ISBN 978-0-300-15308-8 
  • Uratadze, Grigorii Illarionovich (1956), Obrazovanie i konsolidaciя Gruzinskoй Demokratičeskoй Respubliki [The Formation and Consolidation of the Georgian Democratic Republic] (na jeziku: ruski), Moscow: Institut po izucheniyu istorii SSSR, OCLC 1040493575 
  • Zolyan, Mikayel (2020), „Between empire and independence: Armenia and the Transcaucasian Democratic Federative Republic”, Caucasus Survey, 8 (1): 9—20, S2CID 216514705, doi:10.1080/23761199.2020.1712898 
  • Zürrer, Werner (1978), Kaukasien 1918–1921: Der Kampf der Großmächte um die Landbrücke zwischen Schwarzem und Kaspischem Meer [Caucasus 1918–1921: The Great Powers' Struggle for the Land Bridge between the Black and Caspian Seas] (na jeziku: German), Düsseldorf: Droste Verlag GmbH, ISBN 3-7700-0515-5 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Закавкаска_Демократска_Федеративна_Република&oldid=27678481”